Ka­da se po­me­ne reč »re­vir«, ve­ći­na nas naj­pre po­mi­sli na ne­ku do­bro ču­va­nu vo­du, na ko­joj se pla­ća po­seb­na do­zvo­la i pe­ca pod stro­go de­fi­ni­sa­nim uslo­vi­ma, te zbog sve­ga to­ga ima mno­go ri­be, ali po pra­vi­lu ne i pri­rod­nog am­bi­jen­ta, a ni ne­ke po­seb­ne dra­ži i iza­zo­va. Ali u prak­si mo­že bi­ti i sa­svim dru­ga­či­je; ne­gde bo­lje, a ne­gde i go­re, i po ri­bo­lov­ce i po ri­blji fond, vo­du i pri­ro­du

Za­ni­mlji­va re­por­ta­ža Ne­na­da Ko­sta­di­no­vi­ća, sa gor­njeg to­ka re­ke Ra­si­ne, pre­pu­na us­hi­će­nja zbog le­pe pri­ro­de i još vi­še zbog evi­dent­no od­lič­no ču­va­nog ri­bljeg fon­da (v. str. 12-13 ovog bro­ja), pod­se­ti­la me je na to da sam odav­no se­bi dao u za­da­tak da u ovoj ru­bri­ci iz­ne­sem ne­ka raz­mi­šlja­nja na te­mu re­vi­ra sa po­seb­nim re­ži­mom ri­bo­lo­va, for­mi­ra­nih u okvi­ru ri­bar­skih pod­ruč­ja.

TA TE­MA, NA­RAV­NO, NI­JE NO­VA, već je na raz­li­či­te na­či­ne ak­tu­el­na vi­še od de­ce­ni­je. Po­se­ban za­mah do­bi­la je na­kon što je pret­hod­nim Za­ko­nom o za­šti­ti i odr­ži­vom ko­ri­šće­nju ri­bljeg fon­da (iz 2009) ko­ri­sni­ci­ma da­to pra­vo da tra­že iz­dva­ja­nje atrak­tiv­nih vo­da iz RP, na osno­vu ka­te­go­ri­za­ci­je, te na­pla­ći­va­nje do­plat­ne do­zvo­le za njih, tj. do­dat­nog na­me­ta uz tzv. je­din­stve­nu go­di­šnju ri­bo­lov­ni­cu, ko­ja je po ta­da­šnjem pro­pi­su va­ži­la na svim otvo­re­nim vo­da­ma na svim ri­bar­skim pod­ruč­ji­ma u Sr­bi­ji, osim na tim, po­seb­no ka­te­go­ri­zo­va­nim, i na oni­ma ko­je su bi­le na te­ri­to­ri­ji za­šti­će­nih pri­rod­nih do­ba­ra. To re­še­nje bi­lo je po­sle­di­ca či­nje­ni­ce da su oni ko­ji su »je­din­stve­nu« do­zvo­lu smi­sli­li i uve­li una­pred bi­li sve­sni to­ga da će si­stem po kom sva­ko pla­ća do­zvo­lu ko­ri­sni­ku na či­jem pod­ruč­ju ži­vi i on­da sa tom do­zvo­lom pe­ca gde god mu se svi­đa, bi­ti su­štin­ski ne­pra­ve­dan pre­ma oni­ma ko­ji ima­ju atrak­tiv­ne ri­bo­lov­ne vo­de, na ko­je do­la­ze pe­ca­ro­ši sa ra­znih stra­na, te da će bi­ti neo­p­hod­no smi­sli­ti ne­ki ko­rek­tiv, ko­ji bi ko­ri­sni­ke sti­mu­li­sao da do­bro ga­zdu­ju, a ne da se »dem­be­li­šu« ta­ko što će im naj­ve­ći deo po­sla bi­ti da po­čet­kom go­di­ne pro­da­ju do­zvo­le oni­ma ko­ji će po­tom ce­le go­di­ne če­šće pe­ca­ti svu­da dru­gde ne­go na vo­da­ma onog kom su po si­li za­ko­na mo­ra­li da za pe­ca­nje pla­te. Na­rav­no, ko­ri­sni­ci su u tom si­ste­mu do­pla­ći­va­nja vi­de­li šan­su da uzmu ne­ku pa­ru vi­še i ta­ko bar de­lom kom­pen­zu­ju ono što im je us­kra­će­no dr­žav­nim me­ša­njem u tr­ži­šno po­slo­va­nje, pa su od­jed­nom svi naj­po­se­će­ni­je vo­de na svo­jim pod­ruč­ji­ma vi­de­li kao ve­o­ma atrak­tiv­ne i odr­ži­ve sa­mo uz po­seb­nu do­zvo­lu. Ta jur­nja­va za uvo­đe­njem do­plat­ne do­zvo­le za sva­ko je­ze­ro na kom se mo­glo upe­ca­ti vi­še od par ki­la ba­bu­ški i kru­pa­ti­ca za dan do­ve­la je na kon­cu do svo­je­vr­sne ti­he »ri­bo­lo­vač­ke re­vo­lu­ci­je«, po­te­kle naj­vi­še od onih ko­ji su pe­ca­li na Gru­žan­skom je­ze­ru, a za­vr­še­ne uki­da­njem tih fa­mo­znih do­plat­nih do­zvo­la. Ume­sto to­ga, uve­de­ne su »do­zvo­le za ri­bo­lov u za­šti­će­nom pod­ruč­ju«, ko­je se mo­gu ku­po­va­ti i van me­sta pre­bi­va­li­šta i za či­je va­đe­nje ni­je neo­p­hod­no po­se­do­va­nje »je­din­stve­ne« ri­bo­lov­ni­ce, a ko­ri­sni­ci­ma je osta­vlje­na mo­guć­nost da pri­ti­sak na ugro­že­ne ri­bo­lov­ne vo­de ili ne­ke nji­ho­ve atrak­tiv­ne de­lo­ve sma­nju­ju uvo­đe­njem po­seb­nih re­ži­ma ri­bo­lo­va.

