Mi­ni­ja­tur­na je­ze­ra i ba­re, ka­kvih ima u sklo­pu se­o­skih do­ma­ćin­sta­va ili ma­lih tu­ri­stič­kih kom­plek­sa, sve če­šće po­se­ti­o­ci­ma osim le­pog am­bi­jen­ta i sve­ži­ne nu­de mo­guć­nost i da na nji­ma upe­ca­ju ne­ku ri­bu. Iako se ta­kav ri­bo­lov ne mo­že po­re­di­ti sa onim na ve­ćim vo­da­ma, po­ka­za­lo se da je do­volj­no iza­zo­van da mno­gi ne pro­pu­šta­ju pri­li­ku da se u nje­mu oku­ša­ju. Ovog pu­ta vam pred­sta­vlja­mo ne­ko­li­ko ta­kvih sve po­pu­lar­ni­jih vo­da

Ak­tu­el­na vi­še­me­seč­na glo­bal­na pan­de­mi­ja pro­me­ni­la je ri­tam ži­vo­ta mi­li­o­na lju­di ši­rom sve­ta, pa i u Sr­bi­ji, ali či­nje­ni­ca je da i sa njom i bez nje ve­li­ki broj ri­bo­lo­va­ca u na­šoj ze­mlji ne­ma do­volj­no slo­bod­nog vre­me­na za sve či­me bi že­leo da se ba­vi, pa ni za svoj omi­lje­ni ho­bi. Ono ma­lo vre­me­na što pre­o­sta­ne na­kon sil­nih po­slov­nih i dru­gih oba­ve­za va­lja pr­ven­stve­no po­sve­ti­ti po­ro­di­ci, pa su od­la­sci sa fa­mi­li­jom u ri­bo­lov ne­ka­kvo kom­pro­mi­sno re­še­nje. Na­rav­no, ako se opre­de­li­mo za ta­kav pri­stup, mno­ga ne­pri­stu­pač­na me­sta na tzv. otvo­re­nim (»di­vljim«) vo­da­ma i vi­še­dnev­ni iz­la­sci od­mah ot­pa­da­ju iz ni­za la­ko ra­zu­mlji­vih raz­lo­ga. Ve­ći­na re­še­nje vi­di u ko­mer­ci­jal­nim re­vi­ri­ma, pre­te­žno na­sta­nje­nim ša­ra­nom i ba­bu­škom, a u ma­njoj me­ri osta­lim ci­pri­nid­nim vr­sta­ma i po­ne­gde gra­blji­vi­ca­ma. Ali ni te vo­de ni­su ide­al­no re­še­nje za po­ro­dič­na pe­ca­nja – ne­ke od njih ne­ma­ju do­volj­no ri­be da bi po­čet­ni­ci i ama­te­ri tu mo­gli da se na­da­ju bi­lo ka­kvom ulo­vu, na dru­gi­ma ri­be ima, ali je ni­je ni­ma­lo jed­no­stav­no uhva­ti­ti, a na ve­ći­ni ne­ma prak­tič­no ni­ka­kvih do­dat­nih sa­dr­ža­ja ko­ji­ma bi oni čla­no­vi po­ro­di­ce ko­ji ne pe­ca­ju mo­gli ne­ka­ko pre­kra­ti­ti vre­me. Zbog sve­ga to­ga, a uvi­đa­ju­ći da po­sto­ji po­tre­ba da se go­sti­ma po­nu­di ne­ki ta­kav sa­dr­žaj, ši­rom Sr­bi­je po­če­li su da ni­ču »mi­kro­re­vi­ri«, tj. mi­ni­ja­tur­ne vo­de u okvi­ru po­ljo­pri­vred­nih do­ma­ćin­sta­va ko­ja se ba­ve se­o­skim tu­ri­zmom, et­no-se­la i ra­znih dru­gih tu­ri­stič­ko-ugo­sti­telj­skih obje­ka­ta. U po­sled­nje dve go­di­ne po­se­tio sam vi­še ta­kvih te­re­na, pe­cao na nji­ma i shva­tio da ima­ju svo­je dra­ži i smi­sao po­sto­ja­nja, ko­li­ko god da su ma­li i bez ob­zi­ra na to što je ri­bo­lov na nji­ma pot­pu­no dru­ga­či­ji ne­go na ve­li­kim ko­mer­ci­jal­nim re­vi­ri­ma ili otvo­re­nim vo­da­ma. Sto­ga sam re­šio da u ovom pri­lo­gu sa­be­rem uti­ske o ne­kim od naj­za­ni­mlji­vi­jih mi­kro­re­vi­ra na ko­ji­ma sam bio, ka­ko bi po­slu­ži­li kao ma­li vo­dič za one ko­ji bi even­tu­al­no po­že­le­li da na ne­ko ta­kvo me­sto odu, ali i da dam ne­ke pre­po­ru­ke oni­ma ko­ji ima­ju uslo­ve i am­bi­ci­ju da po­kre­nu na tom kon­cep­tu za­sno­van po­sao.

