I ove zi­me ve­li­ki deo onih ko­ji pe­ca­ju i u naj­hlad­ni­je do­ba go­di­ne for­si­ra de­lo­ve re­ka i sta­ja­ći­ca na ko­ji­ma se ri­ba oku­plja u ja­ti­ma ka­ko bi sa­če­ka­la po­volj­ni­je uslo­ve za ži­vot i pro­du­že­nje vr­ste. Ni­su, me­đu­tim, ma­lo­broj­ni ni oni ko­ji sma­tra­ju da bi ri­bo­lov u zi­mov­ni­ci­ma tre­ba­lo dru­ga­či­je ure­di­ti, ogra­ni­či­ti na ne­ki na­čin, pa čak i za­bra­ni­ti, premda ima i onih ko­ji is­ti­ču da on ima i bar jed­nu do­bru stra­nu

Sva­ke go­di­ne u ovo do­ba na na­šim re­ka­ma sve­do­ci smo istih pri­zo­ra. Na ve­ći­ni iole pri­stu­pač­nih po­zi­ci­ja na ko­ji­ma se ri­ba gru­pi­še ra­di pre­zi­mlja­va­nja, a na ko­ji­ma je pe­ca­nje do­zvo­lje­no, bu­kval­no da­no­noć­no vla­da­ju gu­žve, jer se u po­tra­zi za bo­ga­tim ulo­vom na ta me­sta sja­te broj­ni ri­bo­lov­ci sa svih stra­na. Mno­gi od njih sprem­ni su da i na tem­pe­ra­tu­ra­ma is­pod nu­le spa­va­ju u ko­li­ma ili da sa­ti­ma se­de kraj va­tre na sa­moj oba­li sa­mo da bi za­u­ze­li me­sto na kom oče­ku­ju da će se na­pe­ca­ti.

Ne­ki idu i ko­ji ko­rak da­lje od to­ga, pa for­mi­ra­ju eki­pe či­ji se čla­no­vi, jed­nom kad za­po­sed­nu deo oba­le, bu­kval­no or­ga­ni­zu­ju kao za rad po sme­na­ma ka­ko bi ot­klo­ni­li i te­o­ret­sku mo­guć­nost da taj deo bu­de ne­kom dru­gom ma­kar i na sa­mo ne­ko­li­ko sa­ti do­stu­pan. Pri tom, ru­ku na sr­ce, oni ko­ji ne pe­ca­ju van do­zvo­lje­nog vre­me­na (od 6 do 18 č), već sa­mo »dr­že po­lo­žaj«, spre­ča­va­ju­ći dru­ge da se tu sme­ste, ne kr­še ni­je­dan pro­pis, ali se o ne­ka­kvom fer-ple­ju i ko­le­gi­jal­no­sti te­ško mo­že go­vo­ri­ti. A kao i u svim dru­gim si­tu­a­ci­ja­ma u ko­ji­ma po­je­di­nac ili gru­pa na­sto­je da uzmu za se­be ne­što na šta i dru­gi po­la­žu pra­vo, ni­su ret­ke sva­đe, pa na­ža­lost čak ni tu­če usled že­lje da se do­đe do po­zi­ci­je na ko­joj će bi­ti mo­gu­će la­ko is­pu­ni­ti pa i pre­ma­ši­ti dnev­nu kvo­tu ulo­va, o ko­joj ve­ći­na »zi­mov­nič­kih pro­fe­si­o­na­la­ca« vo­di ra­ču­na ko­li­ko i o lanj­skom sne­gu, bu­du­ći da (čast iz­u­ze­ci­ma) od­no­se sve što uhva­te. Na­rav­no, o to­me da do­bar deo te ri­be za­vr­ši i na cr­nom tr­ži­štu iz­li­šno je pi­sa­ti.

