Pro­le­će je deo go­di­ne u kom se po pra­vi­lu lo­ve naj­ve­će ba­bu­ške na na­šim sta­ja­ći­ca­ma, jer se u ovom pe­ri­o­du one gru­pi­šu u pri­o­ba­lju ra­di mre­sta, a vo­de­na ve­ge­ta­ci­ja na ve­ći­ni vo­da još ni­je to­li­ko gu­sta da one­mo­gu­ća­va pe­ca­nje. Oni ko­ji se sa­da na­đu na pra­vom me­stu, oda­be­ru od­go­va­ra­ju­ću tak­ti­ku pri­hra­nji­va­nja i do­bro uklo­pe pri­bor mo­gu od­lič­no pro­ći u ne­ko­li­ko uza­stop­nih iz­la­za­ka, kao ak­te­ri ove pri­če

Le­sko­vač­ki ri­bo­lov­ci s raz­lo­gom su ši­rom Sr­bi­je po­zna­ti pre sve­ga kao vr­sni plov­ka­ro­ši na te­ku­ćim vo­da­ma, ko­ji na­ro­či­to ve­što i ra­do pe­ca­ju sko­ba­lja i mre­nu. Taj je vid ri­bo­lo­va na po­pu­lar­no­sti po­seb­no do­bio u po­sled­nje dve-tri de­ce­ni­je, sa pa­dom ce­ne bo­lo­nje­ze šta­po­va, za­hva­lju­ju­ći ko­me su pri­stoj­ni te­le­sko­pi s vo­đi­ca­ma do­stup­ni­ji ne­go ra­ni­je, pa ih i po­čet­ni­ci mo­gu na­ba­vi­ti i po­sve­ti­ti se pe­ca­nju sko­ba­lja, ko­jim se ba­vi za­i­sta ve­li­ki broj ko­le­ga, po­go­to­vo u naj­to­pli­jem de­lu go­di­ne.

PRI TOM JED­NI FOR­SI­RA­JU iz­vi­ka­na i la­ko do­stup­na me­sta, uz to po mo­guć­stvu po­zna­ta po ma­kar so­lid­noj po­pu­la­ci­ji sko­ba­lja, sa ko­jih su u sta­nju da se ne mr­da­ju ne­de­lja­ma, ba­ca­ju­ći sve vre­me hra­nu u istu tač­ku i vo­ze­ći plo­vak jed­nom te istom li­ni­jom od pr­vog do po­sled­njeg da­na. Dru­gi vo­le da se sklo­ne od gu­žve, pa tra­že ri­bu na te­že pri­stu­pač­nim te­re­ni­ma, kat­kad i ma­nje iz­da­šnim, jer su za­do­volj­ni­ji sa ne­ko­li­ko ko­ma­da ulo­vlje­nih na ne­kom me­stu ko­je dru­gi­ma ne de­lu­je iz­gled­no ne­go pu­nom ču­var­kom sa ne­ke »zi­cer« po­zi­ci­je. Je­dan od ti­pič­nih pred­stav­ni­ka ove dru­ge gru­pe je moj do­bar drug i ko­le­ga po šta­pu  Igor Mi­tro­vić, po­zna­ti­ji me­đu ri­bo­lov­ci­ma kao Lo­le. On se pe­ca­njem ba­vi od svo­je osme go­di­ne, tj. pu­ne tri i po de­ce­ni­je, a ovaj ho­bi je za­vo­leo uz oca Pre­dra­ga, kog su ta­ko­đe zva­li Lo­le, i či­ja je ka­fa­na pre dva­de­se­tak go­di­na bi­la kult­no ste­ci­šte le­sko­vač­kih ri­bo­lo­va­ca. U nju se, na­i­me, oba­ve­zno do­la­zi­lo na­kon pe­ca­nja da se po­ka­že ulov »na ove­ru«, jer bez to­ga sko­ro da se ni­je ra­ču­na­lo da je ne­ko uop­šte bio na vo­di.

OD SVIH TEH­NI­KA, IGO­RU je naj­dra­že baš plov­ka­re­nje sko­ba­lja i mre­ne, ali u po­je­di­nim de­lo­vi­ma go­di­ne po­sve­ti ma­lo vre­me­na i va­ra­li­ča­re­nju ili lo­vu štu­ke na ke­de­re, a u ma­ju i ju­nu če­sto na plo­vak pe­ca ba­bu­šku na ba­ra­ma u oko­li­ni Le­skov­ca. Ovu pro­leć­nu se­zo­nu ba­bu­ška­re­nja nas dvo­ji­ca smo za­po­če­li za­jed­no, naj­pre hra­ne­ći iza­bra­no me­sto na jed­noj ba­ri uda­lje­noj ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra od Le­skov­ca, a on­da i pe­ca­ju­ći na njoj.

Ba­ra je di­men­zi­ja oko 200 × 200 m i pri­lič­no je du­bo­ka, naj­ve­ćim de­lom oko 4 m, prem­da ima i po­zi­ci­ja gde je na de­se­tak me­ta­ra od oba­le 2,5 m, da bi sa­mo par me­ta­ra da­lje du­bi­na bi­la du­plo ve­ća. Igor je pred­lo­žio, a ja sam se slo­žio, da hra­ni­mo po­zi­ci­ju sa gu­stim še­va­rom ko­ji se pru­žao oko šest me­ta­ra od oba­le sa ko­je smo pe­ca­li, jer se tu ba­bu­ška naj­če­šće iz­ba­ci­va­la, pa smo ra­ču­na­li da u tom po­ja­su zbog mre­sta tre­nut­no pro­vo­di naj­vi­še vre­me­na.

NE­KO­LI­KO DA­NA SMO SA­MO hra­ni­li me­sto me­ša­vi­nom ku­va­nog sta­rog ku­ku­ru­za i pše­ni­ce, dok smo bra­šna­stu pri­ma­mu na­mer­no iz­o­sta­vi­li ka­ko ne bi­smo na­vu­kli u ovoj vo­di vr­lo broj­ne bo­dor­ke i cr­ven­per­ke, ko­je smo ovog pu­ta hte­li da iz­beg­ne­mo... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 507-)

 

 

fShare