U pe­ri­o­di­ma ka­da ci­pri­ni­di ni­su pri na­ro­či­tom ape­ti­tu, ba­ca­njem ve­li­kih ko­li­či­na pri­ma­me pre će­mo ih od­bi­ti od hra­ni­li­šta i od svog mam­ca ne­go što će­mo ih pri­vu­ći i pod­sta­ći da je­du. U ta­kvim uslo­vi­ma mno­go bo­lje re­zul­ta­te če­sto će­mo po­sti­ći mi­ni­mal­nom ko­li­či­nom hra­ne, pla­si­ra­nom uz sam ma­mac

U ovom de­lu go­di­ne, ka­da su na se­ver­noj he­mis­fe­ri tem­pe­ra­tu­re va­zdu­ha i vo­de naj­ve­će, pe­ca­nje je ve­o­ma zah­tev­no, a ne­ret­ko i is­cr­plju­ju­će. Ne­sno­sne vru­ći­ne mno­ge  su ri­bo­lov­ce pro­sto pri­si­le da pe­ca­ju sa­mo od su­mra­ka do svi­ta­nja ili tek ko­ji sat du­že, a i mno­ge ri­be su sla­bo ak­tiv­ne, tj. me­ta­bo­li­zam im ni­je na­ro­či­to brz, pa i ni­su pre­vi­še za­in­te­re­so­va­ne za hra­nu zbog pre­to­ple i ki­se­o­ni­kom si­ro­ma­šne vo­de, što je pre sve­ga ka­rak­te­ri­sti­ka spo­rih re­ka, ka­na­la i plit­kih sta­ja­ći­ca. Osim to­ga, na­ma ri­bo­lov­ci­ma na ru­ku ne ide ni obi­lje la­ko do­stup­ne pri­rod­ne hra­ne, ko­ja u ovom pe­ri­o­du či­ni ri­be ma­nje za­vi­snim od na­še pri­ma­me, tj. ma­nje upu­će­nim na nju. Buj­na ve­ge­ta­ci­ja i dno pro­sto vru od ra­znih sit­nih zglav­ka­ra, ra­či­ća i dru­gih vo­de­nih or­ga­ni­za­ma ko­ji su na ša­ran­skom me­ni­ju. Di­rekt­na po­sle­di­ca sve­ga to­ga je­ste da je i ša­ran, iako mu to­pla vo­da u prin­ci­pu od­go­va­ra, tj. bo­lje je pod­no­si ne­go mno­ge dru­ge vr­ste, sa­da ma­nje za­in­te­re­so­van za na­še mam­ce ne­go kra­jem pro­le­ća ili to­kom je­se­ni, a to­me mo­ra­mo pri­la­go­di­ti svoj pri­stup uko­li­ko že­li­mo da ga uspe­šno lo­vi­mo.

PRE SVE­GA, TRE­BA RAZ­U­ME­TI da se na ve­li­kim otvo­re­nim vo­da­ma vi­še­dnev­no pri­ma­mlji­va­nje ra­znim zr­ne­vljem (ku­ku­ru­zom, ti­gro­vim ora­hom i ra­znim dru­gim par­ti­kli­ma) i obi­ljem boj­li­ja i pe­le­ta pri­me­nju­je da bi se ša­ra­ni ko­ji pa­tro­li­ra­ju svo­jom te­ri­to­ri­jom u po­tra­zi za hra­nom i mo­gu da po­je­du ve­o­ma mno­go na­vi­kli da do­la­ze na »na­še« me­sto i da bez stra­ha na nje­mu du­go osta­ju i je­du i ono što im je po­zna­to i ono što ni­je, ka­ko bi pre ili ka­sni­je po­ku­pi­li i ma­mac ko­ji smo oka­či­li na udi­cu ili tik is­pod nje.

Ali sa­da ka­da ri­ba ma­lo je­de ni­je vre­me za obi­la­to pri­hra­nji­va­nje, pri­me­re­no u ne­kim dru­gim de­lo­vi­ma se­zo­ne, već je po­tre­ban »in­stant pri­stup«, tj. na­la­že­nje ak­tiv­nog ša­ra­na, ko­ji će »štrp­nu­ti« ne­ki za­lo­gaj ko­ji mu se na­đe is­pred no­sa i ta­ko br­zo za­do­vo­lji­ti svo­ju po­tre­bu za je­lom. Za­to je ovo pra­vi čas za upo­tre­bu PVA ke­si­ca i (ili) mre­ži­ca, ko­ji­ma mo­že­mo efi­ka­sno uz sam ma­mac pla­si­ra­ti ma­lu ko­li­či­nu pri­ma­me i ta­ko uspe­šno pe­ca­ti bez pri­prem­nog hra­nje­nja i du­gog če­ka­nja da ri­ba do­đe u hra­nje­nu zo­nu, jer u ovoj va­ri­jan­ti mi ne če­ka­mo lo­vi­nu već je tra­ži­mo. Fi­gu­ra­tiv­no re­če­no, kla­sič­no ša­ran­sko pe­ca­nje u kom se pri­ma­ma na vo­du no­si u pu­nim kan­ta­ma i po­tom ba­ca u ve­li­koj ko­li­či­ni na ši­ri pro­stor upo­re­di­vo je sa ar­ti­lje­rij­skom pri­pre­mom pred bit­ku, dok je tra­že­nje ri­be sa mi­ni­mal­nom ko­li­či­nom hra­ne u PVA pa­ko­va­nju naj­slič­ni­je dej­stvu snaj­pe­ra, či­ji je sva­ki me­tak is­pa­ljen u s raz­lo­gom oda­bra­nu me­tu.

