Na de­lu to­ka kod glav­nog gra­da Hr­vat­ske, Sa­va je ši­ro­ka še­zde­se­tak me­ta­ra, iz­u­zet­no či­sta i bo­ga­ta ri­bom (sko­ba­ljem, mre­nom, šlji­va­rom, plo­ti­com, bu­co­vom, kle­nom, so­mom, ra­znim vr­sta­ma sit­ni­je be­le itd.). Uz to je am­bi­jent pot­pu­no oču­van, a oba­le su ce­lom du­ži­nom pri­stu­pač­ne, bu­du­ći da na nji­ma ne­ma ni traj­nih ni pri­vre­me­nih obje­ka­ta, spla­vo­va, so­je­ni­ca, ni­ti bi­lo če­ga dru­gog što bi mo­glo na­mer­ni­ka ome­sti u pri­la­zu vo­di i pe­ca­nju, ko­je uz pra­vi­lan pri­stup i po pa­kle­noj vru­ći­ni mo­že bi­ti ve­o­ma uspe­šno

Sa pri­ja­te­ljem Ni­no­sla­vom Ža­ga­rom, du­go­go­di­šnjim sa­rad­ni­kom na­šeg li­sta i jed­nim od naj­ce­nje­ni­jih fi­de­ra­ša u re­gi­o­nu (tj. na ce­lom pod­ruč­ju biv­še Ju­go­sla­vi­je), tre­ba­lo je da se u Za­gre­bu, gde ži­vi, vi­dim još pro­šlog le­ta. Na­rav­no, zbog svi­ma po­zna­te si­tu­a­ci­je od to­ga ni­je bi­lo ni­šta i taj su­sret od­lo­žen je na neo­d­re­đe­no, kao i od­la­zak u ri­bo­lov, ko­ji se u na­šem slu­ča­ju pod­ra­zu­me­va, gde god da se na­đe­mo. Na obo­stra­nu ra­dost, pri­li­ka za su­sret ko­nač­no se uka­za­la kra­jem pr­ve de­ka­de ju­la, ka­da sam se po­sle du­go vre­me­na ob­reo u glav­nom gra­du Hr­vat­ske.

OKOL­NO­STI NAM NI­KA­KO ni­su išle na ru­ku bu­du­ći da su tem­pe­ra­tu­re va­zdu­ha tih da­na i u Za­gre­bu i u ši­roj oko­li­ni re­dov­no bi­le bli­zu če­tr­de­se­tog ste­pe­na, što ne­pri­jat­nom či­ni i sa­mu po­mi­sao na bo­ra­vak na otvo­re­nom (ma­kar i pod sun­co­bra­nom ili u hla­du), ali ako to i je­ste uti­ca­lo na od­lu­ku da ne ide­mo u ri­bo­lov vi­še pu­ta, ni­ka­ko nas ni­je mo­glo sa­svim od­bi­ti od iz­la­ska na vo­du. A ka­da je si­tu­a­ci­ja već bi­la ta­kva, pred­lo­žio sam Ni­nu da ko­nač­no re­a­li­zu­je­mo je­dan sta­ri na­um i da ume­sto da ide­mo na ne­ki od uda­lje­nih re­vi­ra na Ku­pi ili Sa­vi ovu re­por­ta­žu na­pra­vi­mo prak­tič­no u sa­mom gra­du, na pet­na­e­stak mi­nu­ta ho­da (od­no­sno 3-4 mi­nu­ta vo­žnje ko­li­ma) od nje­go­vog sta­na, u za­pad­nom de­lu gra­da. Že­leo sam da uži­vo vi­dim ka­ko iz­gle­da taj te­ren, na kom je Ža­gar sa pri­ja­te­lji­ma pro­šlog le­ta u ne­ko­li­ko na­vra­ta od­lič­no lo­vio na fi­der, i to si­lom pri­li­ka, jer ta­da zbog za­bra­ne na­pu­šta­nja op­šti­ne sta­no­va­nja ni­ko u Hr­vat­skoj ni­je ni mo­gao da ide u ri­bo­lov na uda­lje­ni­je vo­de.

NA RE­KU SMO STI­GLI oko 9,30 č, a ja sam od­mah po­mi­slio da smo do­bro ura­di­li što smo do­šli baš tu, jer mi se am­bi­jent ve­o­ma svi­deo. Na­i­me, taj deo Sa­ve, iako tek ne­ko­li­ko sto­ti­na me­ta­ra uda­ljen od po­sled­njih stam­be­nih zgra­da za­gre­bač­kog na­se­lja Preč­ko, iz­gle­da sa­svim di­vlje, tj. bez ika­kvih tra­go­va ci­vi­li­za­ci­je, bu­du­ći da iz­me­đu na­si­pa, po kom vo­di tu­ca­ni­kom po­sut put, i re­ke ima sa­mo dr­ve­ća, tra­ve i ši­blja, a o ne­ka­kvim objek­ti­ma, bi­lo traj­nim ili pri­vre­me­nim, ne­ma ni go­vo­ra, ne sa­mo na oba­li ne­go ni bli­zu nje. Da bu­dem sa­svim pre­ci­zan, za raz­li­ku od Sa­ve kod Be­o­gra­da ov­de se pe­ške mo­že pri­ći sva­koj tač­ki, jer ne­ma ni pri­vat­nih spla­vo­va ni­ti bi­lo ka­kvih ugo­sti­telj­skih obje­ka­ta na vo­di, a go­to­vo uop­šte ni reč­nog sa­o­bra­ća­ja (re­ka ni­je plov­na za bro­do­ve, a za sko­ro osam sa­ti ri­bo­lo­va po­red nas ni­je pro­šao čak ni ne­ki ča­mac na ve­sla).

