Deo Du­na­va is­pod dru­ge đer­dap­ske bra­ne na­da­le­ko je ču­ven po bo­ga­tom i ra­zno­vr­snom ri­bljem fon­du i po atrak­tiv­nim re­vi­ri­ma na ko­ji­ma se mo­že iz­u­zet­no le­po pe­ca­ti ka­da je ri­ba pri ape­ti­tu. Me­đu­tim, na te te­re­ne na is­toč­noj gra­ni­ci Sr­bi­je ma­hom do­la­ze ri­bo­lov­ci iz Ne­go­tin­ske i Ti­moč­ke kra­ji­ne i okol­nih pod­ruč­ja, dok se osta­li uglav­nom te­ško od­lu­ču­ju na dug put u ne­iz­ve­snost. Naš du­go­go­di­šnji sa­rad­nik iz Po­ža­rev­ca od­lu­čio je da kre­ne u ne­po­zna­to i vra­tio se odu­še­vljen onim što je do­ži­veo

Pra­ho­vo je se­lo u is­toč­noj Sr­bi­ji, ko­je se na­la­zi de­se­tak ki­lo­me­ta­ra od Ne­go­ti­na, na oba­li Du­na­va, ma­lo niz­vod­no od bra­ne HE Đer­dap 2. Iz prav­ca Be­o­gra­da se do nje­ga do­la­zi pre­ko Po­ža­rev­ca, Ve­li­kog Gra­di­šta, Go­lup­ca i Do­njeg Mi­la­nov­ca, od kog se ide da­lje ka Ne­go­ti­nu. Raz­da­lji­na od Po­ža­rev­ca do Pra­ho­va je oko 160 km, a put ni­je baš naj­bo­lji, ali je pri­ro­da to­li­ko le­pa i na mo­men­te im­pre­siv­na da pu­to­va­nje br­zo pro­la­zi.

Po do­la­sku u Pra­ho­vo, u cen­tru se­la (gde po­sto­ji pro­dav­ni­ca pre­hram­be­ne ro­be) tre­ba se ras­pi­ta­ti o to­me ko­jim je pu­ti­ćem, bu­du­ći da ih ima ne­ko­li­ko, u da­tom tre­nut­ku naj­bo­lje si­ći do pla­že, jer su me­šta­ni uvek in­for­mi­sa­ni o nji­ho­vom mo­men­tal­nom sta­nju. Ne­moj­te se iz­ne­na­di­ti ako na pla­ži za­tek­ne­te mno­go ri­bo­lo­va­ca. Ovaj je te­ren, na­i­me, vr­lo po­pu­la­ran – na nje­ga do­la­ze i pe­ca­ro­ši iz uda­lje­nih me­sta čim se pro­ču­je da ri­ba ra­di, pa i gu­žvi ima, na­ro­či­to u je­sen (ko­ja je udar­ni pe­riod), bez ob­zi­ra na to što je pla­ža po­du­gač­ka.

NAJ­VE­ĆI  BROJ KO­LE­GA OV­DE do­la­zi da bi lo­vio šlji­va­ra (gi­bor­ta), sko­ba­lja i mre­nu, ali kod Pra­ho­va, na­rav­no, ima i svih dru­gih vr­sta ri­be ko­je na­sta­nju­ju naš deo Du­na­va. Naj­vi­še se ko­ri­sti teh­ni­ka vo­žnje plov­ka, ma­da ima i do­sta onih ko­ji lo­ve na fi­der. Ne­ka­da bo­lje pro­la­ze plov­ka­ro­ši, a ne­ka­da fi­de­ra­ši, ali ima i pe­ri­o­da ka­da se ri­ba pod­jed­na­ko uspe­šno hva­ta na oba na­či­na, po­go­to­vo u je­sen. Le­ti je ona ak­tiv­na sa­mo pred­ve­če, no­ću i u svi­ta­nje, dok se pre­ko da­na ne ja­vlja ni­šta osim »pe­ša« (gla­vo­ča).

Ko­jom god teh­ni­kom da se pe­ca, neo­p­hod­no je obil­no hra­nje­nje, i to po­želj­no kva­li­tet­nom pri­ma­mom, jer bez to­ga i naj­ve­šti­ji ri­bo­lo­vac pro­la­zi znat­no sla­bi­je od onih ko­ji pe­ca­ju oko nje­ga. Sko­ro svi plov­ka­ro­ši po­sta­vlja­ju »an­ke­re« – mre­ža­ste dža­ko­ve za vo­će i po­vr­će, ote­ža­ne ka­me­njem i na­pu­nje­ne sta­rim hle­bom, ne­ret­ko uz do­da­tak ne­ke bra­šna­ste pri­ma­me, naj­če­šće sa aro­mom si­ra. In­te­re­sant­no je da to či­ne čak i ne­ki fi­de­ra­ši i on­da pe­ca­ju niz­vod­no od an­ke­ra. Ovi se pak obe­le­ža­va­ju fla­šom ko­ja se ve­že za džak ka­na­pom ili naj­lo­nom to­li­ke du­ži­ne da fla­ša po­put plov­ka vi­ri iz vo­de.

MOJ DRU­GAR DRA­ŠKO I JA smo ko­ri­sti­li an­ker, s tim što je on pe­cao na plo­vak oko nje­ga (tj. oko fla­še ko­jim je ozna­čen), a ja sam svo­je fi­der si­ste­me za­ba­cio ma­lo niz­vod­no. Ka­ko je tok na ovom te­re­nu jak, po­treb­no je ot­pri­li­ke na sva­ka tri sa­ta pro­ve­ri­ti džak, iz kog vo­da za to vre­me spe­re svu pri­ma­mu. Ne­ki ri­bo­lov­ci u an­ke­re sta­vlja­ju sa­mo hleb, ali sve je vi­še onih ko­ji ga po­me­ša­ju sa ne­kom bra­šna­stom hra­nom i u sre­di­nu do­da­ju još ša­ku-dve cr­vi­ća, jer ne­ma ni­ka­kve sum­nje da su šan­se za do­bar ulov tim ve­će što je pri­ma­ma bo­lja, po­go­to­vo ka­da se pe­ca fi­der teh­ni­kom.

Ja sam ovom pri­li­kom te­sti­rao no­vu pa­le­tu hra­na Se­lec­ti­ve iz asor­ti­ma­na do­ma­će rob­ne mar­ke Po­wer Mix, i to me­ša­ju­ći 3 kg sme­se Swe­et Fe­e­der i 1 kg CC Big X, te po­tom do­da­ju­ći i pre­zlu u bo­ji, a u sva­kom dru­gom ili tre­ćem za­ba­ča­ju u hra­ni­li­cu sam sta­vljao ma­lo ko­no­plje, te mr­tvih i ži­vih cr­vi­ća (ko­jih tre­ba oba­ve­zno po­ne­ti do­sta jer se zbog in­ten­ziv­nog pri­hra­nji­va­nja br­zo tro­še) ... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 538-)