Od kedera do mediteranskih tuna

Imam 24 go­di­ne, a pe­ca­njem se ba­vim mal­te­ne od ka­da sam pro­ho­dao. To i ni­je čud­no, ka­da se ima u vi­du da sam od­ra­stao na spla­vu, na re­ci Sa­vi, gde sam i za­vo­leo pri­ro­du i ri­bo­lov. Da­nas mi je ceo ži­vot ve­zan za vo­du, bu­du­ći da se pro­fe­si­o­nal­no ba­vim va­ter­po­lom – igram za Bar­se­lo­ne­tu, a na­stu­pio sam ne­ko­li­ko pu­ta i za na­šu re­pre­zen­ta­ci­ju.

Kao i ve­ći­na dru­ge de­ce, po­čeo sam sa krat­kim tak­mi­čar­cem, ko­ji sam mo­gao da dr­žim u ru­ci. Na Sa­vi su me zva­li »Smrt za ke­de­re« i bio sam za­du­žen da sta­ri­jim ko­le­ga­ma, od ko­jih sam mno­go to­ga na­u­cio, hva­tam mam­ce za štu­ku, smu­đa i so­ma. Ma­lo po ma­lo, po­čeo sam da lo­vim i dru­ge sav­ske ri­be, za­vi­sno od se­zo­ne – od ba­bu­ške i de­ve­ri­ke, na plo­vak i du­bin­skim me­to­dom, do štu­ke i smu­đa na va­ra­li­ce.

Ka­da sam pr­vi put oti­šao na Adu Sa­fa­ri, naj­sta­ri­ji ko­mer­ci­jal­ni re­vir u Be­o­gra­du, za­u­vek sam se za­ra­zio ša­ran­skim ri­bo­lo­vom. Pra­vlje­nje boj­li­ja i nad­mu­dri­va­nje sa je­zer­skim ša­ra­ni­ma pred­sta­vlja­li su za me­ne no­vu di­men­zi­ju pe­ca­nja. Sa­ra­đu­ju­ći sa Zo­ra­nom Me­le­gom, jed­nim od do­a­je­na mo­der­nog ša­ran­skog ri­bo­lo­va kod nas, ušao sam i u svet tak­mi­če­nja, po­be­dio na mno­gi­ma i osvo­jio pre­gršt me­da­lja.

Za­hva­lju­ju­ći spor­tu, pro­pu­to­vao sam do­sta, ži­veo u ne­ko­li­ko dr­ža­va i pe­cao ši­rom sve­ta – od po­me­nu­tih sav­skih i je­zer­skih ri­ba na na­šim vo­da­ma, pre­ko flet­he­da, tej­lo­ra i ora­da u Austra­li­ji, te lig­nji, sku­ša i ar­bu­na u Bu­dvi, a u po­sled­nje dve go­di­ne ži­vim u Bar­se­lo­ni, ta­ko da sva­ki slo­bo­dan vi­kend ko­ri­stim ili za pe­ca­nje na mo­ru, sa pri­ja­te­ljem Si­ni­šom He­ra­ko­vi­ćem ili za od­la­zak na re­ku Ebro, kod Sa­še Va­len­ti­ća. Na mol­bu ured­ni­ka Ri­bo­lo­va, oda­brao sam za ovu ru­bri­ku ne­ke od sli­ka iz svo­je ko­lek­ci­je, ko­je su mi po­seb­no dra­ge i za­ni­mlji­ve.

1. ŠA­RAN I GUN­GU­LA (ŠA­RAN U VO­DI): Mno­gi ri­bo­lov­ci sma­tra­ju da su za uspe­šno pe­ca­nje neo­p­hod­ni pot­pu­na ti­ši­na i mir na oba­li i u vo­di. To bez sum­nje je­ste tač­no na onim re­vi­ri­ma na ko­ji­ma ina­če ne­ma mno­go lju­di, bu­ke, kre­ta­nja po oba­li... Ali, ta­mo gde je ri­ba na­vi­kla na gun­gu­lu, mo­že­mo uspe­šno pe­ca­ti bez ob­zi­ra na sve što se oko nas de­ša­va... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 324-)