Dav­no su pro­šla vre­me­na ka­da je ba­bu­ška bi­la to­li­ko broj­na u mno­gim na­šim vo­da­ma da je nje­no pe­ca­nje iole am­bi­ci­o­zni­jim ri­bo­lov­ci­ma bi­lo mal­te­ne is­pod ča­sti. Ona je mno­gi­ma po­sta­la za­ni­mlji­va, po­go­to­vo ka­da se na­đu do­bar te­ren i na­čin da se hva­ta­ju krup­ni­ji ko­ma­di

U ma­ju se na ce­lom to­ku Dri­ne, pa i kod nje­nog ušća u Sa­vu, u či­joj bli­zi­ni ži­vim, go­to­vo i ne­ma šta pe­ca­ti, po­go­to­vo od mir­nih vr­sta, zbog za­bra­ne ko­ja se za­vr­ša­va po­sled­njeg da­na tog me­se­ca. Ove go­di­ne je si­tu­a­ci­ja bi­la još go­ra ne­go obič­no jer usled ne­po­volj­nih hi­dro­lo­ških i vre­men­skih pri­li­ka ni­je bi­lo uslo­va ni za lov onih vr­sta ko­je ni­su za­šti­će­ne, a od ju­re­nja štu­ke sam od­u­stao čim smo mo­ji pri­ja­te­lji i ja po otva­ra­nju se­zo­ne uhva­ti­li ne­ko­li­ko muž­ja­ka pu­nih mle­ča, što je uka­zi­va­lo da se ni­su iz­mre­sti­li.

Zbog sve­ga to­ga pri­vre­me­no sam se okre­nuo ba­bu­ška­re­nju i po­sle dva uspe­šna pe­ca­nja na plo­vak na Bo­su­tu (o če­mu sam pi­sao u pro­šlom bro­ju), moj pri­ja­telj Du­ško Vu­ko­vić i ja smo  se na pre­po­ru­ku nje­go­vog še­fa, u ne­de­lju, 23. ma­ja, na­o­ru­ža­ni plov­ka­ro­škim i fi­der kom­ple­ti­ma, za­pu­ti­li na Je­grič­ku kod Ža­blja, na ko­joj ni­je­dan od nas dvo­ji­ce pre to­ga ni­je bio. Tu je je­dan deo ove in­te­re­sant­ne voj­vo­đan­ske re­ke, ko­jim upra­vlja USR Mla­dost iz Ža­blja, ogra­đen, vo­da je – ko­li­ko smo ču­li – do­bro ču­va­na, par­king kom­fo­ran, na sa­moj oba­li po­sto­ji ma­li ugo­sti­telj­ski obje­kat sa le­pom ba­štom, a me­sta za pe­ca­nje su ure­đe­na i pri­stu­pač­na.

S OB­ZI­ROM NA TO DA SMO se pr­vi put na­šli na ovom te­re­nu, ni­smo hte­li da se od­mah hva­ta­mo ozbilj­nog iza­zo­va, ka­kav bi pred­sta­vlja­lo pe­ca­nje ve­li­kih ša­ra­na i amu­ra na pot­pu­no ne­po­zna­tom re­vi­ru, pa smo to osta­vi­li za ne­ki sle­de­ći put, a re­ši­li smo da pro­ba­mo da pe­ca­mo ba­bu­šku i be­lu ri­bu. Za­to smo na­kon pla­ća­nja do­zvo­la (vi­di okvir Uslo­vi) uba­ci­li stva­ri u ča­mac, ko­jim nas je lju­ba­zni do­ma­ćin re­vi­ra od­ve­zao do jed­ne od plat­for­mi, iza ka­pi­je pre­gra­đe­nog de­la, u kom su po­me­nu­ti krup­ni ci­pri­ni­di.

Čim smo is­to­va­ri­li opre­mu na plat­for­mu i sme­sti­li se, dao sam se na sni­ma­nje si­tu­a­ci­je. Obe oba­le Je­grič­ke ob­ra­sle su na tom de­lu, s one stra­ne »ogra­de«, po­ja­som tr­ske ši­ri­ne 5-6 m, usled če­ga je sa njih ne­mo­gu­će lo­vi­ti, pa se mo­že pe­ca­ti sa­mo sa plat­for­mi, ko­je su pro­mi­šlje­no na­pra­vlje­ne, te čak ima­ju i mon­ti­ra­ne dr­ža­če šta­po­va.  Pet me­ta­ra iza plat­for­me je po­jas tr­ske uz bli­žu oba­lu, dok do tr­ske uz onu su­prot­nu ima oko 50 m. Son­di­rao sam dno i usta­no­vio da je du­bi­na ma­la, sko­ro svu­da iz­me­đu 80 i 130 cm, ali sam na 22 me­tra is­pred se­be pro­na­šao jed­nu ru­pu sa du­bi­nom od oko 2,5 m, od ko­je se, pre­ma plat­for­mi, pro­te­že oko 5 m ši­rok po­jas pod­vod­ne ve­ge­ta­ci­je, a za­tim je vo­da či­sta.

KOM­BI­NU­JU­ĆI IN­FOR­MA­CI­JE KO­JE sam imao i pro­ve­re­nu tak­ti­ku ko­ja omo­gu­ća­va da što br­že utvr­di­mo ono što je u ova­kvim si­tu­a­ci­ja­ma bit­no, od­lu­čio sam da ko­ri­stim sta­ro­mod­ne hra­ni­li­ce od spi­ral­no uvi­je­ne ži­ce (tzv. lu­be­ni­čar­ke), i to sa ote­ža­njem od 30 g, ko­je omo­gu­ća­va da se la­ko za­ba­ci na po­treb­nu da­lji­nu i da se stru­na za­teg­ne bez mno­go »cin­cu­li­ra­nja«. Njih sam pu­nio ku­pov­nim valj­kom (»no­klom«), ko­ji se spo­ro otva­ra u vo­di, pa sam mo­gao da utvr­dim ko­jom br­zi­nom ri­ba pra­zni hra­ni­li­cu i da on­da to­me pri­la­go­dim tem­po za­ba­ci­va­nja.

Da bih vi­deo ima li oko pri­ma­me i ne­što krup­ni­je ri­be, pred­vez sam sa uobi­ča­je­nih pet­na­e­stak cen­ti­me­ta­ra (ko­li­ko se po ne­pi­sa­nom pra­vi­lu ot­pri­li­ke sta­vlja ka­da se »pre­te­čom« me­tod-fi­der pri­stu­pa pe­ca ba­bu­ška) pro­du­žio na oko 25 cm. Na­i­me, po­zna­to je da krup­ni­je je­din­ke ne­ra­do ule­ću »u tu­ču« oko hra­ne na sa­moj hra­ni­li­ci sa sit­nom ri­bom i da ra­di­je tra­že krup­ni­je za­lo­ga­je ma­lo sa stra­ne, pa je du­ži pred­vez če­sto na­čin da baš nji­ma po­nu­di­mo ma­mac.

TA­KAV PRI­STUP BR­ZO JE dao re­zul­tat, bu­du­ći da je na­kon ma­nje od dva mi­nu­ta od pr­vog za­ba­ča­ja mo­ju udi­cu na­mam­če­nu ko­ma­dom de­be­le »ze­mlja­ne« gli­ste uze­la ba­bu­ška od oko 700 gra­ma. To je za me­ne i Du­ška bio znak... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 534-)

 

 

fShare