Ši­rom Evro­pe sve je inte­reso­va­nja po­bu­đu­je »spe­ci­ja­li­stič­ko« pe­ca­nje krup­ne mre­ne i reč­nog ša­ra­na. Je­dan od glav­nih raz­lo­ga po­pu­lar­no­sti te di­sci­pli­ne ko­ja je iz­me­đu fi­de­ra i mo­der­nog ša­ran­skog ri­bo­lo­va le­ži u to­me što se njo­me mo­gu, na do­bro oda­bra­nom me­stu, istim pri­bo­rom, pri­stu­pom, pri­hra­nom i mam­ci­ma isto­vre­me­no lo­vi­ti te dve vr­ste ri­ba, ko­je su za­pra­vo mno­go slič­ni­je ne­go što nam se na pr­vi po­gled či­ni

U pret­hod­na dva tek­sta o spe­ci­ja­li­stič­kom ri­bo­lo­vu bi­lo je re­či naj­pre o sa­mom pri­stu­pu, te o šta­po­vi­ma i ma­ši­ni­ca­ma ko­ji se ko­ri­ste za ta­kvo pe­ca­nje. Na­gla­še­no je oba pu­ta da je ono po mno­go če­mu iz­me­đu fi­de­ra i mo­der­nog ša­ran­skog ri­bo­lo­va, bu­du­ći da se ko­ri­ste i kom­bi­nu­ju raz­li­či­ti ele­men­ti tak­ti­ke i pri­stu­pa iz obe di­sci­pli­ne, baš kao i pri­bor, pri­ma­ma i mam­ci, pa se bez ika­kvog pre­te­ri­va­nja i na­te­za­nja mo­že re­ći da spe­ci­ja­li­stič­ki ri­bo­lov po­či­nje ta­mo gde se za­vr­ša­va fi­der, a da ša­ran­ski ri­bo­lov po­či­nje ta­mo gde se za­vr­ša­va spe­ci­ja­li­stič­ki. Osnov­na ide­ja, pod­se­ćam, je­ste da se stra­te­gi­jom, pri­bo­rom, si­ste­mi­ma i mam­cem ide na ci­lja­no pe­ca­nje krup­nih je­din­ki oda­bra­nih vr­sta, a ja ću pro­ba­ti da sve to što pre­ci­zni­je ob­ja­snim na pri­me­ru isto­vre­me­nog spe­ci­ja­li­stič­kog lo­va ša­ra­na i mre­ne, na re­ka­ma sa ja­čim to­kom. Za to se, ka­ko po­me­nu­smo u pro­šlom na­stav­ku ovog ma­log se­ri­ja­la, ko­ri­ste dvo­del­ni šta­po­vi kri­ve sa­vi­ja­nja od 1,75 lb do 2,25 lb, dru­ga­či­je ak­ci­je od fi­de­ra, a i ja­či (bez ob­zi­ra na to što ne­ke va­ri­jan­te pre­ra­ču­na­va­nja kri­ve sa­vi­ja­nja u te­ži­nu ba­ca­nja go­vo­re dru­ga­či­je), upo­tre­blja­va­ju se ne­ki spe­ci­fič­ni si­ste­mi i pri­me­nju­je po­seb­na stra­te­gi­ja – o če­mu će bi­ti re­či ovo­ga pu­ta, dok će­mo se u sle­de­ćem na­stav­ku po­za­ba­vi­ti pri­hra­na­ma i mam­ci­ma.

IAKO MRE­NU I ŠA­RA­NA VE­ĆI­NA ri­bo­lo­va­ca do­ži­vlja­va kao vr­ste ko­je ima­ju ma­lo to­ga za­jed­nič­kog, osim što pri­pa­da­ju is­toj po­ro­di­ci (ci­pri­ni­di­ma), stva­ri za­pra­vo sto­je bit­no dru­ga­či­je, bu­du­ći da za lov i jed­ne i dru­ge ri­be mo­že­mo ko­ri­sti­ti iden­tič­nu stra­te­gi­ju, si­ste­me, pri­hra­nu, mam­ce, pa čak i udi­ce, tj. prak­tič­no sve, bi­lo da na ne­kom kon­kret­nom te­re­nu de­le sta­ni­šte ili ne. To ni­je ne­lo­gič­no, ka­da se sa­mo ma­lo bo­lje raz­mi­sli, jer su obe ove ša­ran­ske vr­ste jat­ne ri­be, obe uzi­ma­ju hra­nu sa dna i ra­do do­la­ze na pri­ma­mu, a ima­ju i usta slič­ne gra­đe, ko­ji­ma usi­sa­va­ju hra­nu i sklo­ne su čak i iz­ra­zi­to tvr­dim za­lo­ga­ji­ma, kao što su pe­le­ti, boj­li­ji itd. Za­to kre­ni­mo re­dom, od pri­stu­pa.

