Cve­ta­nje vr­ba i to­po­la i pa­da­nje »ma­ce« u vo­du ote­ža­va to­kom pro­le­ća u ma­njoj ili ve­ćoj me­ri ri­bo­lov na svim vo­da­ma kraj ko­jih to dr­ve­će ra­ste. Mno­gi ri­bo­lov­ci, su­o­če­ni sa ve­li­kom ko­li­či­nom le­plji­ve bilj­ne ma­te­ri­je ko­ja se hva­ta na stru­ne, udi­ce i ute­ge br­zo od­u­sta­ju od pe­ca­nja ili me­nja­ju te­ren. Ima, me­đu­tim, i onih sprem­nih da u ta­kvim okol­no­sti­ma sa­ti­ma ulo­že mno­go vre­me­na i ogrom­nu ko­li­či­nu ener­gi­je ne bi li uhva­ti­li ne­ku krup­nu ri­bu

Sva­ka re­ka ima svo­ju ćud i sko­ro ni­kad ne mo­že­mo bi­ti si­gur­ni šta će nas na njoj do­če­ka­ti, ho­će li si­tu­a­ci­ja bi­ti sta­bil­na ili će se me­nja­ti iz da­na u dan i da li će­mo u ma kom mo­men­tu ima­ti ide­al­ne uslo­ve za ri­bo­lov. A ta­kvi uslo­vi ret­ko se stek­nu ka­da se gle­da ce­la go­di­na, jer sko­ro uvek po­sto­ji ne­što što ote­ža­va pe­ca­nje ili se lo­še od­ra­ža­va na ak­tiv­nost ri­be – vo­da je pre­ve­li­ka ili pre­ma­la, za­pr­lja­na li­šćem, al­ga­ma ili ne­kim dru­gim or­gan­skim ma­te­ri­ja­ma, na­glo je na­do­šla, ohla­di­la se i za­mu­ti­la – zbog to­plje­nja sne­ga, ni­ska je, pre­gre­ja­na i sa ma­lom ko­li­či­nom ki­se­o­ni­ka – zbog vi­so­kih tem­pe­ra­tu­ra va­zdu­ha i ma­le ko­li­či­ne pa­da­vi­na... Da­ka­ko, to su sa­mo ne­ke od mo­gu­ćih ne­po­volj­nih okol­no­sti, a me­ne je ne­dav­no na re­ci Po za­de­si­la jed­na od njih – ogrom­na ko­li­či­na to­po­li­ne »ma­ce«.

TOG DA­NA, PO­ČET­KOM MA­JA, pla­ni­rao sam iz­la­zak na le­po me­sto ko­je sam na­šao pro­šle go­di­ne – du­gač­ku pe­šča­nu pla­žu ko­ja mi je u ne­ko­li­ko na­vra­ta da­la krup­nu ri­bu, pa sam sa ne­str­plje­njem vre­bao pri­li­ku da na nju po­no­vo odem. Ta­mo sam spe­ci­ja­list pri­stu­pom, sa te­škim hra­ni­li­ca­ma, pe­cao mre­nu i ša­ra­na na boj­li­je, a uz­gred­no do­bi­jao i de­ve­ri­ku i u Pou sve broj­ni­jeg ame­rič­kog ka­nal­skog so­ma (ko­ji ra­ste znat­no vi­še ne­go cver­glan u na­šim vo­da­ma). Dok sam hi­tao ka re­ci, na­dao sam se da ću za­te­ći po­vo­ljan vo­do­staj, jer ne­ko vre­me ni­je bi­lo ki­ša, i da se u jed­nom mo­men­tu pre­vi­so­ka vo­da vra­ti­la u nor­ma­lu za ovaj pe­riod, a bio je to prak­tič­no zad­nji čas da još jed­nom pe­cam mre­nu i ša­ra­na, ko­ji su ov­de u lo­vo­sta­ju od 15. ma­ja.

Ka­da sam sti­gao na vo­du i vi­deo da je ni­vo op­ti­ma­lan, pao mi je ka­men sa sr­ca. Pro­bi­ja­ju­ći se kroz gu­sto ši­blje i dru­go ra­sti­nje iz dva pu­ta sam od­neo sve stva­ri od ko­la do me­sta, br­zo se ras­pa­ko­vao i od­mah se dao na kli­po­va­nje naj­lo­na ka­ko bih što pre po­čeo sa ri­bo­lo­vom. Ali ka­da sam po­sle tre­ćeg za­ba­ča­ja vi­deo da mi je stru­na pre­pu­na to­po­li­ne »ma­ce«, ko­je je bi­lo to­li­ko da ni­sam mo­gao da iz­va­dim si­stem, mrak mi je pao na oči. Na to uop­šte ni­sam ra­ču­nao, bu­du­ći da se u va­zdu­hu mo­gla vi­de­ti tek po­ne­ka »ma­ca«, a na po­vr­ši­ni re­ke je uop­šte ni­je bi­lo, pa mi ni­je bi­lo ja­sno ka­ko je mo­gu­će da ih u vo­di ima to­li­ko.