TA­KO DO­LA­ZI­MO DO NA PO­ČET­KU tek­sta po­me­nu­te Ra­si­ne, na či­jem je jed­nom de­lu uz­vod­no od je­ze­ra Će­li­je ko­ri­snik (Ra­si­na Plus d.o.o.) pro­pi­sao re­žim ri­bo­lo­va sa­mo ve­štač­kim mam­ci­ma (va­ra­li­ča­re­njem i kla­sič­nim mu­ši­ča­re­njem), i to uz oba­ve­zno vra­ća­nje uhva­će­ne ri­be u vo­du, pri če­mu je je­dan deo no­mi­nal­no sa­mo mu­ši­čar­ski, ali se na nje­mu to­le­ri­še i va­ra­li­ča­re­nje (što se ne zlo­u­po­tre­blja­va za­hva­lju­ju­ći stal­nim kon­tro­la­ma i ve­li­kom an­ga­žo­va­nju lo­kal­nih va­ra­li­ča­ra, ko­ji su prak­tič­no svi i ri­bo­ču­va­ri-vo­lon­te­ri). Taj si­stem sam po se­bi ne do­no­si ko­ri­sni­ku ne­ku vi­dlji­vu di­rekt­nu do­bit, jer sva­ko ko ima go­di­šnju do­zvo­lu ma kog ko­ri­sni­ka ri­bar­skih pod­ruč­ja u Sr­bi­ji mo­že do­ći na ovaj deo po­me­nu­te re­ke i pe­ca­ti bez va­đe­nja po­seb­ne ri­bo­lov­ni­ce. No sva­ka­ko po­sto­ji po­sred­na do­bro­bit i za ko­ri­sni­ka i za ceo kraj, zbog ko­je bi, sma­tram, lo­kal­ne vla­sti tre­ba­lo da i fi­nan­sij­ski i na dru­ge na­či­ne po­mog­nu ta­kve ini­ci­ja­ti­ve, tj. one ko­ri­sni­ke ko­ji po­seb­nim re­ži­mom ri­bo­lo­va ču­va­ju ri­blji fond. Po­ve­ća­ni broj ri­bo­lo­va­ca sa stra­ne zna­či ve­ću po­tro­šnju: vi­še no­će­nja i vi­še pri­ho­da ugo­sti­te­lji­ma, pro­dav­ni­ca­ma osnov­nih na­mir­ni­ca, te ri­bo­lov­nog pri­bo­ra i opre­me, za­tim ben­zin­skim pum­pa­ma itd. A ne tre­ba za­ne­ma­ri­ti ni to da bi sa­ma mo­guć­nost pe­ca­nja na atrak­tiv­noj vo­di ovom ho­bi­ju pri­vu­kla i mno­ge lo­kal­ne sta­nov­ni­ke ko­ji se još ni­su oku­ša­li u ri­bo­lo­vu, što bi za za­jed­ni­cu bi­lo ne sa­mo od eko­nom­skog zna­ča­ja. Sve to, pri tom, po­sti­že se u slu­ča­ju Ra­si­ne (i u dru­gim slič­nim) za­hva­lju­ju­ći udru­že­nom tru­du ko­ri­sni­ka i ri­bo­lo­vač­kih en­tu­zi­ja­sta, a pro­ti­če uz mi­ni­mal­nu šte­tu po pri­ro­du, jer se za­hva­lju­ju­ći stal­nim kon­tro­la­ma pro­pi­si po­štu­ju... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 514-)