Iz Ža­ga­ro­vih pri­ča i vi­deo-ma­te­ri­ja­la znao sam da ovaj deo Sa­ve (u pro­se­ku ši­rok tek še­zde­se­tak me­ta­ra) na­sta­nju­je vi­še vr­sta ri­ba ka­rak­te­ri­stič­nih za re­ke mren­skog re­gi­o­na, od ko­jih se na fi­der naj­vi­še lo­ve mre­na, sko­balj (kog lo­kal­ni ri­bo­lov­ci zo­vu štup­ser), plo­ti­ca, klen i šlji­var (šnaj­der), a ima i bo­dor­ke (žu­to­o­ke), dvo­pru­ga­ste ukli­je i dru­ge sit­ne be­le ri­be, dok su od gra­blji­vi­ca naj­če­šći bu­cov (bo­len), som i smuđ. Za­ni­mlji­vo je i to da ovaj te­ren, iako la­ko do­stu­pan, za­gre­bač­kim ri­bo­lov­ci­ma ni­je mno­go in­te­re­san­tan; na fi­der ili plo­vak tek po­ne­ko pe­ca, a ma­lo su broj­ni­ji lo­kal­ni va­ra­li­ča­ri mla­đih ge­ne­ra­ci­ja, ko­ji špar­ta­ju­ći oba­lom sa mi­ni­mu­mom pri­bo­ra pre­tra­že vi­še me­sta za krat­ko vre­me i ne­ret­ko ima­ju i le­pe ulo­ve.

IS­PO­STA­VI­LO SE DA JE VO­DO­STAJ po­vo­ljan za let­nji pe­riod, tj. da ni­je ni su­vi­še ni­zak ni pre­vi­sok, ta­ko da se Ža­gar le­po sme­stio tu gde je i pla­ni­rao. Ra­spre­ma­nje ni­je du­go tra­ja­lo, jer je ra­ču­na­ju­ći na to da mo­že­mo bi­ti pri­nu­đe­ni da du­že ho­da­mo ka­ko bi­smo na­šli iz­gled­nu po­zi­ci­ju po­neo mi­ni­mum opre­me – tek je­dan štap, dva dr­ža­ča, sto­li­cu, osred­nje ve­li­ku tor­bu sa pri­bo­rom i pri­hra­nom, me­re­dov i fri­ži­der-tor­bu za mam­ce i osve­že­nje.

Usle­di­lo je pra­vlje­nje pri­ma­me, a ovog pu­ta je iz­bor pao na kom­bi­na­ci­ju dve­ju sme­sa ja­go­din­ske rob­ne mar­ke Ma­gic Ba­it – 2000 Black Win­ner i Ma­gic Ba­it Bre­am, ko­joj je Ni­no na­kon kva­še­nja, te­melj­nog me­ša­nja i oba­ve­znog pro­se­ja­va­nja do­dao Ma­gic Ba­it keks u bo­ji i par ša­ka ži­vih cr­va, da bi se on­da po­sve­tio mon­ti­ra­nju šta­pa, osta­vlja­ju­ći hra­nu da rav­no­mer­no upi­je vo­du (Ma­gic Ba­it pri­ma­me, ka­že on, tra­že do­sta vo­de i spo­ro je upi­ja­ju, pa je po­želj­no, kad god je to mo­gu­će, na­kva­si­ti ih dva-tri sa­ta ra­ni­je ka­ko bi bi­le op­ti­mal­no i ujed­na­če­no vla­žne ka­da poč­ne­mo da pe­ca­mo).

NA­KON ŠTO JE SKLO­PIO štap, Ža­gar je za­ba­cio ne sta­vlja­ju­ći ma­mac na udi­cu i br­zo usta­no­vio da ka­ve­zna Pir­co­ni hra­ni­li­ca sa »kram­po­ni­ma« i ote­ža­njem od 60 g bez po­me­ra­nja sto­ji na šljun­ko­vi­tom dnu na da­lji­ni od 12-13 m, gde je du­bi­na iz­no­si­la oko dva me­tra a stru­ja bi­la ide­al­no ja­ka, pa je na­pu­nio hra­ni­li­cu, te oka­čio na udi­cu dva cr­va – jed­nog, cr­ve­nog, na­vu­kav­ši na vrat, a dru­gog, be­log, osta­vlja­ju­ći da slo­bod­no vi­si. Bu­du­ći da je pe­cao na ma­loj da­lji­ni... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 537-)

 

 

fShare