KA­DA SAM SE MA­LO SA­BRAO i po­čeo da raz­mi­šljam šta mi je či­ni­ti, bi­lo je ja­sno da ni­je mo­gu­će pe­ca­ti na uobi­ča­je­noj da­lji­ni (oko 30 m), te da si­stem ne mo­že bi­ti u vo­di du­že od 7-8 mi­nu­ta, jer se za to vre­me sku­pi to­li­ko »ma­ce« da sa­svim za­pu­ši ka­ri­ke, i da će ri­bo­lov bi­ti »te­ška fi­zi­ka­li­ja« zbog stal­nog ski­da­nja tog bilj­nog ot­pa­da sa stru­ne.

Uz to unu­tra­šnji glas mi je od­mah re­kao: »Slu­šaj si­ne, pa­kuj se dok sun­ce još ni­je upe­klo i 'palj­ba' ku­ći, jer od pe­ca­nja da­nas ne­ma ni­šta.« Ali iako znam da je glas ra­zu­ma sko­ro uvek u pra­vu, ube­đen sam i u to da se u ri­bo­lo­vu ne de­ša­va baš sve re­zon­ski i da ne­kad tre­ba ići i pro­tiv ra­zu­ma, ma­da ni­sam bio si­gu­ran da li je to sa­da slu­čaj. Drug ko­ji je bio sa mnom je vi­še bio za to da se pa­ku­je­mo, ali mi je ipak pre­pu­stio od­lu­ku, a ja ne znam da li sam to­kom tih ne­ko­li­ko mi­nu­ta neo­d­luč­no­sti vi­še li­čio na Ro­de­no­vog Mi­sli­o­ca ili na Ho­me­ra Simp­so­na u jed­nom od le­gen­dar­nih di­ja­lo­ga sa svo­jim mo­zgom, ali sam ipak re­šio da osta­ne­mo, bez ob­zi­ra na to što je bi­lo iz­ve­sno da će­mo se na­ra­di­ti kao u rud­ni­ku, a da je ve­li­ko pi­ta­nje da li će­mo uhva­ti­ti bi­lo ka­kvu ri­bu.

JE­DI­NO MO­GU­ĆE RE­ŠE­NJE bi­lo je skra­ti­ti mak­si­mal­no li­ni­ju hra­nje­nja i ba­ca­ti pri­ma­mu stal­no i obil­no. Ta­ko sam i ura­dio. Za­ba­ci­vao sam tek de­se­tak me­ta­ra da­le­ko, u je­dva me­tar du­bi­ne, i po­čeo da kon­stant­no hra­nim, iako mi pe­ca­nje ta­ko bli­zu oba­le, i to još na tri pu­ta ma­njoj du­bi­ni od one na ko­ju sam ra­ču­nao i na ko­joj sam u pret­hod­nim iz­la­sci­ma na ovo me­sto do­bi­jao ri­bu ni­je uli­va­lo mno­go op­ti­mi­zma, jer mi ni­je de­lo­va­lo ni naj­ma­nje si­gur­no da je mo­gu­će tu – u plit­ku vo­du – pri­vu­ći mre­nu i ša­ra­na.

Vre­me je pro­la­zi­lo, a ja sam na sva­kih 7-8 mi­nu­ta va­dio si­stem, či­stio stru­nu od »ma­ce«, pu­nio hra­ni­li­ce i za­ba­ci­vao, pa opet na­mo­ta­vao, či­stio i za­ba­ci­vao, naj­pre sa jed­nim šta­pom, pa od­mah po­tom sa dru­gim, i ta­ko u ne­do­gled. U jed­nom tre­nut­ku sam shva­tio da mi je ma­mac vi­še van vo­de ne­go u vo­di, jer mi je tre­ba­lo po 5-6 mi­nu­ta da bih sa stru­ne ski­nuo svu tu le­plji­vu ma­te­ri­ju, ko­ju je mno­go te­že uklo­ni­ti ne­go li­šće, pa sam se do­hva­tio ma­ka­zi­ca i sva­ki put po va­đe­nju si­ste­ma se­kao zad­njih po­la me­tra stru­ne, na ko­je se »ma­ca« spu­šta­la, te pre­ve­zi­vao si­stem, što mi je šte­de­lo ma­lo vre­me­na i mno­go vi­še ži­va­ca, bu­du­ći da je mon­ta­žu ko­ju sam ko­ri­stio vr­lo la­ko na­me­sti­ti... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 533-)

 

 

fShare