Posle niza godina u kojima se grgeč slabo javljao, pa mu ni ribolovci nisu posvećivali veliku pažnju, situacija se na našoj najvišoj planinskoj akumulaciji ove sezone značajno promenila. Na male veštačke mamce se bandar odlično lovi, te ga mnogi ciljano pecaju, a eksperimentisanje sa različitim varalicama i prezentacijama donelo je neka zanimljiva zapažanja
Poput mnogih drugih ovdašnjih varaličara sa dužim stažom, poslednjih godina sve više vremena posvećujem raznim lakšim varijantama lova veštačkim mamcima. A to novo interesovanje, kao što neretko biva, praćeno je velikim početničkim entuzijazmom i spremnošću na raznovrsne žrtve. Zato mi nije bilo teško da poslednjeg ovojesenjeg nedeljnog jutra krenem na skoro 400 km dug put do Surdulice i Vlasinskog jezera, kako bih po podne i narednog dana pecao bandare, a onda se vratio u Beograd u utorak pre 9 sati – pravo na posao, koji sam za tu sedmicu i otpočeo pisanjem teksta koji upravo čitate. Pri tom sam, naravno, znao da se sezona varaličarenja grgeča na našoj najvišoj akumulaciji bliži kraju i da bi ovo lako mogla biti još jedna od onih »što ne dođe prekjuče« avantura, čiji glavni junak obožava ribolov, ali nije u mogućnosti da peca kad riba radi već onda kad ugrabi slobodno vreme, pa jureći tragom pouzdanih informacija uvek stiže na pravo mesto dan ili dva prekasno. Ipak, nisam nimalo sumnjao u procenu svog prijatelja Dušana Momčilovića Čubre (višedecenijskog hroničara svih dešavanja na Vlasinskom jezeru, koji je prethodnih par sedmica proveo u Surdulici svakodnevno idući na jezero, i uz to je bukvalno non-stop u kontaktu sa velikim brojem kolega koje na njemu pecaju) da će bandar skoro sigurno raditi, premda možda nešto slabije nego do pre neki dan, a znao sam i da postoji rezervna varijanta da se to malo vremena koje ćemo imati na raspolaganju za zajedničko pecanje provede u potrazi za štukom. Čim sam stigao u Surdulicu, zaputili smo se na jezero
IZ ZALIVA KOD TZV. ULAZNE GRAĐEVINE isplovili smo oko 15,30 č i odmah krenuli duž zapadne obale, uz koju se bandar prethodnih dana daleko najčešće javljao, i to najviše u kasnim popodnevnim satima, sve do sumraka. S obzirom na to da mi je kao švajcarski sat precizni Dušan unapred referisao da se javljaju ribe teške od pedesetak do 350-400 grama, te da se lovi na jedan ili dva veštačka mamca na sistemu ukupne težine do desetak grama, poneo sam varaličarce težine bacanja do 18 i do 12 g, sa malim mašinicama, od kojih je na jednoj bila pletenica od 0,10 mm, a na drugoj od 0,13 mm.
Ispostaviće se da je to sasvim dovoljno s obzirom na dva pomenuta parametra, ali i da većina lokalnih ribolovaca s razlogom za lov grgeča iz čamca koristi nešto jače štapove (gornje t.b. oko 25 g), duge oko 2,4 m. S njima je, naime, moguće izaći bez većih problema na kraj i sa nešto krupnijom štukom, koja često ume da napadne mamce namenjene grgeču, ali još je važnije to što je mnogo lakše iščupati varalicu iz trave u kojoj se grgeči kriju i koja se često kači za udice i veštačke mamce, a i ulovljena riba i te kako ume da se zavuče u nju. Ja sam, doduše, u većini slučajeva uspevao da »na štap« iščupam sistem iz vegetacije, ali to nije uvek išlo lako, niti bez rizika da ga preopteretim i slomim, što svakako treba izbeći ako se ikako može.
UGLAVNOM SMO FORSIRALI podvodne sprudove i njihovu blizinu... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 516-)