Go­di­na­ma je u to­pli­jem de­lu se­zo­ne za uspe­šan lov­ na mir­ne vr­ste ri­ba na mno­gim sta­ja­ćim vo­da­ma naj­va­žni­ji preduslov to da se ne­ka­ko iz­beg­ne cver­glan; ta agre­siv­na aloh­to­na sva­što­je­da vr­sta ve­li­ke pro­ble­me pra­vi i svi­ma oni­ma ko­ji pe­ca­ju na Bov­nu, ali je naš sa­rad­nik na­šao na­čin da je za­o­bi­đe

Ne­ve­ro­vat­na ala­vost cver­gla­na uči­ni­la je da i ne po­mi­šljam da na Bo­van­sko je­ze­ro tih da­na kra­jem ju­na po­ne­sem pra­ška­stu pri­ma­mu, cr­vi­će i gli­ste. Spre­mio sam sa­mo kan­ti­cu ku­va­nog ži­ta i ke­su ku­ku­ru­za še­ćer­ca i od­lu­čio da hra­nim zo­nu na 20 me­ta­ra od oba­le, gde je du­bi­na pri nor­mal­nom je­zer­skom vo­do­sta­ju oko 6 m, a po vi­šem – ka­kav je bio u tom pe­ri­o­du – još oko po­la me­tra ve­ća.

Ko­ri­stio sam hra­ni­li­ce AS Open End (mo­del otvo­re­nih kra­je­va), sa ote­ža­njem od 30 g, ko­je su pri­lič­no ve­li­kog ka­pa­ci­te­ta, ta­ko da mo­gu da pri­me do­sta ži­ta­ri­ca. Is­ku­stvo sa ra­ni­jih pe­ca­nja mi je go­vo­ri­lo da uba­ci­va­nje čak i mi­ni­mal­ne ko­li­či­ne pra­ška­ste pri­ma­me, ko­jom se »za­tva­ra­ju« kra­je­vi hra­ni­li­ce i spre­ča­va pre­vre­me­no is­pa­da­nje zr­ne­vlja ili dru­gih krup­nih sa­sto­ja­ka iz sre­di­ne, po auto­ma­ti­zmu do­vo­di do na­je­zde cver­gla­na, ko­ji se na hra­ni­li­štu za­dr­ža­va­ju dok ne po­či­ste svu hra­nu do zad­nje mr­vi­ce, ta­ko da dru­ga ri­ba ne uspe­va da do­đe do iz­ra­ža­ja. Za­to sam od­lu­čio da hra­ni­li­cu pu­nim sa­mo ži­ta­ri­ca­ma, ko­je pr­sti­ma ve­o­ma čvr­sto steg­nem sa obe stra­ne ka­ko bi što ma­nje is­pa­da­le to­kom le­ta si­ste­ma i to­nje­nja ka dnu.

ALI I KA­DA SE TA­KO po­stu­pi, uko­li­ko hra­ni­li­ca sna­žno plju­sne u vo­du, mo­že se de­si­ti da sva zr­na is­pad­nu još na po­vr­ši­ni i da po­tom ta­ko ra­su­ta po­la­ga­no to­nu ka dnu, a jak za­mah šta­pom pri­li­kom za­ba­ci­va­nja mo­že uči­ni­ti i da deo zr­na ili čak ce­la ko­li­či­na is­pad­ne još to­kom le­ta si­ste­ma – što je još go­re, jer zna­či da će ri­ba na­la­zi­ti hra­nu na ši­ro­kom pro­sto­ru, pa će je bi­ti ma­nje na me­stu gde je naš ma­mac i te­že će­mo je hva­ta­ti. Da bih iz­be­gao ta­kvo ne­po­treb­no i kon­tra­pro­duk­tiv­no raz­ba­ci­va­nje zr­na­ste pri­ma­me, osim što sam,  kao i obič­no, »kli­po­vao« naj­lon na oda­bra­nu da­lji­nu, ovog pu­ta sam sa­svim la­ga­no za­ma­hi­vao (što je bi­lo do­volj­no da hra­ni­li­cu sa 30 g olo­va i do­dat­nom te­ži­nom pri­ma­me ba­cim 20 m), a po oslo­ba­đa­nju si­ste­ma sam štap dr­žao us­prav­no, ka­ko bi se nje­gov ose­tlji­vi vrh, na­kon što se slo­bod­ni deo stru­ne od­mo­ta sa špul­ne i lajn-klip »pri­ko­či« let hra­ni­li­ce, sa­vio i ubla­žio in­ten­zi­tet uda­ra hra­ni­li­ce o po­vr­ši­nu. U mo­men­tu ka­da do to­ga do­đe, uz mi­ni­mal­ni plju­sak obo­rim vrh šta­pa do vo­de,  či­me po­sti­žem da i hra­ni­li­ca i ono što je is­pa­lo iz nje iz­me­đu po­vr­ši­ne i dna pad­nu prak­tič­no u istu tač­ku.

IAKO JE DU­BI­NA BI­LA PRI­LIČ­NO ve­li­ka, u po­čet­ku sam imao do­sta pro­ble­ma sa cver­gla­ni­ma. To se de­ša­va­lo za­to što sam še­će­rac, ko­ji je do­bar ma­mac za krup­ni­ju be­lu ri­bu, is­pr­va ka­čio na udi­ce na oba šta­pa, a uba­cio sam ga i u pri­ma­mu, pa je cver­glan (ko­ji ne­ka­da ta­ko­đe ra­do uzi­ma slat­ka žu­ta zr­na) ma­sov­no do­šao na mo­je hra­ni­li­šte i to­kom pr­va dva sa­ta pe­ca­nja mi je bio naj­če­šći ulov, uz ret­ke sit­ne žu­to­o­ke (bo­dor­ke), ko­je ni­sam ni sta­vljao u ču­var­ku već sam ih od­mah vra­ćao. Ka­da mi je ta­kav ri­bo­lov do­sa­dio, od­lu­čio sam da pro­me­nim ma­mac i da pre­đem na zr­no ži­ta. Ono ame­rič­kim pa­tu­lja­stim so­mi­ći­ma ni­je bi­lo baš za­ni­mlji­vo, što mi je od­go­va­ra­lo, ali je pe­ca­nje bi­lo znat­no mo­no­to­ni­je ne­go što vo­lim jer su se udar­ci znat­no pro­re­di­li.

OD­LU­ČIO SAM ZA­TO DA JOŠ JED­NOM obil­ni­je do­hra­nim dve po­zi­ci­je na is­toj da­lji­ni na ko­joj sam do ta­da pe­cao, ali ta­ko što ću u hra­ni­li­ce uba­ci­va­ti sa­mo ku­va­nu pše­ni­cu be­li­ju. Po­sle dru­gog hra­nje­nja sam na­pra­vio pa­u­zu za do­ru­čak, ka­fu i obi­la­zak okol­nih ko­le­ga, kod ko­jih je cver­glan ne­mi­lo­srd­no uzi­mao cr­vi­će. Po­sle do­brih po­la sa­ta od­mo­ra po­no­vo sam za­ba­cio dva fi­de­ra, sa po jed­nim zr­nom ži­ta na udi­ca­ma... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 510-)

 

 

fShare