Na sta­ja­ćim vo­da­ma tol­sto­lo­bik se iz­u­zet­no efi­ka­sno hva­ta na spe­ci­jal­ne si­ste­me sa ve­li­kim plov­kom, is­pod kog su hra­ni­li­ca za ras­tre­si­tu pri­ma­mu ili no­sač spo­ro­o­ta­pa­ju­će »ta­b­le­te«, te dve udi­ce na ja­kom pred­ve­zu. I od­go­va­ra­ju­ću pri­hra­nu i ta­kvu mon­ta­žu, na­lik »usi­dre­noj ba­le­ri­ni« za štu­ku, la­ko je na­pra­vi­ti

To­kom mir­nih let­njih da­na bez ve­tra, na po­vr­ši­ni je­ze­ra i dru­gih sta­ja­ćih vo­da u ko­ji­ma ima tol­sto­lo­bi­ka mo­gu se uoči­ti ve­li­ka ja­ta ka­ko po­la­ko kr­sta­re, iza­zi­va­ju­ći sa­mom svo­jom po­ja­vom na­va­lu uz­bu­đe­nja u sva­kom ri­bo­lov­cu ko­ji pe­ca mir­ne vr­ste ri­ba. Ka­rak­te­ri­stič­no je da su sve je­din­ke u ja­tu iste ve­li­či­ne, bu­kval­no kao da su iza­šle iz ka­li­bra­to­ra, a ka­da ih ne­što upla­ši, ma­sov­no iska­ču iz vo­de, što mo­že iz­gle­da­ti za­i­sta im­pre­siv­no.

Ako pe­ca­mo tol­sto­lo­bi­ka, naš cilj je, na­rav­no, da na­ve­de­mo ta­kvo ja­to ka svo­joj »ba­le­ri­ni«, is­pod ko­je se na­la­ze pri­ma­ma i udi­ce. Pre pr­vog za­ba­ci­va­nja is­pla­ti­vo je pri­hra­ni­ti ši­re pod­ruč­je ku­gla­ma ve­li­či­ne po­mo­ran­dže, ko­je će bi­ti ta­kvog sa­sta­va i tvr­do­će da će se ras­pa­sti pri uda­ru o po­vr­ši­nu vo­de. Kao pri­ma­mu mo­že­mo upo­tre­bi­ti sta­ri hleb, na­kva­šen i do­bro is­ce­đen, a po­tom iz­me­šan sa mle­kom u pra­hu i obič­nim be­lim pše­nič­nim bra­šnom. Vo­di­te ra­ču­na da ne sta­vi­te su­vi­še bra­šna, jer će ono stvrd­nu­ti ku­gle, pa će se hra­na otvo­ri­ti tek na dnu, dok su na­še udi­ce u po­vr­šin­skom slo­ju! Pri­hra­nji­va­nje ta­kvim ku­gla­ma do­bro je po­no­vi­ti pri sva­kom no­vom za­ba­ci­va­nju jer ti­me znat­no po­ve­ća­va­mo svo­je iz­gle­de da pri­vu­če­mo ja­to.

NAJ­BO­LJE SE ZA PE­CA­NJE »bi­ka« na sta­ja­ći­ca­ma po­ka­zao si­stem usi­dre­ne »ba­le­ri­ne«, i to tzv. obr­nu­ti pa­ter­no­ster: kli­ze­ći uteg naj­bli­ži je ma­ši­ni­ci, po­tom do­la­zi cev­či­ca za ko­ju je za­ka­čen plo­vak, dok je na sa­mom kra­ju osnov­ne stru­ne kop­ča za ko­ju se ka­či no­sač »teh­no­plank­ton ta­ble­te« ili hra­ni­li­ce i dve­ju udi­ca. Plo­vak mo­ra bi­ti do­volj­no ve­li­ki da te­ži­na ta­ble­te ili na­pu­nje­ne hra­ni­li­ce ne mo­že da ga po­to­pi.

Uobi­ča­je­na du­bi­na na ko­joj nu­di­mo pri­ma­mu i ma­mac tj. ra­sto­ja­nje iz­me­đu udi­ca i »ba­le­ri­ne« je od 50 do 80 cm. Za pe­ca­nje na toj du­bi­ni »ba­le­ri­na« mo­že bi­ti fik­si­ra­na, ali vam pred­la­žem da ipak si­stem na­pra­vi­te ta­ko da bu­de kli­zna, a da nje­no kre­ta­nje ogra­ni­či­te od­go­va­ra­ju­ćim sto­pe­rom. Kli­zni si­stem je do­bar sto­ga što u slu­ča­ju po­tre­be mo­že­mo ko­ri­go­va­ti du­bi­nu, tj. po­nu­di­ti ma­mac ono­li­ko du­bo­ko ko­li­ko nam od­go­va­ra, pa i iz­be­ći sloj prid­ne­nog ra­sti­nja (po­mi­njan u tek­stu u pro­šlom bro­ju Ri­bo­lo­va), te pe­ca­ti tik iz­nad nje­ga, u zo­ni gde osim tol­sto­lo­bi­ka mo­gu bi­ti i ba­bu­ške (ne­ret­ko i ka­pi­tal­ne).

Ta­ko­zva­ne ne­mr­se­će (an­ti­tengl, eng. »an­ti-tan­gle«) cev­či­ce po­ka­za­le su se kao do­bro re­še­nje pro­tiv mr­še­nja si­ste­ma pri za­ba­ci­va­nju, s tim što za kop­ču na cev­či­ci ne ka­či­mo uteg ni­ti hra­ni­li­cu (što se uobi­ča­je­no ra­di ka­da se pe­ca du­bin­skim me­to­dom), već »ba­le­ri­nu«. Uko­li­ko plo­vak ne­ma fa­brič­ki na­pra­vlje­no ok­ce na do­njem kra­ju »an­te­ne«, la­ko će­mo ga sa­mi na­pra­vi­ti: u klju­ča­lu vo­du na­krat­ko uro­ni­mo do­nji kraj »an­te­ne«, pa ga na­kon što za­hva­lju­ju­ći vi­so­koj tem­pe­ra­tu­ri omek­ša sti­sne­mo rav­nim kle­šti­ma do­bi­ja­ju­ći ti­me »plo­či­cu«. Za­tim na pla­me­nu upa­lja­ča ili sve­će za­gre­je­mo do usi­ja­nja vrh tan­kog ek­se­ra ko­jim će­mo pret­hod­no na­pra­vlje­nu »plo­či­cu« pro­bu­ši­ti la­ko po­put si­ra, či­me smo do­bi­li plo­vak ko­ji mo­že­mo za­ka­či­ti na kop­ču na cev­či­ci. Na si­stem iz­me­đu cev­či­ce i gu­me­nog sto­pe­ra tre­ba sta­vi­ti... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 531-)

 

 

 

 

fShare