Minijaturna jezera i bare, kakvih ima u sklopu seoskih domaćinstava ili malih turističkih kompleksa, sve češće posetiocima osim lepog ambijenta i svežine nude mogućnost i da na njima upecaju neku ribu. Iako se takav ribolov ne može porediti sa onim na većim vodama, pokazalo se da je dovoljno izazovan da mnogi ne propuštaju priliku da se u njemu okušaju. Ovog puta vam predstavljamo nekoliko takvih sve popularnijih voda
Aktuelna višemesečna globalna pandemija promenila je ritam života miliona ljudi širom sveta, pa i u Srbiji, ali činjenica je da i sa njom i bez nje veliki broj ribolovaca u našoj zemlji nema dovoljno slobodnog vremena za sve čime bi želeo da se bavi, pa ni za svoj omiljeni hobi. Ono malo vremena što preostane nakon silnih poslovnih i drugih obaveza valja prvenstveno posvetiti porodici, pa su odlasci sa familijom u ribolov nekakvo kompromisno rešenje. Naravno, ako se opredelimo za takav pristup, mnoga nepristupačna mesta na tzv. otvorenim (»divljim«) vodama i višednevni izlasci odmah otpadaju iz niza lako razumljivih razloga. Većina rešenje vidi u komercijalnim revirima, pretežno nastanjenim šaranom i babuškom, a u manjoj meri ostalim ciprinidnim vrstama i ponegde grabljivicama. Ali ni te vode nisu idealno rešenje za porodična pecanja – neke od njih nemaju dovoljno ribe da bi početnici i amateri tu mogli da se nadaju bilo kakvom ulovu, na drugima ribe ima, ali je nije nimalo jednostavno uhvatiti, a na većini nema praktično nikakvih dodatnih sadržaja kojima bi oni članovi porodice koji ne pecaju mogli nekako prekratiti vreme. Zbog svega toga, a uviđajući da postoji potreba da se gostima ponudi neki takav sadržaj, širom Srbije počeli su da niču »mikroreviri«, tj. minijaturne vode u okviru poljoprivrednih domaćinstava koja se bave seoskim turizmom, etno-sela i raznih drugih turističko-ugostiteljskih objekata. U poslednje dve godine posetio sam više takvih terena, pecao na njima i shvatio da imaju svoje draži i smisao postojanja, koliko god da su mali i bez obzira na to što je ribolov na njima potpuno drugačiji nego na velikim komercijalnim revirima ili otvorenim vodama. Stoga sam rešio da u ovom prilogu saberem utiske o nekim od najzanimljivijih mikrorevira na kojima sam bio, kako bi poslužili kao mali vodič za one koji bi eventualno poželeli da na neko takvo mesto odu, ali i da dam neke preporuke onima koji imaju uslove i ambiciju da pokrenu na tom konceptu zasnovan posao.
VODENICA LUG, u sklopu etno-domaćinstva Milutinović, u selu Strmosten kod Despotovca, jedini je od svih u ovom tekstu predstavljenih revira o kom sam već jednom pisao u Ribolovu. To prelepo mesto, uz samu Resavu, u neposrednoj je blizini više popularnih turističkih destinacija kao što su manastir Manasija, Resavska pećina i vodopad Lisine. Mali turistički kompleks je uz sam put, pa mnogi do njega svrate makar zato da bi se slikali pored vodenice. Na sredini jezerceta izduženog oblika, nalik širokom kanalu, nalazi se malo ostrvo, mostom spojeno sa kopnom, a u ribljem fondu dominira kalifornijska pastrmka, premda ima i lepih klenova, te nešto krkuše i potočne pastrmke. Postoji komforan smeštaj uz samu vodu, a hrana koja se ovde služi velikim delom je pripremljena od namirnica koje Milutinovići proizvode na svom imanju. Dnevna dozvola za pecanje na varalicu, klasičnim mušičarenjem ili na plovak košta 500 dinara, a autohtone vrste riba se obavezno vraćaju, dok je kalifornijku moguće pustiti ili otkupiti po tržišnoj ceni.
IZVOR (U SELU ŠOPIĆ), nedaleko od Lazarevca, skoro je sigurno najmanji ribolovni revir koji postoji kod nas. Minijaturno jezerce praktično je u sklopu restorana, čija terasa čini jednu obalu, čime je stvoren izuzetno lep ambijent. Ovde porodica može da provede ceo dan uživajući u prirodi, ali i u raznim đakonijama. U jezercetu, na kom se može pecati na plovak, trenutno ima šarančića različitih generacija, prosečne težine petstotinak grama, a gostima restorana ribolov je dozvoljen po principu »uhvati i pusti«, uz pažljivo rukovanje ulovom... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 510-)