Prem­da je na­sta­nje­na mno­gim vr­sta­ma ri­ba i po­vre­me­no ve­oma iz­da­šna, Ti­sa ni­je la­ka re­ka za pe­ca­nje. Če­sto ume da bu­de i vr­lo ću­dlji­va, a na mno­gim me­sti­ma se na bo­gat ulov mo­že ra­ču­na­ti sa­mo uz do­bre pri­pre­me, ve­li­ki trud, vi­so­ku kon­cen­tra­ci­ju to­kom ce­log pe­ca­nja, pod uslovom da se do­bro oda­beru mi­krolo­ka­ci­ja, ma­mac i pre­zen­ta­ci­ja.

Tog ne pre­vi­še hlad­nog no­vem­bar­skog ju­tra moj drug Bo­jan i ja smo na oba­lu Ti­se kod Ti­te­la sti­gli pre svi­ta­nja. Me­sto nam je bi­lo po­zna­to sa­mo iz pri­ča dru­ga­ra Mi­ke, ko­ji tu če­sto pe­ca, ali smo ga, za­hva­lju­ju­ći nje­go­vim pre­ci­znim uput­stvi­ma, la­ko na­šli. Me­đu­tim, ono što smo vi­de­li znat­no se raz­li­ko­va­lo od oče­ki­va­nog. Vo­da je pri­lič­no br­zo no­si­la tra­vu i gra­nje, pa smo pret­po­sta­vi­li da je u na­do­la­sku. Dok smo pre­ne­li pri­bor i opre­mu od ko­la do oda­bra­ne po­zi­ci­je, raz­da­ni­lo se do­volj­no da vi­di­mo da nam je pro­ce­na do­bra, bu­du­ći da su u pri­o­ba­lju iz vo­de vi­ri­li sta­ro ko­re­nje i ži­le, kao i dr­ve­ne ra­klje ko­je su ri­bo­lov­ci oči­gled­no do­sko­ra ko­ri­sti­li za osla­nja­nje šta­po­va. Ali, kad smo već do­šli, ni­smo hte­li da ta­ko la­ko od­u­sta­ne­mo – re­ši­li smo da se po­tru­di­mo da ne­što i uhva­ti­mo.

Mi­ka nam je re­kao da je pod­jed­na­ko do­bro do­bi­jao ri­bu i na dva­de­se­tak me­ta­ra od oba­le i na pri­bli­žno pe­de­set, te da su se po vo­do­sta­ju po kom je on pe­cao pa­ra­lel­no sa oba­lom pru­ža­la dva po­ja­sa vo­de­nog ra­sti­nja, iz­me­đu ko­jih je bi­la či­sti­na. Sve te in­for­ma­ci­je bi­le su od ko­ri­sti, ali je tre­ba­lo pro­na­ći op­ti­ma­lan si­stem, bu­du­ći da je tok sa­da bio jak, dok je naš pri­ja­telj pe­cao u go­to­vo sta­ja­ćoj vo­di.

Crvi i crvena kuglicaBr­zo sam shva­tio da sam po­gre­šio što sam u ta­kvim uslo­vi­ma dno is­pi­ti­vao olo­vom od 60 g, a po­tom po­ku­šao da pe­cam sa če­tvr­ta­stom ka­ve­znom hra­ni­li­com od 30 g, jer mi se si­stem do­sta du­go ko­tr­ljao po dnu, »pre­ska­ču­ći« son­di­ra­nu zo­nu, pri če­mu je udi­ca če­sto za­pi­nja­la za pre­pre­ke, pa sam po­ki­dao ne­ko­li­ko pred­ve­za. Ni me­nja­nje du­ži­ne pred­ve­za ni­je po­ma­ga­lo, pa sam pre­šao na te­žu i ve­ću hra­ni­li­cu okru­glog ob­li­ka, no po­što je vo­da i nju pri­lič­no du­go no­si­la, oka­čio sam na kop­ču po­ve­li­ku če­tvr­ta­stu hra­ni­li­cu, ko­ja se ne­što br­že za­u­sta­vlja­la, da­ju­ći ta­ko ri­bi vi­še vre­me­na da do­đe na pri­ma­mu i po­ku­pi ma­mac)... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 338, od 06.12.2013.-)

fShare