NA­I­ME, NA RU­KU NAM IDE to što se ša­ran i dru­gi ci­pri­ni­di sa­da če­sto iz­ba­cu­ju i »ku­pa­ju« na po­vr­ši­ni, či­me nam po­ka­zu­ju gde se tre­nut­no na­la­ze, tj. gde bi ot­pri­li­ke tre­ba­lo da za­ba­ci­mo, a ka­da to ura­di­mo sa jed­nim do­bro na­pu­nje­nim PVA pa­ke­ti­ćem, ko­ji mo­že­mo pla­si­ra­ti i pri­lič­no da­le­ko, ri­bi pred nos, za­čas će­mo bi­ti u po­ten­ci­jal­nom epi­cen­tru de­ša­va­nja.

Za ta­kvo tra­že­nje ša­ra­na po­treb­no je i znat­no ma­nje pri­bo­ra i opre­me ne­go za stan­dard­no pe­ca­nje sa pret­hod­nim hra­nje­njem; do­volj­no će bi­ti da po­ne­se­mo je­dan štap, me­re­dov, te ma­lo sit­nog pri­bo­ra i pri­hra­ne. A to nam da­je mo­guć­nost da se kre­će­mo i da pro­me­ni­mo ne­ko­li­ko po­zi­ci­ja u to­ku da­na, tra­že­ći na­šeg »br­ka­tog pri­ja­te­lje«.

Ve­ru­jem da ve­ći­na vas ko­ji ste sti­gli do ove re­če­ni­ce ima pred­sta­vu o to­me šta je PVA, ali za­rad onih ko­ji se mo­žda pr­vi put sre­ću sa tim poj­mom ukrat­ko ću ob­ja­sni­ti šta je taj ma­te­ri­jal, ko­ji je po­pri­lič­no pro­me­nio mo­der­ni ša­ran­ski ri­bo­lov u po­sled­njih ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja. PVA je skra­će­ni­ca za po­li­vi­nil-al­ko­hol (C2H4O). Osnov­na oso­bi­na tog he­mij­skog kom­po­zi­ta do­bi­je­nog hi­dro­li­zom je to da se br­zo ota­pa u do­di­ru sa vo­dom. Br­zi­na ko­jom će se pot­pu­no ras­tvo­ri­ti za­vi­si pr­ven­stve­no od tem­pe­ra­tu­re vo­de – što je ona to­pli­ja, taj pro­ces se br­že od­vi­ja i obr­nu­to. PVA se do­sta du­go ko­ri­sti u ra­znim in­du­strij­skim gra­na­ma i u me­di­ci­ni, dok je u ri­bo­lo­vu ma­sov­no po­čeo da se upo­tre­blja­va de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka. U pe­ca­nju se ko­ri­sti u for­mi ke­si­ce, mre­ži­ce, tra­ke ili kon­ca, uvek na vr­lo sli­čan na­čin: u ke­si­cu ili mre­ži­cu uba­ci­mo, od­no­sno na ko­nac ili tra­ku na­ni­že­mo od­re­đe­nu ko­li­či­nu pri­ma­me (boj­li­ja, pe­le­ta, ku­ku­ru­za...), ko­ju on­da mo­že­mo pre za­ba­ča­ja fik­si­ra­ti za udi­cu ili olo­vo, te ta­ko pla­si­ra­ti za­jed­no sa mam­cem i vr­lo bli­zu nje­ga, či­me ri­bi skre­će­mo pa­žnju. Ne­du­go na­kon pa­da na dno PVA se is­to­pi bez ostat­ka, osta­vlja­ju­ći ma­lo pri­hra­ne uz ma­mac. PVA se u lo­vu ci­pri­ni­da ko­ri­sti pre­ko ce­le se­zo­ne, ali po­seb­no u pe­ri­o­di­ma ka­da je obil­ni­je pri­hra­nji­va­nje kon­tra­pro­duk­tiv­no, kao što su naj­hlad­ni­ji i naj­to­pli­ji deo go­di­ne.

OVOM PRI­LI­KOM PRI­KA­ZA­ĆU vam ka­ko ko­ri­stim PVA ke­si­ce. Njih ima u ra­znim di­men­zi­ja­ma – od oko 5x10 cm do 15x25 cm, a ne­pi­sa­no pra­vi­lo je – što da­lji za­ba­čaj, to ma­nja ke­si­ca... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 539-)

 

 

fShare