Sve ve­ći broj en­tu­zi­ja­sta pot­pu­no vo­lon­ter­ski ure­đu­je i či­sti ri­bo­lov­ne vo­de i pri­o­ba­lje, or­ga­ni­zu­je nji­ho­vo ču­va­nje, bo­ri se pro­tiv za­ga­đe­nja, pro­mo­vi­še ri­bo­lov me­đu naj­mla­đi­ma i na dru­ge na­či­ne ra­di na po­bolj­ša­va­nju uslo­va za pe­ca­nje u Sr­bi­ji. Ne­ki ko­ri­sni­ci se u ta­kve ak­ci­je i sa­mi uklju­ču­ju, ne­ki ih po­ma­žu, ali se ve­ći­na (po­go­to­vo jav­na pred­u­ze­ća) ne in­te­re­su­je ni za šta dru­go osim za kon­tro­li­sa­nje po­se­do­va­nja do­zvo­la i nji­ho­vu pro­da­ju

Ima ve­ro­vat­no do­brih 15 go­di­na ka­ko mi je je­dan am­bi­ci­o­zni po­li­ti­čar sred­njeg ran­ga, u to vre­me član rad­ne gru­pe za iz­ra­du Za­ko­na o za­šti­ti i odr­ži­vom ko­ri­šće­nju ri­bljeg fon­da, ob­ja­šnja­vao za­što su ri­bo­lo­vač­ka udru­že­nja i sa­ve­zi iz ugla dr­ža­ve pro­ble­ma­tič­ni ko­ri­sni­ci vo­da. Naj­kra­će re­če­no, glav­ni pro­blem sa nji­ma bio je ne­po­sto­ja­nje pra­vog ga­zde, bu­du­ći da ni­ko ne ula­že svoj no­vac, zbog če­ga se de­ša­va­lo da se ne­do­ma­ćin­ski po­slu­je, tj. da se pa­re na­me­nje­ne za ču­va­nje vo­da i nji­ho­vo obo­ga­ći­va­nje ne­na­men­ski po­tro­še, a on­da do­đe do sva­đe, ne­ko od­ne­se ku­ći pe­čat i ključ od pro­sto­ri­je u ko­joj pre­ko ne­de­lje se­di se­kre­tar i pro­da­je do­zvo­le, cr­ve i gli­ste, dok se uve­če igra­ju do­mi­ne i ta­bli­ći, pa udru­že­nje pro­pad­ne i dr­ža­va osta­ne krat­kih ru­ka­va, jer no­vac na ko­ji je ra­ču­na­la ne­sta­ne ne­tra­gom, za šta ni­ko ne od­go­va­ra, a pe­ca­ro­ši još gun­đa­ju što se vo­de ne ču­va­ju i što ne zna­ju šta se de­ša­va sa nov­cem ko­ji su da­li za do­zvo­le. Za­to je mno­go bo­lje – ob­ja­snio mi je sa­go­vor­nik ta­da – da ri­bar­skim pod­ruč­ji­ma ga­zdu­ju tr­ži­šno ori­jen­ti­sa­ne fir­me, či­ji će in­te­res bi­ti da do­bro ču­va­ju vo­de i da u nji­ma ima ri­be, ka­ko bi iz go­di­ne u go­di­nu za­ra­đi­va­le sve vi­še, a sa ta­kvi­ma je i dr­ža­vi la­ko, jer se zna ko je tu od­go­vor­no li­ce i po­sto­ji imo­vi­na iz ko­je se po­tra­ži­va­nja mo­gu u sva­kom mo­men­tu na­mi­ri­ti. Naj­kra­će re­če­no, oni­ma ko­ji su od­lu­či­va­li o to­me ka­ko će se vo­da­ma u Sr­bi­ji upra­vlja­ti či­ni­lo se da će bi­ti bo­lje da se ti­me ume­sto onih ko­ji ži­ve za ri­bo­lov (en­tu­zi­ja­sta, od ko­jih su mno­gi ra­di­li vo­lon­ter­ski ili bez­ma­lo vo­lon­ter­ski) ubu­du­će ba­ve oni ko­ji će ži­ve­ti od ri­bo­lo­va (tj. ko­ji će u to­me vi­de­ti sa­mo i je­di­no po­sao).