PRA­VLJE­NJE STRA­TE­GI­JE u ri­bo­lo­vu pod­ra­zu­me­va pri­ku­plja­nje svih in­for­ma­ci­ja o kon­kret­nom me­stu i po­na­ša­nju ci­lja­ne vr­ste (od­no­sno u ovom slu­ča­ju dve­ju vr­sta) re­le­vant­nih za osmi­šlja­va­nje ta­kvog pri­stu­pa ko­ji će nam omo­gu­ći­ti da do­đe­mo do bo­ga­tog ulo­va za re­la­tiv­no krat­ko vre­me. Stra­te­gi­ja se de­lom pra­vi na sa­mom me­stu, a mo­ra uklju­či­ti po­sma­tra­nje to­ka re­ke, ka­ko bi­smo uoči­li even­tu­al­ne zna­ke ak­tiv­nost ri­be na po­vr­ši­ni, utvr­di­li ka­ko da pri­pre­mi­mo hra­nu i gde da je ba­ca­mo ne bi li sti­gla ta­mo gde nam od­go­va­ra i to u ta­kvoj for­mi da pri­vu­če ri­bu, za­tim ka­kve si­ste­me da ko­ri­sti­mo i to­me slič­no, ali mno­go to­ga mo­že­mo osmi­sli­ti i kod ku­će, što do­bar broj istin­skih za­lju­blje­ni­ka u ri­bo­lov i ra­di ana­li­zi­ra­ju­ći pret­hod­na is­ku­stva i raz­mi­šlja­ju­ći o mo­gu­ćim re­še­nji­ma mno­gih di­le­ma (npr. da li pro­ba­ti sle­de­ći put na sta­rom me­stu za broj ma­nji ili ve­ći mo­del ne­kih dru­ga­či­jih udi­ca od onih ko­je smo na po­sled­njem pe­ca­nju ko­ri­sti­li ili ka­ko za­ba­ci­ti uz sam panj na kom smo osta­vi­li ne­ko­li­ko si­ste­ma, jer zna­mo da ri­ba uzi­ma sa­mo po­red nje­ga itd.). 

ZA RAZ­LI­KU OD FI­DE­RA, u kom je u ve­ći­ni si­tu­a­ci­ja naj­bo­lje pe­ca­ti sa jed­nim šta­pom, u spe­ci­ja­li­stič­kom pri­stu­pu op­ti­ma­lan broj šta­po­va je dva. Fi­der ri­bo­lov je brz, iz­u­zet­no ak­ti­van i po­treb­na je ap­so­lut­na kon­cen­tra­ci­ja ka­da ri­ba ra­di, ta­ko da dru­gi štap če­sto sa­mo sme­ta i či­ni da ulo­vi­mo ma­nje ri­be ne­go što bi­smo uhva­ti­li ka­da bi­smo se pot­pu­no fo­ku­si­ra­li na sa­mo je­dan. Spe­ci­ja­li­stič­ko pe­ca­nje je ma­lo spo­ri­je, a udar­ci su ve­o­ma vi­dlji­vi, ta­ko da mo­že­mo ra­di­ti sa dva šta­pa. Šta­vi­še, to se i pre­po­ru­ču­je, jer nam da­je mo­guć­nost da pri­ma­mu pla­si­ra­mo na ve­ćem pro­sto­ru i da upo­tre­bom raz­li­či­tih si­ste­ma i ma­ma­ca br­že do­đe­mo do naj­bo­ljih re­še­nja za kon­kret­nu si­tu­a­ci­ju.

GE­NE­RAL­NO, PO­STO­JE DVA pri­stu­pa – pr­vi je da se sa oba šta­pa ba­ca na istu li­ni­ju hra­nje­nja, s tim da je­dan ma­mac bu­de 5–10 m uz­vod­ni­je od dru­gog, dok je dru­ga va­ri­jan­ta da se si­ste­mi pla­si­ra­ju na raz­li­či­te da­lji­ne. Oba re­še­nja ima­ju pred­no­sti i ma­ne. Pred­nost ri­bo­lo­va na is­toj li­ni­ji je to što hra­ni­li­ce »ra­de« jed­na za dru­gu i što ri­ba ko­ja pri­đe osta­je du­že u zo­ni pe­ca­nja, jer ima do­sta hra­ne, ko­ja se kon­ti­nu­i­ra­no do­pu­nja­va. Pe­ca­nje na dve da­lji­ne da­je nam ve­ću šan­su za uspeh uko­li­ko ri­ba ne ula­zi na pr­vu li­ni­ju. Kod ta­kvog pri­stu­pa se dru­gi štap uglav­nom ko­ri­sti za ono što... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 521-)

 

 

fShare