Uve­re­nje da je tol­sto­lo­bi­ka, bu­du­ći da se hra­ni plank­to­nom, ne­mo­gu­će na bi­lo ko­ji ma­mac upe­ca­ti udi­com za usta odav­no vi­še ne va­ži. Sve je ve­ći broj ri­bo­lo­va­ca ko­ji tu krup­nu i sna­žnu ri­bu ci­lja­no lo­ve na pot­pu­no re­gu­la­ran na­čin, du­bin­ski ili na plo­vak, i ko­ji je­dva če­ka­ju to­pli­ji deo go­di­ne, ka­da ona pro­ra­di pu­nim in­ten­zi­te­tom. A ko­li­ko je ta­kav ri­bo­lov atrak­ti­van i us­pe­šan, od­lič­no se vi­di po ono­me što se već ne­ko vre­me de­ša­va ma­lo iz­nad ušća Sa­ve

Na ra­dost broj­nih be­o­grad­skih lju­bi­te­lja kla­sič­nog du­bin­skog ri­bo­lo­va, ko­nač­no je po­če­la ovo­go­di­šnja se­zo­na lo­va tol­sto­lo­bi­ka na Sa­vi. Sli­ka ko­ja se na udar­nim me­sti­ma vi­đa prak­tič­no je ista kao i ne­ko­li­ko pret­hod­nih go­di­na. Ta­mo gde ri­ba ra­di mno­go ri­bo­lo­va­ca kon­cen­tri­sa­no je na ma­lom pro­sto­ru, što do­ne­kle ote­ža­va pe­ca­nje, ali se na to svi iole is­ku­sni­ji pe­ca­ro­ši la­ko na­vik­nu i vo­de ra­ču­na o to­me da ne sme­ta­ju kom­ši­ja­ma, a kon­ti­nu­ra­no ba­ca­nje pri­ma­me ko­ja pra­vi ma­glu u vo­di oči­gled­no ak­ti­vi­ra ja­ta tol­sto­lo­bi­ka, ko­ji se ak­tiv­no hra­ne, ta­ko da su ulo­vi ve­o­ma do­bri.

LE­TI­MIČ­NI PO­GLED NA ULO­VE ko­ji se ostva­ru­ju sa de­sne oba­le, kod Be­o­gra­da na vo­di (sto­ti­nak me­ta­ra uz­vod­no od Bran­ko­vog mo­sta) i ne­što uz­vod­ni­je (oko Ga­ze­le i pre­ma saj­mu) bu­di sum­nju u re­gu­lar­nost ko­ri­šće­nog pri­stu­pa kod ve­li­kog bro­ja lju­di ko­ji iz is­ku­stva zna­ju da se kod nas na po­šten na­čin ma­lo gde mo­že uhva­ti­ti mno­go ri­be. Ali ov­de u na­či­nu pe­ca­nja ne­ma ni­čeg ne­re­gu­lar­nog, u šta se mo­že uve­ri­ti sva­ko ko ma­kar na de­se­tak mi­nu­ta sta­ne i po­sma­tra ri­bo­lov­ce. Svi pe­ca­ju na dva ili tri šta­pa, kla­sič­nim du­bin­skim si­ste­mom, sa po­ve­li­kim hra­ni­li­ca­ma, naj­če­šće »lu­be­ni­čar­ka­ma« sa na­li­ve­nim ote­ža­njem ili do­dat­nim olo­vom i krat­kim pred­ve­zom, sa jed­nom ili dve jed­no­kra­ke udi­ce ve­li­či­ne oko 1, tzv. pa­pa­gaj­ke (sa krat­kim vra­tom i ši­ro­kim lu­kom, te vr­hom bla­go po­vi­je­nim ka vra­tu). Za ma­mac se ko­ri­sti ku­gli­ca sti­ro­po­ra, ko­ji se naj­bo­lje po­ka­zao, po svoj pri­li­ci za­to što ma­lo di­že udi­cu sa dna i či­ni da ona lak­še ule­ti u usta »bi­ka« ko­ji usi­sa­va »ma­glu« na­sta­lu ota­pa­njem pri­ma­me. Mno­gi iz­me­đu hra­ni­li­ce i udi­ce ko­ja je is­pod nje ve­žu vr­ti­li­cu, ali ima i onih ko­ji je ne ko­ri­ste. (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 511-)

 

 

fShare