Na po­čet­ku smo naj­to­pli­jeg de­la go­di­ne, u kom se ve­ći­na va­ra­li­ča­ra sa ve­li­kih re­ka ci­pri­nid­nog re­gi­o­na ori­jen­ti­še pre­vas­hod­no na lov so­ma i bu­co­va, a po mra­ku i smu­đa, dok tek po­ne­ko uop­šte po­ku­ša­va da ju­ri štu­ku. A baš lov »slat­ko­vod­ne aj­ku­le« na ve­štač­ke mam­ce mo­že bi­ti u ovom pe­ri­o­du iz­u­zet­no us­pe­šan i uz­bu­dljiv, i to ne sa­mo na je­dan na­čin i na jed­nu vr­stu va­ra­li­ca

Za ve­ći­nu na­ših štu­ka­ro­ša, bi­lo da su va­ra­li­ča­ri ili »ke­de­ra­ši«, po­sto­je dva udar­na pe­ri­o­da u go­di­ni – je­dan od­mah po­sle mre­sta i dru­gi kra­jem je­se­ni – ka­da ci­lja­no lo­ve »slat­ko­vod­nu aj­ku­lu« sko­ro is­klju­či­vo na ba­ra­ma, je­ze­ri­ma i ka­na­li­ma. Ne­ke mo­je ko­le­ge iz Sme­de­re­va i ja ima­mo, me­đu­tim, dru­ga­či­ji pri­stup i krup­nu štu­ku uspe­šno i plan­ski hva­ta­mo ve­štač­kim mam­ci­ma sa du­nav­ske oba­le u naj­to­pli­jem de­lu go­di­ne, i to na me­sti­ma na ko­ji­ma pro­tok ni­je iz­ra­zi­to slab.

TO NI­JE TA­KO NE­IZ­VO­DLJI­VO kao što se na pr­vi po­gled mo­žda či­ni ko­le­ga­ma ko­je se sa ta­kvim ri­bo­lo­vom ni­su sre­le. Na­i­me, ni­je uop­šte ret­kost da to­kom le­ta, ne­po­sred­no pre iz­la­ska sun­ca i po nje­go­vom za­la­sku, naj­krup­ni­je štu­ke na­pu­šta­ju svo­ja sta­ni­šta, di­žu se do po­vr­ši­ne i tu u krat­kim pe­ri­o­di­ma in­ten­ziv­ne ak­tiv­no­sti, ko­ji po pra­vi­lu tra­ju do še­zde­se­tak mi­nu­ta, na­sr­ću na sit­ni­je ri­be, pro­ždi­ru­ći sva­ku ko­ju stig­nu. Pre to­ga na me­sti­ma gde se ta­kav pir de­si mo­že­mo is­pod po­vr­ši­ne vo­de vi­de­ti ja­ta be­le ri­be u mi­ro­va­nju, oko ko­je se ne­ret­ko mo­gu pri­me­ti­ti sit­ni­ji  bu­co­vi i smu­đe­vi, ta­ko­đe u le­tar­gič­nom ras­po­lo­že­nju, u kom gra­blji­vi­ce ne na­pa­da­ju, a sit­na ri­ba ne be­ži od njih, da bi se to u tre­nu pro­me­ni­lo, jer se na­kon na­pa­da pr­ve štu­ke osta­le po­kre­ću kao po ko­man­di i de­set­ku­ju uspa­va­no ja­to.

U TA­KVIM USLO­VI­MA BA­CAM ve­će še­do­ve, tvi­ste­re i šed-tvi­ste­re, to­nu­će vo­ble­re od oko 12 cm ili du­že i ve­li­ke ka­ši­ke. Ve­o­ma je va­žno va­ra­li­cu vo­di­ti što ne­rav­no­mer­ni­je, tj. sa če­stim ubr­za­nji­ma i skre­ta­nji­ma, ka­ko bi što vi­še na­li­ko­va­la na po­vre­đe­nu ri­bu ko­ja se da­la u beg. Ka­ko štu­ke pri po­vr­šin­skom lo­vu vid­no ra­u­bu­ju, naj­bo­lje je što br­že na­kon to­ga ba­ci­ti va­ra­li­cu oko dva me­tra pre­ko ra­u­ba i on­da je pri­vla­či­ti, uz po­kre­te vr­hom šta­pa, ta­ko da ide le­vo-de­sno, a po­sle sva­ka 2-3 me­tra vo­đe­nja na­pra­vi­ti krat­ku pa­u­zu, da va­ra­li­ca poč­ne da to­ne, na­kon če­ga je naj­pre po­kre­tom vr­ha šta­pa po­dig­ne­mo ka po­vr­ši­ni (pri če­mu če­sto usle­di si­lo­vit uda­rac) i on­da (uko­li­ko na­pad iz­o­sta­ne) na­sta­vlja­mo sa vo­đe­njem.

