Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

De­ve­ri­ku mo­že­mo uspje­šno hva­ta­ti ra­znim teh­ni­ka­ma, ali zbog nje­nih ži­vot­nih na­vi­ka i na­či­na na ko­ji uzi­ma hra­nu ri­bo­lov fi­der šta­po­vi­ma i hra­ni­li­ca­ma kao da je iz­mi­šljen baš za nju. De­ve­ri­ka, po­go­to­vo krup­na, ma­mac uglav­nom uzi­ma sa dna, a pri tom je iz­u­zet­no va­žno da je on ne­po­kre­tan.

 

ribolov deverike

Po­red to­ga, ovoj je ri­bi če­sto bit­no ma­mac po­nu­di­ti naj­fi­ni­jim si­ste­mi­ma, sa ma­lim, la­ga­nim udi­ca­ma i tan­kim naj­lo­ni­ma i to što ti­še i dis­kret­ni­je, po­ne­kad na mje­sti­ma po­pri­lič­no uda­lje­nim od oba­le. A sve to za­jed­no je naj­lak­še po­sti­ći upra­vo fi­der teh­ni­kom.

De­ve­ri­ka (lat. Abra­mis bra­ma) je pla­šlji­va i opre­zna ri­ba, ko­joj pri­je sve­ga tre­ba­ju mir i ti­ši­na, pa se sto­ga i za­dr­ža­va u du­bljim di­je­lo­vi­ma je­ze­ra i šljun­ča­ra, da­le­ko od sva­ke bu­ke i do­ga­đa­nja, dok je na ri­je­ka­ma uvi­jek u mir­ni­jim di­je­lo­vi­ma, uz glav­ni tok, ta­mo gdje vo­da la­ga­no stru­ji, npr. iza ve­ćih pri­rod­nih pre­pre­ka, po­put oto­či­ća, sti­je­na, pa­nje­va... Pro­na­ći će­mo ju če­sto i na sa­mim ru­bo­vi­ma ma­njih ili ve­ćih uva­la, bli­zu ri­ječ­ne stru­je, ali uvi­jek ma­lo iz­van nje. Sve to opet ovi­si o go­di­šnjem do­bu i vre­men­skim pri­li­ka­ma, jer de­ve­ri­ke mo­že­mo lo­vi­ti ti­je­kom ci­je­le go­di­ne, ali ne na istim mje­sti­ma, na isti na­čin i sa istim uspje­hom.

PO­PUT SKO­RO SVIH RI­BA iz po­ro­di­ce ša­ran­ki, u hlad­ni­jem pe­ri­o­du je ova vr­sta ne­ak­tiv­ni­ja, ma­nje se kre­će, pa se sla­bi­je i hra­ni, dok joj se ape­tit po­ve­ća­va sa za­gri­ja­va­njem vo­de. Ali, sa do­zi­ra­njem hra­ne i sve­ga onog što joj do­da­je­mo (ži­vi ili mr­tvi cr­vi, na­re­za­ne gli­ste i slič­no) uvi­jek tre­ba bi­ti opre­zan, po­go­to­vo u ra­no pro­lje­će. U tom pe­ri­o­du pre­vi­še hra­ne mo­že de­ve­ri­ke sa­mo od­bi­ti od hra­ni­li­šta, a ni­ka­ko ih za­dr­ža­ti na nje­mu. Ka­sni­je, ka­da se vo­da već ma­lo ugri­je, tre­ba »po­de­blja­ti« sa hra­nom, a na­ro­či­to sa »me­som« (na­re­za­ne gli­ste su fan­ta­stič­ne), ali ni ta­da ne tre­ba pre­tje­ri­va­ti, već uvi­jek ima­ti u vi­du na ka­kvoj vo­di lo­vi­mo, tj. ko­li­ko bi tu de­ve­ri­ka i ko­li­kih mo­glo bi­ti. A »dis­kre­ci­ja« je po­treb­na baš uvi­jek, jer de­ve­ri­ke, po­se­bi­ce krup­ni­je i opre­zni­je, ne pod­no­se če­sto i gla­sno buć­ka­nje.

KA­KAV JE FI­DER NAJ­BO­LJE ko­ri­sti­ti u ri­bo­lo­vu de­ve­ri­ke? Naj­jed­no­stav­ni­je bi bi­lo re­ći – naj­fi­ni­ji ko­jim se mo­že lo­vi­ti na kon­kret­noj vo­di, to jest te­ži­ne ba­ca­nja i du­ži­ne ko­jom će­mo naj­lak­šu mo­ći bez po­te­ško­ća za­ba­ci­ti po­treb­nu hra­ni­li­cu na do­volj­nu uda­lje­nost. Mo­gu to bi­ti i pi­ke­ri du­ži­ne 3,00 m i te­ži­ne ba­ca­nja od sve­ga 20 ili 30 g – za kra­će dis­tan­ce na sta­ja­ćim vo­da­ma; za­tim »light« ili »me­di­um« fi­de­ri, du­ži­ne 3,60 m, za sred­nje da­lji­ne; te oni još du­ži i ve­ćih te­ži­na ba­ca­nja (do100 ili 120 g, pa i vi­še) za iz­nim­ne da­lji­ne i za ri­je­ke... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 324-)