Od svih varaličarskih tehnika koje se koriste u slatkovodnom ribolovu, džigovanje je jedna od najpopularnijih. Zato i nije čudno što je ponuda veštačkih mamaca i namenski pravljenog pribora veoma velika. A većina znalaca smatra da daleko najvažniji deo pribora, od kog uspeh u velikoj meri zavisi, jeste štap, čije osobine moraju biti tako usklađene da istovremeno bude veoma osetljiv a žilav i otporan na velika naprezanja a lagan
Tehnika džigovanja u Evropu je stigla još negde početkom osamdesetih godina, sa prvim varalicama od meke gume (šedovima i tvisterima) donošenim ili poručivanim iz SAD. Pravu ekspanziju, međutim, doživelo je džigovanje tek početkom devedesetih, kada su se pojavile upredene strune, zahvaljujući čijoj netegljivosti su pravilno vođenje varalica i detekcija trzaja postali mnogo lakši, a procenat realizovanih napada znatno veći nego dok se na gumene varalice nataknute na udicu sa nalivenom olovnom glavom pecalo uz upotrebu najlona.
KROZ DALJU PRAKSU POKAZALO se da prostora za napredak ima još, tj. da je džigovanje tim lakše što nam je štap oštriji, pa su varaličarci namenjeni za ovu tehniku počeli da bivaju sve »ljući«. Malo-pomalo, a da toga većina nas nije ni svesna, akcija štapova za lov na silikonce se za poslednjih četvrt veka iz korena promenila. Napredak tehnologije izrade omogućio je da oni postanu neverovatno brzi, a njihovoj velikoj osetljivosti doprinelo je i unapređenje materijala, koje je omogućilo drastično smanjenje debljine zidova i težine štapova (kao i čekrka), uz zadržavanje brzine, jer je lakoća kompleta kojim džigujemo direktno proporcionalna osetljivosti. Naime, što je težina pribora koji držimo u ruci manja, to nam brzi štap bolje prenosi informacije i o najslabijem kontaktu varalice sa ribom, dnom ili preprekom – i zbog toga, a ne samo zbog udobnosti pecanja, iskusni ribolovci vode računa o težini štapa i o njegovom balansu. (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 511-)
