U periodu kada sasvim sitna riba nije aktivna, a ona krupnija ume da se grupiše na mestima pogodnim za prezimljavanje, oni ri­bo­lovci kojima niske temperature i višesatno sedenje na obali za nekoliko trzaja ne predstavljaju problem kreću u potragu za ve­li­kim klenovima. Naš ekspert za fider i specijalist pristup ovog puta je u tome imao sjajnog saborca u vrsnom plovkarošu

Ve­ći­na lju­di sre­di­nu zi­me sma­tra do­bom u ko­me pri­ro­da još naj­ve­ćim de­lom »spa­va«, tj. ak­tiv­no­sti do­brog de­la bilj­nog i ži­vo­tinj­skog sve­ta su sve­de­ne na mi­ni­mum. Za ne­ke od nas ri­bo­lo­va­ca, me­đu­tim, to je za­ni­mljiv pe­riod, jer je je­di­ni u go­di­ni ka­da se ne­ke vr­ste mo­gu pe­ca­ti na od­re­đe­ne efi­ka­sne na­či­ne, ko­ji se ne mo­gu pri­me­nji­va­ti u dru­gim de­lo­vi­ma se­zo­ne. Osim pre­da­tor­skih vr­sta (štu­ke, smu­đa, mla­di­ce, ban­da­ra...), ak­tiv­ne su i u naj­hlad­ni­joj vo­di i ne­ke »mir­ne« vr­ste, kao što su sko­balj, mre­na, plo­ti­ca, klen, šlji­var... Pri tom na­ma ko­ji po­bro­ja­ne ci­pri­ni­de vo­li­mo da lo­vi­mo na ru­ku ide to što zi­mi po pra­vi­lu ne­ma iz­ra­zi­to sit­ne be­le ri­be (be­o­vi­ce, ma­lih ke­se­ga i kru­pa­ti­ca itd.) ta­mo gde se za­dr­ža­va­ju krup­ni­je je­din­ke go­re­po­me­nu­tih vr­sta, pa je mo­gu­će pe­ca­ti i ko­ri­ste­ći za ma­mac i pri­hra­nu cr­ve (od­li­čan iz­vor me­snih pro­te­i­na), što je u to­pli­jem de­lu go­di­ne sko­ro ne­mo­gu­će.

Me­ni je zi­ma od­u­vek si­no­nim za ci­lja­ni lov krup­nog kle­na, jer mi je po­tra­ga za ka­pi­tal­nim »gla­vo­nja­ma« naj­ve­ća zim­ska ra­dost i već kra­jem je­se­ni imam uvek u gla­vi ja­snu sli­ku kle­nov­skih me­sta na ko­ji­ma ću se smr­za­va­ti to­kom naj­hlad­ni­jih da­na u na­sto­ja­nju da pre­va­rim ne­ku ve­li­ku ri­bu. Na­ža­lost. ove zi­me je u de­lu Ita­li­je u kom ži­vim ka­ran­tin (na­rav­no zbog ko­vi­da 19) tra­jao sko­ro dva me­se­ca, baš to­kom naj­bo­ljeg pe­ri­o­da za pe­ca­nje kle­na. Čim je za­bra­na kre­ta­nja uki­nu­ta, pre par ne­de­lja, kre­nuo sam da obi­la­zim iz­gled­ne po­zi­ci­je ka­ko bih uhva­tio zad­nji voz za omi­lje­ni mi vid ri­bo­lo­va. Na­i­me, po­lo­vi­nom fe­bru­a­ra u se­ver­noj  Ita­li­ji po­ne­ki sun­ča­ni dan po­dig­ne tem­pe­ra­tu­ru va­zdu­ha za ko­ji ste­pen, ali vo­da osta­je le­de­na jer sve ov­da­šnje re­ke do­la­ze sa Al­pa, a sva­ko ota­pa­nje sne­ga na nji­ma di­rekt­no se od­ra­ža­va na tem­pe­ra­tu­ru te­ku­ći­ca u ko­je se ta sne­žna vo­da sli­je, ta­ko da dok se naj­ve­ći deo sne­ga ne oto­pi – u re­ka­ma i da­lje vla­da­ju za­ko­ni zi­me i pro­le­će tek tre­ba da do­đe, što je me­ni u ovom slu­ča­ju išlo na ru­ku.

