Ako je u lovu rečnog smuđa nešto izvesno, onda je to njegova pojačana aktivnost u početnom periodu nadolaska vode. To se potvrdilo i pri poslednjem porastu Dunava, ali je za ulov i u takvoj situaciji bilo potrebno biti uporan i spreman na česta menjanja mesta, varalica i načina njihovog vođenja
Do pre samo nekoliko godina Dunav kod Kostolca s razlogom je smatran veoma dobrim terenom za lov smuđa varaličarenjem. Naime, tada je bilo mnogo manje krivolova nego tokom poslednjih sezona; više su propise poštovali i lokalni »majstori sa štapovima«, koji sada ne prezaju ni od lova u mrestu, a ni od uzimanja riba ispod mere, kao ni od prekomernih ulova. Zbog svega toga danas je vrlo teško pronaći mesto na kome je moguće nekoliko dana zaredom uspešno hvatati ovu grabljivicu, jer smuđevi u meri su proređeni, a oni koji tu ribu love radi prodaje prate sve od kojih očekuju da ih odvedu na kakvu izglednu poziciju i odmah po saznanju da je neko dobro prošao kreću u masovni napad na takav teren.
TO MNOGO OTEŽAVA ribolov nama koji pecamo radi svog zadovoljstva, pa nije ni čudo što moramo da ulažemo sve više truda da bismo iole bolje prošli. Po završetku lovostaja ja sam mnogo vremena potrošio na pretraživanje terena u nadi da ću naći neka nova mesta na kojima se smuđ zadržava a gde neće biti baš mnogo kačenja i kidanja. To nije bio lak posao jer sam u prvo vreme dobijao samo ponekog sitnijeg smuđa ili - češće - ostajao bez ikakvog ulova, ali sam ipak rešio da istrajem, iako mi na ruku nije išlo ni to što nikako nisam mogao da spojim nekoliko uzastopnih izlazaka i tako detaljnije ispitam lokacije na kojima sam očekivao ulove. Ipak, ovi odlasci na vodu mi nisu bili nezanimljivi jer mi je društvo često pravio, pecajući iz drugog čamca, kolega Dragan Mančev iz Kovina, čije savete uvek rado primam pošto sam svojevremeno, kada sam počinjao da varaličarim, mnogo naučio od ovog vrhunskog majstora, koji je smuđa uspešno lovio na veštačke mamce još sedamdesetih godina.
LOKALNI »MUVAROŠI« UGLAVNOM su u tim prvim nedeljama po prestanku zabrane kružili oko Ade Stojkove, bez velikog uspeha, a pojedini smuđaroši su lovili nedorasle primerke dubinskim metodom na glavoča (»peša«) ili beovicu. Iole krupniji smuđ bio je veoma redak.
Iako neko nepisano pravilo glasi da u letnjem periodu i nakon što se većina riba izmresti treba koristiti manje varalice (pre svega šedove duge od 7 do 9 cm), ja sam forsirao nešto veće - duge preko 10 cm. Kada je nastupio period obilnijih kiša, Dunav je počeo da se muti, a tok se znatno ubrzao. Imao sam osećaj da tih dana treba biti što češće na vodi jer je to najlakši način da se »ubode« vreme kada je riba najaktivnija, a najviše vremena trošio sam na tri lokacije sa različitom dubinom, u rasponu od tri do oko osam metara. U zavisnosti od visine vodenog stuba i brzine toka birao sam udice sa olovnim glavama različitih težina - od 18 g, 21, 24 ili 28 g, a budući da je bilo primetno da na tim mestima raubuje bucov, pretpostavljao sam da je zbog jata kedera koja je napadao verovatno i smuđ u blizini, te da je samo potrebno pratiti situaciju, uporno bacati varalice i tako utvrditi kada se potonji najintenzivnije hrani.
ČESTO SAM MENJAO MESTO nakon svakih nekoliko zabačaja, a još češće sam popuštao ili zatezao sidreni kanap kako bih tim malim pomeranjima čamca promenio i ugao pod kojim vodim varalice i eventualno pronašao onaj koji ribi najviše odgovara. Takav pristup doneo mi je prvog krupnijeg smuđa nakon zabrane. Dobio sam ga na šed Keitech Easy Shiner od 11 cm u fluozelenom dekoru, na kog su udarali i sitni smuđevi, dugi dosta ispod mere. Iako je bilo očigledno da im taj mamac odgovara u konkretnim uslovima, odlučio sam da ne bacam samo njega, te sam neko vreme (tj. bar tri uzastopna zabačaja) odvojio za većinu varalica koje sam poneo, uključujući i neke na koje do tada nisam imao ni ribu.
U tom menjanju red je u jednom momentu došao i na Delalande Buster Shad od 11 cm u narandžasto-žutom dekoru, koji mi je udarac doneo već u prvom zabačaju. Odmah mi je bilo jasno da imam nešto krupniju i borbeniju ribu od one koju sam prethodno uhvatio na Keitech, pa sam malo uživao u borbi pre nego što sam lepog smuđa prihvatio rukom.
HTEO SAM DA PREOSTALO vreme iskoristim da isprobam još nekoliko silikonaca, ali su najezda komaraca i zalazak sunca bili znak da je vreme da pređem na voblere. Na kopču sam kačio prvo svoje dugogodišnje favorite, ali to nije donelo rezultat, te sam odlučio da se ipak vratim na džigove kako bih proverio da nisam možda pogrešio što sam izabrao »voblerisanje«. Ni tako se, međutim, ništa nije dešavalo, pa sam već mislio da je smuđ prestao sa gozbom za to veče, ali sam tada začuo karakteristično »coktanje« uz obalu, koje me je navelo da pomerim čamac na poziciju sa koje bih pod optimalnim uglom mogao da zabacim i nekoliko puta provučem neki plitkoroneći vobler. No ni to nije dalo nikakav rezultat, budući da je smuđ ostao potpuno nezainteresovan za moje varalice, pa sam se spakovao i sad već po mraku krenuo kući.
Sledećeg dana počeo je novi poduži kišni period, tokom kog nije bilo šansi za odlazak na Dunav. Čekao sam nestrpljivo prvu pogodnu priliku, i kada sam konačno dočekao poboljšanje vremena, ponovo sam izleteo na kratko pecanje u isto vreme, na istu lokaciju na kojoj sam prethodno imao uspeha, ali mi ni veliki trud i često pomeranje čamca, menjanje uglova povlačenja varalica, vrsta i modela veštačkih mamaca i njihovih prezentacija nije donelo baš ništa, bilo da sam džigove nudio sa povremenim bržim skokovima, dužim držanjem na mestima na kojima voda malo jače struji ili konstantnim laganim povlačenjem.
SLEDEĆIH NEKOLIKO IZLAZAKA sam opet proveo u traganju za smuđem, ali i u uživanju u vožnji čamcem po Dunavu. Forsirao sam mesta na kojima sam ranijih godina imao uspeha u lovu na voblere, a onda sam u jednom momentu rešio da proverim i jednu poziciju od koje nisam mnogo očekivao, jer se pod dejstvom rečnog toka mnogo izmenila u odnosu na vreme kada sam tu dobijao smuđa, pa nisam baš bio siguran ni kakva je situacija na dnu ni treba li se nadati ribi... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 510-)