Svi zna­mo da u ri­bo­lo­vu oni ko­ji eks­pe­ri­men­ti­šu i na vo­di ne­pre­kid­no tra­že do­bit­nu pre­zen­ta­ci­ju, ma­mac i ak­tiv­nu ri­bu naj­če­šće pro­la­ze mno­go bo­lje od onih ko­ji se osla­nja­ju na sre­ću i ono što im je do­ne­lo do­bar ulov u ne­kom pret­hod­nom iz­la­sku. Ova re­por­ta­ža to na naj­bo­lji na­čin po­tvr­du­je

Je­dan od mo­jih ri­bo­lo­vač­kih men­to­ra, sta­ri as Sr­đan Ko­stić, kon­sta­to­vao je svo­je­vre­me­no da me je tak­mi­čar­ski ri­bo­lov upro­pa­stio. I mo­ram da pri­znam da u toj do­bro­na­mer­noj ša­li ima do­sta isti­ne, jer sam, pri­me­ra ra­di, ne­ka­da, dok sam sa­mo re­kre­a­tiv­no pe­cao, Ta­miš po­zna­vao kao svoj džep, a on­da sam zbog tak­mi­čar­skih oba­ve­za go­di­na­ma to­li­ko ret­ko išao na ovu re­ku da sam sa­da, pre po­la­ska na pe­ca­nje, mo­rao do­bro da na­preg­nem mo­zak ne bih li oda­brao iz­gled­no me­sto s ob­zi­rom na do­ba go­di­ne i vre­men­ske pri­li­ke.

Na­rav­no, iz­la­zak na vo­du sam mo­rao da uskla­dim sa svo­jim oba­ve­za­ma, pa je te­ren kod Sef­ke­ri­na, kao na­ma Be­o­gra­đa­ni­ma naj­lak­še do­stu­pan, bio lo­gi­čan iz­bor. Iako sam pret­po­sta­vljao da su i da­lje naj­bo­lja me­sta za pe­ca­nje na fi­der uz­vod­no od mo­sta, tj. bli­že Opo­vu, ni­sam ni po­mi­šljao da se mno­go vo­zim šum­skim i polj­skim pu­te­vi­ma s ob­zi­rom na to da su bi­le na­ja­vlje­ne vre­men­ske ne­po­go­de, ta­ko da sam se opre­de­lio za po­zi­ci­ju sa­mo sto­ti­nak me­ta­ra uda­lje­nu od mo­sta.

Dru­štvo mi je ovog pu­ta pra­vio Lu­ka Ko­sta­di­no­vić, sin mo­ga bra­ta, ko­ji je vr­lo br­zo od deč­ki­ća iz­ra­stao u mom­ka re­še­nog da sa pe­calj­ki pre­đe na ozbilj­no fi­de­ri­sa­nje, pa je ovo bi­la do­bra pri­li­ka i za me­ne da pre­i­spi­tam svo­je tre­ner­sko-pe­da­go­ške spo­sob­no­sti i da vi­dim da li ću us­pe­ti da ga na do­bar na­čin uve­dem u za nje­ga no­vu di­sci­pli­nu.

NA OVOM DE­LU TA­MI­ŠA su dno i oba­la pri­lič­no ujed­na­če­ni, pa oko iz­bo­ra mi­kro­lo­ka­ci­je ni­je tre­ba­lo gu­bi­ti pre­vi­še vre­me­na. No bez ob­zi­ra na to, naj­pre smo son­di­ra­njem pre­tra­ži­li te­ren, do­biv­ši ta­ko po­tvr­du da je čist i ra­van, a on­da smo na­pra­vi­li test sa pra­znom hra­ni­li­com, ko­ju smo za­ba­ci­li ot­pri­li­ke na sre­di­nu re­ke, gde je du­bi­na naj­ve­ća. Po ni­skom vo­do­sta­ju ka­kav je ta­da bio, pret­po­sta­vio sam da će se pra­zna ka­ve­zna AS hra­ni­li­ca »tu­nel« ob­li­ka sa ote­ža­njem od 60 g po­ma­lo po­me­ra­ti po dnu, a da će ka­da je na­pu­nje­na čvr­sto sta­ja­ti na nje­mu i po­ka­za­lo se da sam bio u pra­vu.

Ka­da sam si­nov­cu dao za­da­tak da pri­pre­mi pri­ma­mu, pro­ko­men­ta­ri­sao je da je iz­ne­na­đen što sam se opre­de­lio za hra­nu sa aro­mom si­ra, bu­du­ći da ni­je zi­ma i da ni­smo po­šli da pe­ca­mo mre­nu ili sko­ba­lja. Na­rav­no, ni­sam mu to ni naj­ma­nje za­me­rio, jer mno­go ri­bo­lo­va­ca ta­ko raz­mi­šlja. Ja sme­se sa mi­ri­som si­ra če­sto upo­tre­blja­vam i le­ti, po­go­to­vo ka­da su ci­lja­ne vr­ste de­ve­ri­ka i ba­bu­ška. U Gol­den Fish Sir do­da­li smo i pre­zlu cr­ve­ne bo­je, te po jed­nu ša­ku cr­va i me­ša­nog še­ćer­ca (ku­va­nog i sve­žeg mla­dog).

PO­ŠTO SMO OD­LU­ČI­LI DA LO­VI­MO sa po jed­nim šta­pom, iz­o­sta­vi­li smo start­no pri­hra­nji­va­nje, ali smo u pr­vih de­se­tak za­ba­ča­ja si­ste­me va­di­li i po­no­vo za­ba­ci­va­li na sva­ki mi­nut. Već po­sle dru­gog-tre­ćeg za­ba­ča­ja ima­li smo tr­za­je bez re­a­li­za­ci­je, sa ski­nu­tim ili isi­sa­nim mam­ci­ma, a od­mah po­tom i pr­ve ulo­ve – sit­nih kru­pa­ti­ca i de­ve­ri­ka. Već sam po­čeo da raz­mi­šljam o uspo­ra­va­nju tem­pa za­ba­ci­va­nja, kad je na­jed­nom sit­na ri­ba po­če­la da je­de kao lu­da, ta­ko da bu­kval­no ni­je bi­lo vre­me­na da se na­kon za­ba­ča­ja štap spu­sti na dr­žač. Udar­ci su sle­di­li čim bi hra­ni­li­ca do­dir­nu­la dno, pa smo na­red­nih po­la sa­ta obo­ji­ca bu­kval­no pe­ca­li iz ru­ke, kao na tak­mi­če­nju, i uži­va­li u to­me.

KA­DA JE PO­STA­LO MA­LO do­sad­no »pe­gla­ti« tu sit­nu ri­bu, a i na­por­no za­ba­ci­va­ti po vru­ći­ni te­šku hra­ni­li­cu sna­žnim pri­bo­rom na tri­de­se­tak me­ta­ra, Lu­ka je na­sta­vio da lo­vi istim kla­sič­nim si­ste­mom, sa­mo sa krup­ni­jim mam­cem – »kok­te­lom« od po jed­nog zr­na še­ćer­ca i me­snog cr­va, a ja sam na svoj štap na­mon­ti­rao me­tod hra­ni­li­cu od 45 g i 10 cm dug pred­vez sa »tr­nom« na dla­ci, na ko­ji sam na­ta­kao pli­va­ju­ći pe­let preč­ni­ka 8 mm, sa že­ljom da pro­bam da upe­cam ne­ku krup­ni­ju ri­bu... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 538-)

 

fShare