MA­LO-PO­MA­LO, a da to­ga čak ni ve­ći­na di­rekt­no za­in­te­re­so­va­nih ni­je bi­la sa­svim sve­sna, to for­si­ra­nje bi­znis pri­stu­pa za­šti­ti pri­rod­nog re­sur­sa (ri­bo­lov­nih vo­da i ri­bljeg fon­da) do­ve­lo je do si­tu­a­ci­je ko­ja bi ne­ko­ga ko sve to gle­da sa stra­ne, ne zna­ju­ći ka­ko je si­stem ustro­jen, mo­gla ove 2021. go­di­ne na­ve­sti na pot­pu­no po­gre­šne za­ključ­ke. Pri­me­ra za to ima ve­o­ma mno­go, u go­to­vo ce­loj Sr­bi­ji i po raz­li­či­tim pi­ta­nji­ma. Ta­ko, re­ci­mo, ma­le pla­nin­ske re­ke od uni­šta­va­nja grad­njom mi­ni-hi­dro­e­lek­tra­na bra­ni na­rod ko­ji kraj njih ži­vi, eko­lo­ški ak­ti­vi­sti, ri­bo­lov­ci, deo struč­ne jav­no­sti i mno­gi dru­gi, pa čak i ne­ke stra­ne or­ga­ni­za­ci­je ko­je se ba­ve za­šti­tom ži­vot­ne sre­di­ne, ali te­ško da je ne­ko pri­me­tio da je ije­dan ko­ri­snik ri­bar­skih pod­ruč­ja di­gao svoj glas pro­tiv MHE. Po svoj pri­li­ci to­ga ni­je bi­lo, ni­ti će bi­ti, jer ko­ri­sni­ci zna­ju da do­zvo­le za grad­nju tih elek­tra­na da­je isti onaj ko od­lu­ču­je o to­me ho­će li oni ga­zdo­va­ti vo­da­ma ili ne­će, pa se po­na­ša­ju po prin­ci­pu »ko ti jed­nom ru­kom da­va, dru­gom te za per­čin dr­ži« – u svo­ju ko­rist, a na šte­tu po­ve­re­nih im vo­da i ri­be. Ni­je dru­ga­či­je ni sa ak­tu­el­nim za­ga­đe­njem Pe­ka, pro­tiv kog su usta­li mno­gi, ali ne i ko­ri­snik Pe­ka, ni­ti oni ko­ji ga­zdu­ju Du­na­vom niz­vod­no od ušća te re­ke i ko­ji su za­ga­đe­njem ta­ko­đe di­rekt­no po­go­đe­ni. Isto je ta­ko i sa ve­ći­nom dru­gih eko­lo­ških »in­ci­de­na­ta« i pro­ble­ma, od kla­sič­nih tro­va­nja is­pu­šta­njem štet­nih ma­te­ri­ja (od ko­jih se ne­ka po­na­vlja­ju iz go­di­ne u go­di­nu, u isto vre­me, kao po­sle­di­ca pro­iz­vod­nih ci­klu­sa po­je­di­nih in­du­strij­skih za­ga­đi­va­ča) i ne­pre­či­šće­nih ka­na­li­za­ci­o­nih vo­da, pre­ko ba­ca­nja čvr­stog ot­pa­da, to­le­ri­sa­nja de­po­ni­ja na oba­la­ma re­ka i ba­ca­nja ot­pa­da u njih, kao i sa uzur­pa­ci­jom oba­la, de­va­sta­ci­jom reč­nih ko­ri­ta ne­le­gal­nim ili pre­ko­mer­nim va­đe­njem pe­ska i šljun­ka itd. Na sve to ko­ri­sni­ci ri­bar­skih pod­ruč­ja ću­te kao za­li­ve­ni, ume­sto da bu­du pr­vi i naj­gla­sni­ji u zah­te­vi­ma da se po­ve­re­na im pri­rod­na do­bra Sr­bi­je za­šti­te od sva­kog štet­nog po­stu­pa­nja ko­je ni­je di­rekt­no u nji­ho­voj nad­le­žno­sti, ali po­gor­ša­va kva­li­tet vo­da i ne­ga­tiv­no uti­če na ri­blji fond.

KOM­BI­NA­CI­JA DR­ŽAV­NOG (TJ. PAR­TIJ­SKOG) pro­tek­ci­o­ni­zma i tr­ži­šnog po­slo­va­nja do­ve­la je i do to­ga da su ko­ri­sni­ci RP prak­tič­no oslo­bo­đe­ni oba­ve­ze da vo­de po­ri­blja­va­ju (po­što je do­volj­no da iz­ra­du ri­bar­ske osno­ve pla­te od dr­ža­ve ovla­šće­noj in­sti­tu­ci­ji, ko­ja će on­da utvr­di­ti da ri­be ima do­volj­no, te da za po­ri­blja­va­njem ne­ma po­tre­be ili je even­tu­al­no po­treb­no ne­ko mi­ni­mal­no). Šta­vi­še, ne­ki ne po­ka­zu­ju ni pre­te­ra­nu vo­lju da i ono ri­be što po vo­da­ma pri­rod­no ima­ju ču­va­ju od ne­le­gal­nog (i pre­ko­mer­nog) iz­lo­va, pa se ri­bo­lov­ci iz mno­gih de­lo­va Sr­bi­je kon­ti­nu­i­ra­no ža­le da ri­bo­ču­va­re vi­đa­ju ret­ko ili da oni ra­de svoj po­sao ofr­lje, a po­ne­gde i se­lek­tiv­no (o to­me ka­ko ko­ji ko­ri­snik ra­di naj­bo­lje go­vo­re sko­ro sa­svim pra­zni obra­sci evi­den­ci­je ulo­va ogrom­ne ve­ći­ne ri­bo­lo­va­ca sa mno­gih RP... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 529-)

 

 

fShare