Iako je vo­do­staj Du­na­va ovog pro­le­ća is­pod vi­še­go­di­šnjeg pro­se­ka, be­la ri­ba je na po­je­di­nim te­re­ni­ma ra­di­la čak i iz­ne­na­đu­ju­će do­bro. No do bo­ga­tih ulo­va naj­če­šće ni­je bi­lo baš la­ko do­ći, po­go­to­vo na me­sti­ma bo­ga­tim pre­pre­ka­ma, na ko­ji­ma nas če­sto ni ve­li­ko ume­će i mak­si­mal­no pre­ci­zno za­ba­ci­va­nje ne šti­te od broj­nih ki­da­nja si­ste­ma...

Pe­ca­nje mi je bi­lo neo­p­hod­no valj­da vi­še ne­go ika­da. Ap­sti­nen­ci­ja od sko­ro me­sec da­na, kon­stan­tan pri­ti­sak na po­slu i u ku­ći, izo­la­ci­ja i sve što uz nju ide to­li­ko su me slu­de­li da sam imao uti­sak da ću is­ko­či­ti iz ko­že uko­li­ko ne za­ba­cim, pa se uop­šte ni­sam dvo­u­mio oko to­ga ka­ko ću is­ko­ri­sti­ti slo­bod­ni dan, već sa­mo gde ću ga pro­ve­sti. Imao sam pre­li­mi­nar­ni do­go­vor sa jed­nim pri­ja­te­ljem iz Obre­nov­ca da za­jed­no obi­đe­mo jed­nu nje­go­vu no­vu »taj­nu« lo­ka­ci­ju, če­mu sam se ve­o­ma ra­do­vao, ali sam u po­sled­njem tre­nut­ku ipak od­lu­čio da sa Bo­ja­nom Jev­to­vi­ćem odem u go­ste kod na­šeg klup­skog dru­ga­ra To­me Milj­ko­vi­ća, ko­ji je ne­ko­li­ko da­na pre to­ga le­po pro­la­zio na Du­na­vu bli­zu Be­snog Fo­ka, na me­stu ko­je od­lič­no po­zna­je.

Iz cen­tral­nog de­la Be­o­gra­da smo tog ju­tra vr­lo br­zo sti­gli, pre sve­ga zbog do­bre ve­ze pre­ko Pu­pi­no­vog mo­sta, ali i za­hva­lju­ju­ći to­me što smo išli vr­lo ra­no, a u to do­ba tre­nut­no zbog van­red­nog sta­nja nig­de u Be­o­gra­du ne­ma gu­žve (kao ni dru­gde u Sr­bi­ji, pret­po­sta­vljam). Po­sled­nja de­o­ni­ca bi­la je uz­bu­dlji­va jer je vo­žnja pra­šnja­vim pu­tem po na­si­pu li­či­la na ne­ka­kav si­bir­ski re­li, ko­ji se za­vr­šio »Ka­mel tro­fi« truc­ka­njem po pu­tu pro­kr­če­nom kroz šu­mu. Iskre­no go­vo­re­ći, da nas je To­ma, ko­ji je vo­zio is­pred nas, osta­vio ta­mo ili nam se iz­gu­bio iz vi­do­kru­ga, mi­slim da ne bi­smo ume­li da se mak­ne­mo ni na­pred ni na­zad, ali se na na­šu sre­ću to ni­je de­si­lo.

NA­ŽA­LOST, KA­DA SMO STI­GLI na »To­mi­no me­sto«, usle­di­lo je ve­li­ko raz­o­ča­ra­nje. Iako je cik zo­re tek pro­šao, dva­de­se­tak me­ta­ra du­ga po­zi­ci­ja na ko­ju je tre­ba­lo da se sme­sti­mo već je bi­la za­u­ze­ta, bu­du­ći da su dvo­ji­ca sta­ri­jih lo­kal­nih ri­bo­lo­va­ca za­ba­ci­la iz­me­đu 10 i 15 šta­po­va.  Vid­no raz­o­ča­ran, To­ma nas je spro­veo na re­zer­vnu po­zi­ci­ju i od­mah nam ob­ja­snio da je ona jed­na­ko do­bra sa sta­no­vi­šta ko­li­či­ne ri­be ko­ja se na njoj za­dr­ža­va, ali je mno­go te­ža za pe­ca­nje, jer pod­vod­nih pre­pre­ka ima ne­u­po­re­di­vo vi­še ne­go ta­mo gde je tre­ba­lo da lo­vi­mo.

No ka­ko ni­smo mo­gli da bi­ra­mo, ras­po­re­di­li smo se na toj no­voj lo­ka­ci­ji, na­rav­no ta­ko da sva­ko od nas ima do­volj­no me­sta i da ne sme­ta osta­loj dvo­ji­ci, či­me smo is­po­što­va­li i pre­po­ru­ke o naj­ma­nje dvo­me­tar­skoj »so­ci­jal­noj dis­tan­ci«. U pr­vim za­ba­ča­ji­ma si­ste­ma sa hra­ni­li­ca­ma, ali bez udi­ca, pro­ba­li smo da što bo­lje »son­di­ra­mo« te­ren i od­mah smo se uve­ri­li da To­ma ni­je ni­ma­lo pre­te­rao re­kav­ši da pre­pre­ka ima mno­go, jer smo br­zo po­ki­da­li po ne­ko­li­ko hra­ni­li­ca. Ja sam upor­no po­ku­ša­vao da na­đem po­zi­ci­ju bez pre­pre­ka na da­lji­ni od 25-30 me­ta­ra, a Bo­jan je is­ku­sno i pre­ci­zno »na­pi­pao« či­stu zo­nu... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 505-)

fShare