OBI­LA­ZE­ĆI RE­KU PO­SLE dvo­me­seč­ne pri­sil­ne ap­sti­nen­ci­je od pe­ca­nja imao sam uti­sak da sva­ko me­sto mo­že da kri­je ka­pi­tal­ne kle­no­ve. To­kom tog iz­vi­đa­nja, upo­znao sam jed­nog ko­le­gu, ko­ji je pe­cao bo­lo­nje­ze teh­ni­kom na jed­noj od me­ni omi­lje­nih po­zi­ci­ja. Pri­šao sam mu i za­po­de­nuo raz­go­vor o lo­vu kle­na, ko­ji je po­tra­jao par sa­ti. Is­po­sta­vi­lo se da je Al­ber­to is­ku­san ri­bo­lo­vac i tak­mi­čar, a uz to i pra­vi za­lju­blje­nik bo­lo­nje­ze teh­ni­ke (mno­gi Ita­li­ja­ni su za taj na­čin pe­ca­nja, iz­mi­šljen na Ape­nin­skom po­lu­o­str­vu, emo­tiv­no ve­za­ni iz pa­tri­ot­skih raz­lo­ga, slič­no kao za Fe­ra­ri ili pi­cu, pa ni­je ni­ma­lo čud­no što mu pri­da­ju po­seb­nu pa­žnju). Ka­ko se is­po­sta­vi­lo da nas spa­ja in­te­re­so­va­nje za ci­lja­ni lov krup­nog kle­na, br­zo smo se do­go­vo­ri­li da pro­pi­sno »is­po­štu­je­mo« to me­sto na­red­nih da­na.

Do­la­zi­li smo ne­iz­me­nič­no, ka­ko je ko od nas dvo­ji­ce mo­gao, i una­pred se do­go­vo­ri­li da se dr­ži­mo raz­li­či­tih teh­ni­ka ka­ko bi­smo mo­gli da upo­re­di­mo nji­ho­ve pred­no­sti i ma­ne i da utvr­di­mo da li je ne­ka od njih bo­lja i za­što. Obo­ji­ca smo pret­po­sta­vlja­li da će bo­lo­nje­ze pe­ca­nje do­ne­ti naj­vi­še uspe­ha, ali je plan od po­čet­ka bio da Al­ber­to pe­ca i na taj na­čin i na štek, a da ja ko­ri­stim fi­der i spe­ci­ja­list pri­stup.

ME­STO NA KOM SMO pe­ca­li je jed­na ve­li­ka kri­vi­na, u ko­joj re­ka me­nja smer za sko­ro 180 ste­pe­ni, for­mi­ra­ju­ći »pot­ko­vi­cu«. Pri­stup je ide­a­lan, a oba­la rav­na i či­sta, po­što je tu je­dan re­sto­ran či­ja te­ra­sa iz­la­zi na vo­du. To je sve pra­va ret­kost na ovoj re­ci, naj­ve­ćim de­lom te­ško pri­stu­pač­noj zbog ogra­đe­nih nji­va, uda­lje­nog pu­ta i ra­znog ra­sti­nja, kroz ko­je se ni­je la­ko pro­bi­ja­ti, po­go­to­vo le­ti.

Kon­fi­gu­ra­ci­ja dna je ve­o­ma za­ni­mlji­va. Oba­la sa ko­je smo pe­ca­li je oja­ča­na sred­nje krup­nim ka­me­nim blo­ko­vi­ma, po­sta­vlje­nim ka­ko bi se spre­či­la po­ja­va kli­zi­šta, dok je ona su­prot­na pe­šča­na. Ka­me­ni blo­ko­vi se pro­sti­ru do po­lo­vi­ne re­ke, a vi­ro­vi na po­vr­ši­ni tač­no uka­zu­ju gde stru­ja uda­ra u njih i ko­vi­tla, ta­ko da je la­ko od­re­di­ti gde bi va­lja­lo pla­si­ra­ti ma­mac. Dno je ne­rav­no­mer­ne kon­fi­gu­ra­ci­je, pa du­bi­na od po­čet­ka kri­vi­ne ka nje­nom kra­ju, na de­lu du­gom če­tr­de­se­tak me­ta­ra oko sre­di­ne iz­no­si... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 527-)

 

fShare