Po­ro­dič­ni od­la­sci na go­di­šnji od­mor ret­ko ka­da pru­ža­ju ri­bo­lov­cu mo­guć­nost za iole pro­duk­tiv­ni­je pe­ca­nje i uglav­nom se svo­de na ubi­ja­nje vre­me­na iz­me­đu dru­gih ne­iz­be­žnih za­jed­nič­kih ak­tiv­no­sti. Ali uz ma­lo sre­će i tru­da, te do­sta zna­nja pri­me­nje­nog na na­la­že­nje naj­bo­ljeg si­ste­ma, hra­ne i mam­ca, kraj­nji re­zul­tat mo­že bi­ti i spek­ta­ku­la­ran

I ove go­di­ne, kao i vi­še pret­hod­nih, sa po­ro­di­com sam le­to­vao na Sre­br­nom je­ze­ru, pa sam po obi­ča­ju deo vre­me­na is­ko­ri­stio i za iz­la­ske na vo­du, na po ne­ko­li­ko sa­ti, ka­da ne bi bi­lo ne­kih pla­ni­ra­nih za­jed­nič­kih ak­tiv­no­sti. Pr­vo pe­ca­nje bi­lo je na Du­na­vu, sa be­de­ma kod Zi­mov­ni­ka, i to od tri po pod­ne. S ob­zi­rom na vre­me ri­bo­lo­va, ni­sam oče­ki­vao ni­šta po­seb­no, iako sam čuo da se tih da­na tu i ta­mo do­bi­ja­la baš le­pa de­ve­ri­ka.

RE­ŠIO SAM DA LO­VIM na oko 30 m, gde je du­bi­na bi­la do­brih 8 m, ali u pr­vih po­la sa­ta ni­sam imao ni pi­pa­nje, iako sam ko­ri­stio kva­li­tet­nu hra­nu i ak­tiv­no za­ba­ci­vao, pa je vo­lja po­če­la po­la­ko da me na­pu­šta. No prem­da sam tog mo­men­ta već vi­še gle­dao una­o­ko­lo ne­go u vrh šta­pa, ipak sam pri­me­tio pri­lič­no jak uda­rac i kon­tri­rao na vre­me da za­ka­čim ri­bu, po či­jem sam po­na­ša­nju smeo da se za­ku­nem da je de­ve­ri­ka. Ka­da sam je ugle­dao na po­vr­ši­ni, pri­jat­no sam se iz­ne­na­dio nje­nom ve­li­či­nom, a ka­ko ni­sam sklo­pio me­re­dov, pri­hva­tio sam je dr­že­ći kor­pu u ru­ci. Br­zo sam na­pra­vio jed­nu sli­ku i po­no­vo za­ba­cio, sa­da već uop­šte ne raz­mi­šlja­ju­ći o to­me da je sun­ce ja­ko u ra­no po­pod­ne i da ni­je re­al­no da krup­na ri­ba bu­de pri ape­ti­tu.

Ni­je pro­šlo ni pet mi­nu­ta, a imao sam no­vi uda­rac i po­sle krat­ke bor­be iz­va­dio sam još ve­ću de­ve­ri­ku, te­šku sko­ro 2 kg. I nju sam sli­kao, sa­da već pred pri­lič­no broj­nim sve­do­ci­ma, od ko­jih je ne­ko­li­ko ko­men­ta­ri­sa­lo ka­ko odav­no ni­su vi­de­li da ne­ko na tom me­stu hva­ta ta­ko krup­ne de­ve­ri­ke. Još pri­ča o pret­hod­no iz­va­đe­noj ri­bi ni­je pre­sta­la, a ja sam do­bio još jed­nu, ta­ko da sam za dva­de­se­tak mi­nu­ta upe­cao tri neo­če­ki­va­no le­pe de­ve­ri­ke... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 513-)

 

 

fShare