Kada se pomene reč »revir«, većina nas najpre pomisli na neku dobro čuvanu vodu, na kojoj se plaća posebna dozvola i peca pod strogo definisanim uslovima, te zbog svega toga ima mnogo ribe, ali po pravilu ne i prirodnog ambijenta, a ni neke posebne draži i izazova. Ali u praksi može biti i sasvim drugačije; negde bolje, a negde i gore, i po ribolovce i po riblji fond, vodu i prirodu
Zanimljiva reportaža Nenada Kostadinovića, sa gornjeg toka reke Rasine, prepuna ushićenja zbog lepe prirode i još više zbog evidentno odlično čuvanog ribljeg fonda (v. str. 12-13 ovog broja), podsetila me je na to da sam odavno sebi dao u zadatak da u ovoj rubrici iznesem neka razmišljanja na temu revira sa posebnim režimom ribolova, formiranih u okviru ribarskih područja.
TA TEMA, NARAVNO, NIJE NOVA, već je na različite načine aktuelna više od decenije. Poseban zamah dobila je nakon što je prethodnim Zakonom o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda (iz 2009) korisnicima dato pravo da traže izdvajanje atraktivnih voda iz RP, na osnovu kategorizacije, te naplaćivanje doplatne dozvole za njih, tj. dodatnog nameta uz tzv. jedinstvenu godišnju ribolovnicu, koja je po tadašnjem propisu važila na svim otvorenim vodama na svim ribarskim područjima u Srbiji, osim na tim, posebno kategorizovanim, i na onima koje su bile na teritoriji zaštićenih prirodnih dobara. To rešenje bilo je posledica činjenice da su oni koji su »jedinstvenu« dozvolu smislili i uveli unapred bili svesni toga da će sistem po kom svako plaća dozvolu korisniku na čijem području živi i onda sa tom dozvolom peca gde god mu se sviđa, biti suštinski nepravedan prema onima koji imaju atraktivne ribolovne vode, na koje dolaze pecaroši sa raznih strana, te da će biti neophodno smisliti neki korektiv, koji bi korisnike stimulisao da dobro gazduju, a ne da se »dembelišu« tako što će im najveći deo posla biti da početkom godine prodaju dozvole onima koji će potom cele godine češće pecati svuda drugde nego na vodama onog kom su po sili zakona morali da za pecanje plate. Naravno, korisnici su u tom sistemu doplaćivanja videli šansu da uzmu neku paru više i tako bar delom kompenzuju ono što im je uskraćeno državnim mešanjem u tržišno poslovanje, pa su odjednom svi najposećenije vode na svojim područjima videli kao veoma atraktivne i održive samo uz posebnu dozvolu. Ta jurnjava za uvođenjem doplatne dozvole za svako jezero na kom se moglo upecati više od par kila babuški i krupatica za dan dovela je na koncu do svojevrsne tihe »ribolovačke revolucije«, potekle najviše od onih koji su pecali na Gružanskom jezeru, a završene ukidanjem tih famoznih doplatnih dozvola. Umesto toga, uvedene su »dozvole za ribolov u zaštićenom području«, koje se mogu kupovati i van mesta prebivališta i za čije vađenje nije neophodno posedovanje »jedinstvene« ribolovnice, a korisnicima je ostavljena mogućnost da pritisak na ugrožene ribolovne vode ili neke njihove atraktivne delove smanjuju uvođenjem posebnih režima ribolova.
TAKO DOLAZIMO DO NA POČETKU teksta pomenute Rasine, na čijem je jednom delu uzvodno od jezera Ćelije korisnik (Rasina Plus d.o.o.) propisao režim ribolova samo veštačkim mamcima (varaličarenjem i klasičnim mušičarenjem), i to uz obavezno vraćanje uhvaćene ribe u vodu, pri čemu je jedan deo nominalno samo mušičarski, ali se na njemu toleriše i varaličarenje (što se ne zloupotrebljava zahvaljujući stalnim kontrolama i velikom angažovanju lokalnih varaličara, koji su praktično svi i ribočuvari-volonteri). Taj sistem sam po sebi ne donosi korisniku neku vidljivu direktnu dobit, jer svako ko ima godišnju dozvolu ma kog korisnika ribarskih područja u Srbiji može doći na ovaj deo pomenute reke i pecati bez vađenja posebne ribolovnice. No svakako postoji posredna dobrobit i za korisnika i za ceo kraj, zbog koje bi, smatram, lokalne vlasti trebalo da i finansijski i na druge načine pomognu takve inicijative, tj. one korisnike koji posebnim režimom ribolova čuvaju riblji fond. Povećani broj ribolovaca sa strane znači veću potrošnju: više noćenja i više prihoda ugostiteljima, prodavnicama osnovnih namirnica, te ribolovnog pribora i opreme, zatim benzinskim pumpama itd. A ne treba zanemariti ni to da bi sama mogućnost pecanja na atraktivnoj vodi ovom hobiju privukla i mnoge lokalne stanovnike koji se još nisu okušali u ribolovu, što bi za zajednicu bilo ne samo od ekonomskog značaja. Sve to, pri tom, postiže se u slučaju Rasine (i u drugim sličnim) zahvaljujući udruženom trudu korisnika i ribolovačkih entuzijasta, a protiče uz minimalnu štetu po prirodu, jer se zahvaljujući stalnim kontrolama propisi poštuju... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 514-)