U pe­ri­o­du pred mrest sko­balj na­pu­šta zi­mov­ni­ke, pa ga je te­že pro­na­ći i lo­vi­ti u ve­li­kim ko­li­či­na­ma ne­go to­kom naj­hlad­ni­jeg de­la se­zo­ne, ka­da je gru­pi­san na ma­lom pro­sto­ru. Ako nam pe­ca­nje, uz to, za­kom­pli­ku­je vi­sok vo­do­staj, pa se na sve na­do­ve­že i mno­štvo do­sad­ne sit­ne ri­be, is­hod mo­že bi­ti pri­lič­no ne­iz­ve­stan. Ali uz ma­lo tru­da i eks­pe­ri­men­ti­sa­nja, sve te po­te­ško­će mo­gu se pre­va­zi­ći

Tog po­po­dne­va sam na Ju­žnu Mo­ra­vu bli­zu Ni­ša iza­šao na­kon po­sla i naj­pre sam ne­ko vre­me pe­cao na jed­noj du­bljoj po­zi­ci­ji. Ali ka­ko tu še­zde­se­tak mi­nu­ta ni­sam imao ni pi­pa­nje, ni­ti sam pri­me­tio ika­kvo de­ša­va­nje na po­vr­ši­ni vo­de, od­lu­čio sam da pro­me­nim me­sto. Sa ras­klo­plje­nim šta­po­vi­ma sam se pre­ba­cio sto­ti­nak me­ta­ra uz­vod­ni­je, na po­tes iz­nad mo­sta i br­za­ka, gde je vo­da do­sta plit­ka, pa sam se na­dao da bi se tu mo­gao na­ći sko­balj, ko­ji se uve­li­ko »še­ta« bi­ra­ju­ći naj­bo­lje po­zi­ci­je za pred­sto­je­ći mrest.

BR­ZIM SON­DI­RA­NJEM DNA, uz po­moć ka­ve­zne hra­ni­li­ce sa ote­ža­njem od 50 g, sa ko­jom sam pe­cao na pret­hod­noj lo­ka­ci­ji, usta­no­vio sam da je dno is­pred me­ne či­sto, tj. bez za­kač­ki, i pe­sko­vi­to, ali da je du­bi­na vr­lo ma­la – tek ne­što ve­ća od me­tra. Ka­da je dno ta­ko ujed­na­če­ne kon­fi­gu­ra­ci­je, obič­no pe­cam da­lje od oba­le, tj. tra­žim li­ni­ju spa­ja­nja br­žeg (glav­nog) to­ka i onog mir­ni­jeg. To je u ovom slu­ča­ju bi­lo na oko 40 m, pa sam na oba šta­pa raz­me­rio tu da­lji­nu, i to na pe­sko­vi­toj oba­li, ko­ja je isto­vre­me­no bi­la i pri­lič­no blat­nja­va jer je vo­do­staj Mo­ra­ve tih da­na do­sta va­ri­rao (što uvek uti­če na ape­tit ri­be). Me­ni to bla­to ni­je mno­go sme­ta­lo, iz­me­đu osta­log i za­to što mi se le­po i osun­ča­no me­sto do­pa­lo, tim vi­še što sam na nje­mu bio sam sa mo­je stra­ne, dok je sa su­prot­ne pe­cao sa­mo je­dan plov­ka­roš, ko­ji je pret­hod­no bez­u­spe­šno po­ku­šao da na­đe me­sto u obli­žnjem zi­mov­ni­ku, gde se i tog mo­men­ta, kao i sva­kog dru­gog da­na po­sled­njih me­se­ci, ti­ska­lo tri­de­se­tak ri­bo­lo­va­ca. 

SA PE­CA­NJEM SAM NA OVOM po­te­su ot­po­čeo ta­ko što sam šta­pom po­sta­vlje­nim uz­vod­ni­je če­šće za­ba­ci­vao si­stem sa ma­got hra­ni­li­com od 50 g, ko­ju sam pu­nio cr­vi­ma i ta­ko pra­vio hra­ni­li­šte, dok sam na do­nji štap sta­vio ka­ve­znu hra­ni­li­cu iste te­ži­ne, u ko­ju sam uba­ci­vao bra­šna­stu hra­nu pre­o­sta­lu od pret­hod­nog pe­ca­nja. Me­đu­tim, iako sam se po­do­sta tru­dio, a vre­me je bi­lo ide­al­no za ri­bo­lov, vr­ho­vi oba šta­pa mi­ro­va­li su još sko­ro ceo sat, da bi on­da go­to­vo isto­vre­me­no po­če­li la­ga­no da se sa­vi­ja­ju sve vi­še, ali ne zbog tr­za­ja ri­be, već zbog ra­znog or­gan­skog ot­pa­da ko­ji se za­ka­čio na naj­lo­ne bli­zu hra­ni­li­ca, što je bio si­gu­ran znak da je vo­do­staj po­čeo da ra­ste. Ta­da sam za­bo vr­bo­vu gran­či­cu bli­zu svo­jih no­gu ka­ko bih obe­le­žio tre­nut­ni ni­vo i mo­gao da vi­dim ako re­ka poč­ne da baš na­glo na­do­la­zi, jer pe­ca­nje na fi­der u ta­kvim uslo­vi­ma ne sa­mo da ni­je pro­duk­tiv­no ne­go je po pra­vi­lu pra­vo mu­če­nje, kom ne vo­lim da se iz­la­žem.

NA­KON ŠTO SAM SKI­NUO sve tru­nje ko­je se na­hva­ta­lo na oba šta­pa, po­no­vo sam za­ba­cio hra­ni­li­ce na istu da­lji­nu, ali su one od­mah po pa­du na dno po­če­le da se ko­tr­lja­ju... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 529-)

 

 

fShare