VO­DE­NI­CA LUG, u sklo­pu et­no-do­ma­ćin­stva Mi­lu­ti­no­vić, u se­lu Str­mo­sten kod De­spo­tov­ca, je­di­ni je od svih u ovom tek­stu pred­sta­vlje­nih re­vi­ra o kom sam već jed­nom pi­sao u Ri­bo­lo­vu. To pre­le­po me­sto, uz sa­mu Re­sa­vu, u ne­po­sred­noj je bli­zi­ni vi­še po­pu­lar­nih tu­ri­stič­kih de­sti­na­ci­ja kao što su ma­na­stir Ma­na­si­ja, Re­sav­ska pe­ći­na i vo­do­pad Li­si­ne. Ma­li tu­ri­stič­ki kom­pleks je uz sam put, pa mno­gi do nje­ga svra­te ma­kar za­to da bi se sli­ka­li po­red vo­de­ni­ce. Na sre­di­ni je­zer­ce­ta iz­du­že­nog ob­li­ka, na­lik ši­ro­kom ka­na­lu, na­la­zi se ma­lo ostr­vo, mo­stom spo­je­no sa kop­nom, a u ri­bljem fon­du do­mi­ni­ra ka­li­for­nij­ska pa­strm­ka, prem­da ima i le­pih kle­no­va, te ne­što kr­ku­še i po­toč­ne pa­strm­ke. Po­sto­ji kom­fo­ran sme­štaj uz sa­mu vo­du, a hra­na ko­ja se ov­de slu­ži ve­li­kim de­lom je pri­pre­mlje­na od na­mir­ni­ca ko­je Mi­lu­ti­no­vi­ći pro­iz­vo­de na svom ima­nju. Dnev­na do­zvo­la za pe­ca­nje na va­ra­li­cu, kla­sič­nim mu­ši­ča­re­njem ili na plo­vak ko­šta 500 di­na­ra, a autoh­to­ne vr­ste ri­ba se oba­ve­zno vra­ća­ju, dok je ka­li­for­nij­ku mo­gu­će pu­sti­ti ili ot­ku­pi­ti po tr­ži­šnoj ce­ni.

IZ­VOR (U SE­LU ŠO­PIĆ), ne­da­le­ko od La­za­rev­ca, sko­ro je si­gur­no naj­ma­nji ri­bo­lov­ni re­vir ko­ji po­sto­ji kod nas. Mi­ni­ja­tur­no je­zer­ce prak­tič­no je u sklo­pu re­sto­ra­na, či­ja te­ra­sa či­ni jed­nu oba­lu, či­me je stvo­ren iz­u­zet­no lep am­bi­jent. Ov­de po­ro­di­ca mo­že da pro­ve­de ceo dan uži­va­ju­ći u pri­ro­di, ali i u ra­znim đa­ko­ni­ja­ma. U je­zer­ce­tu, na kom se mo­že pe­ca­ti na plo­vak, tre­nut­no ima  ša­ran­či­ća raz­li­či­tih ge­ne­ra­ci­ja, pro­seč­ne te­ži­ne pet­sto­ti­nak gra­ma, a go­sti­ma re­sto­ra­na ri­bo­lov je do­zvo­ljen po prin­ci­pu »uhva­ti i pu­sti«, uz pa­žlji­vo ru­ko­va­nje ulo­vom... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 510-)

 

fShare