Osim što ne do­pri­no­si una­pre­đe­nju ri­bo­lo­vač­ke kul­tu­re, bon­to­na i fer-ple­ja, taj per­ma­nent­ni ve­li­ki pri­ti­sak na zi­mov­ni­ke pred­sta­vlja i ve­li­ki pri­ti­sak na ri­blji fond, či­ja je ne­mi­nov­na po­sle­di­ca sma­nje­nje po­pu­la­ci­je vr­sta ko­je se to­kom pe­ri­o­da gru­pi­sa­nja naj­vi­še pe­ca­ju. Da ne bu­de ne­spo­ra­zu­ma, na­gla­ša­vam da ni­sam pro­tiv uzi­ma­nja ri­be u okvi­ru pro­pi­sa i ne mi­slim da se bi­lo ko­me mo­že za­me­ri­ti to što od­no­si ono­li­ko ri­be ko­li­ko je do­zvo­lje­no, ali bih la­gao ka­da bih re­kao da imam raz­u­me­va­nja za one ko­ji pe­ca­ju po 20-30 da­na me­seč­no i sva­kog da­na od­ne­su do­zvo­lje­nu ko­li­či­nu ri­be ili vi­še od to­ga, bi­lo da tu ri­bu de­le kom­ši­ja­ma, da njo­me hra­ne svi­nje ili je pro­da­ju. Ni­je uop­šte te­ško po­mno­ži­ti pro­seč­ni broj ri­bo­lo­va­ca u ma kom zi­mov­ni­ku sa bro­jem ri­bo­lov­nih da­na to­kom ko­jih je gru­pi­sa­na ri­ba naj­če­šće pri­lič­no lak plen i on­da sa pro­seč­nom ko­li­či­nom dnev­nog ulo­va, pa iz­ra­ču­na­ti ko­li­ko se to­na (ne­gde i de­se­ti­na to­na) ri­be, od če­ga ve­ći­nu či­ne pol­no zre­le je­din­ke, sva­ke zi­me iz na­ših vo­da iz­lo­vi pre ne­go što se iz­mre­sti. O to­me ko­li­ki gu­bi­tak za ri­blji fond ti­me na­sta­je mo­že se di­sku­to­va­ti, ali ve­ru­jem da ne­ma spo­ra da on ni­je ma­li.

Ve­ći­na ko­ri­sni­ka ri­bar­skih pod­ruč­ja sla­že se da na­va­la na zi­mov­ni­ke, tj. na ri­bu ko­ja se u njih skla­nja da bi ne­ka­ko pre­ži­ve­la za nju naj­go­ri deo go­di­ne, ni­je do­bra, ali se ne tru­de svi pre­vi­še oko to­ga da je sma­nje, po­što vr­lo do­bro zna­ju da će zna­tan broj ri­bo­lo­va­ca lak­še pre­ći pre­ko svih ne­ga­tiv­no­sti ko­ji­ma se na vo­di sre­će pre­ko go­di­ne uko­li­ko u ovom de­lu se­zo­ne upe­ca­nom ri­bom do­bro po­pu­ni za­mr­zi­vač. Za­to se de­lo­vi re­ka na te­ri­to­ri­ji Sr­bi­je na ko­ji­ma je pe­ca­nje za­bra­nje­no ili na ne­ki na­čin ogra­ni­če­no jer na nji­ma ri­ba zi­mu­je mo­gu prak­tič­no iz­bro­ja­ti na pr­ste jed­ne ru­ke. A ta­kav pri­stup pro­ve­re­no da­je re­zul­ta­te i u lo­vu i u ri­bo­lo­vu i pri­me­nju­je se u mno­gim ze­mlja­ma, bi­lo ta­ko što se u ne­kim zi­mov­ni­ci­ma ne pe­ca ni­ka­da ili ta­ko što se sva­ke go­di­ne na is­toj re­ci od pe­ca­nja iz­u­zi­ma dru­gi zi­mov­nik, ka­ko bi se ri­bi ko­ja se tu oku­plja da­la pri­li­ka da neo­me­ta­no pre­ži­vi i iz­mre­sti se na­red­nog pro­le­ća. Ko­li­ko mi je po­zna­to, od ze­ma­lja u okru­že­nju ta­kav pri­stup pri­me­nji­van je sa uspe­hom do­sko­ra na ne­kim hr­vat­skim re­ka­ma.

Ru­ku na sr­ce, ima ko­ri­sni­ka ko­ji na­sto­je da su­zbi­ju pre­ko­mer­no od­no­še­nje ri­be i lov na ne­do­zvo­lje­ne na­či­ne, pa nji­ho­ve ču­var­ske slu­žbe če­sto obi­la­ze zi­mov­ni­ke, a ne­ki i za­bra­nju­ju pe­ca­nje na plo­vak na po­je­di­nim re­vi­ri­ma... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 547-)