Lov ša­ra­na na ve­li­kim re­ka­ma jed­na je od te­žih ri­bo­lo­vač­kih di­sci­pli­na i u naj­to­pli­jem de­lu go­di­ne, ka­da je naj­ce­nje­ni­ji ci­pri­nid iz­u­zet­no ak­ti­van. A u ovom pe­ri­o­du, ka­da se tem­pe­ra­tu­ra vo­de pri­bli­ži mi­ni­mu­mu, to po­sta­je pra­vi eks­trem­ni sport, u kom na uspeh u kon­ti­nu­i­te­tu mo­gu ra­ču­na­ti sa­mo naj­u­por­ni­ji i naj­ve­šti­ji

Ove go­di­ne sam ve­o­ma ma­lo vre­me­na po­sve­tio lo­vu ša­ra­na na Du­na­vu, iz ra­znih raz­lo­ga, a pre sve­ga zbog če­stih osci­la­ci­ja vo­do­sta­ja, ko­je su go­to­vo sa­svim one­mo­gu­ća­va­le kon­ti­nu­i­ra­no hra­nje­nje ma kog me­sta i pe­ca­nje na nje­mu. Ali 25. no­vem­bra, vra­tiv­ši se čam­cem u gro­čan­sku ma­ri­nu na­kon što sam ceo dan va­ra­li­ča­rio smu­đa, sre­toh sta­ri­jeg ko­le­gu La­lu. Na nje­go­vo: »Ima li šta?«, od­go­vo­rio sam po­ka­zu­ju­ći smu­đa od 1,65 kg, a ka­da sam uz­vra­tio istim pi­ta­njem, on je sa dna čam­ca po­di­gao ša­ra­na od 10 ki­la! Istog mo­men­ta sam znao ko­ju ću ri­bu su­tra pro­ba­ti da pe­cam.

U ČE­TVR­TAK, 26. NO­VEM­BRA, kre­nuo sam na vo­du pri­lič­no ka­sno, tek oko po­dne­va, a zbog gu­ste ma­gle, ko­ja se ce­log da­na ni­je di­za­la, je­dva sam us­peo da do­đem do Gro­čan­ske ade. Stao sam na jed­no me­sto sa do­sta kr­ša u vo­di, pe­cao tu sat vre­me­na, a ka­ko za to vre­me ni­sam imao ni pi­pa­nje, iz­va­dio sam šta­po­ve i kre­nuo da­lje. Na pu­tu do na­red­nog od­re­di­šta, na­i­šao sam na pr­vi ča­mac ko­ji sam tog da­na vi­deo na vo­di. Na tom ka­bi­na­šu bio je is­ku­sni ša­ran­dži­ja, či­ka Ra­de, ko­ji me je po­zvao da se ma­lo ugre­jem, pa sam po­pio čaj i ra­ki­ju, po­mo­gao mu da iz vo­de iz­va­di ču­var­ku sa 16 ša­ra­na, ko­je je uhva­tio za de­set da­na pe­ca­nja na tom me­stu, a on­da i da od­ve­že ča­mac, ka­ko bi kre­nuo ku­ći. Pre ne­go što je upa­lio mo­tor, re­kao mi je: »Sta­ni ov­de gde je moj ča­mac i ba­caj is­pod kr­ša. Ako po­go­diš gde tre­ba, si­gur­no ćeš ima­ti ša­ra­na«.

Ura­dio sam kao što je re­kao i od­mah za­ba­cio dva šta­pa, na ku­ku­ruz. Po­sle 10 mi­nu­ta imao sam pr­vi do­dir, ko­ji je uka­zi­vao da je ri­ba tu, a po­la sa­ta ka­sni­je usle­dio je kon­kre­tan uda­rac, ko­ji mi je do­neo ša­ra­na od 2,5 kg. U na­red­nih po­la sa­ta sam uhva­tio još jed­nog ša­ra­na slič­ne ve­li­či­ne, je­dan mi je spao i jed­nog sam pro­ma­šio, što me i ni­je za­ču­di­lo jer je tem­pe­ra­tu­ra vo­de ta­da već bi­la sa­mo osam ste­pe­ni, pa se i mo­glo oče­ki­va­ti da ri­ba bu­de le­nja, tj. da ne uzi­ma na­ro­či­to agre­siv­no.

SLE­DE­ĆI PUT SAM NA DU­NA­VU bio 30. no­vem­bra, ka­da je vo­da bi­la još hlad­ni­ja – sa­mo 6,5 ste­pe­ni, ali sam us­peo da uhva­tim ša­ra­na od 4,2 kg, uz je­dan pro­ma­šaj, što je bi­lo do­volj­no da re­šim da i su­tra iza­đem na isti te­ren.

Pr­vog de­cem­bra sam kre­nuo iz ma­ri­ne u 10,30 č, po još uvek ja­kom mra­zu, ali je bar ma­gla po­če­la da se di­že. Me­đu­tim, ta­da je kre­nu­la da du­va hlad­na ko­ša­va, br­zi­nom od 5 m/s, pa sam se br­zo smr­zao, ali ta­man kad sam po­čeo da raz­mi­šljam o po­vla­če­nju, usle­dio je uda­rac i uhva­tio sam... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 521-)

 

fShare