UDAR­CI AGRE­SIV­NE ŠTU­KE PRI po­vr­ši­ni su si­lo­vi­ti, pa pri­bor mo­ra bi­ti jak, ali štap ne sme bi­ti pre­o­štar, jer sa ta­kvog ova ri­ba la­ko spad­ne. Pred­vez ot­po­ran na iz­u­zet­no oštre zu­be je ap­so­lut­no neo­p­ho­dan, a kon­tra mo­ra bi­ti br­za i od­seč­na ka­ko bi se udi­ce do­bro za­bo­le, te ka­ko bi­smo spre­či­li ri­bu da du­bo­ko pro­gu­ta va­ra­li­cu i even­tu­al­no pre­gri­ze osnov­nu stru­nu. Bor­be su če­sto spek­ta­ku­lar­ne, jer se sve od­vi­ja na po­vr­ši­ni, a štu­ka ko­ja uda­ri bli­zu nje če­sto is­ka­če, okre­će se oko svo­je ose i sna­žno otre­sa gla­vom, na­sto­je­ći da se oslo­bo­di, u če­mu ne­ret­ko i uspe­va, bez ob­zi­ra na ume­će ri­bo­lov­ca i do­bro ukom­po­no­van pri­bor. Ta­kvi cu­go­vi, ko­je is­ku­sni sme­de­rev­ski va­ra­li­čar Jo­van Mi­li­vo­je­vić (vi­di okvir) zo­ve štuč­jim ba­lo­vi­ma, ne de­ša­va­ju se če­sto, ali ih sva­ko ko ih do­ži­vi za­u­vek pam­ti, jer ni­su sa­mo iz­u­zet­na pri­li­ka za ri­bo­lov, već je uz­bu­dlji­vo i sa­mo ih po­sma­tra­ti. 

KA­DA U JU­LU I AV­GU­STU NE­MA ak­tiv­no­sti štu­ke na po­vr­ši­ni, a vo­da je ni­ska (što je re­dov­na po­ja­va u su­šnom de­lu se­zo­ne), ovu gra­blji­vi­cu tra­žim u ve­li­kim vi­ro­vi­ma i li­ma­ni­ma u ko­ji­ma je na ve­ćim du­bi­na­ma vo­da sve­ži­ja, pa tu ima do­volj­no ki­se­o­ni­ka, što ak­tiv­nom či­ni i štu­ku i ri­bu ko­jom se ona hra­ni.

U toj si­tu­a­ci­ji po­stu­pa se dru­ga­či­je ne­go u lo­vu pri po­vr­ši­ni. Glav­ne va­ra­li­ce su ve­ći si­li­kon­ci, od pre­ko 12 cm, mon­ti­ra­ni na džig udi­ce od­go­va­ra­ju­će ve­li­či­ne. Na­ža­lost, kod nas se te­ško na­la­ze one ve­će od 5/0 i 6/0, ko­je za še­do­ve od 14 cm ni­su ade­kvat­ne, zbog če­ga ta­mo gde je dno či­sti­je ima smi­sla do­da­ti tro­kra­ku (bi­lo na­tak­nu­tu na jed­no­kra­ku i osi­gu­ra­nu ko­ma­dom si­li­kon­skog bu­ži­ra ili mon­ti­ra­nu na krat­ku saj­lu, ko­ja se ka­či na ok­ce dži­ga ili di­rekt­no za kop­ču... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 535-)

 

 

 

fShare