Uve­re­nje da se u zi­mov­ni­ci­ma ri­ba lo­vi kao u rib­nja­ci­ma i da će sa ta­kvog te­re­na i ap­so­lut­ni po­čet­nik sva­ki put oti­ći sa pre­pu­nom ču­var­kom ras­pro­stra­nje­no je me­đu na­šim pe­ca­ro­ši­ma, ali pre sve­ga me­đu oni­ma ko­ji se sa­mi u to­me što im de­lu­je kao su­vi­še jed­no­stav­no ni­su opro­ba­li. Jer da je­su, zna­li bi da se mo­že de­si­ti i ono što se do­go­di­lo na­šem sa­rad­ni­ku – da ne­ki pro­đu mno­go bo­lje od osta­lih, a da i nji­ho­vo pe­ca­nje bu­de mno­go dru­ga­či­je ne­go što su se na­da­li

Na­kon su­šnog le­ta želj­no smo iš­če­ki­va­li je­sen, ali nam ona sve do kra­ja no­vem­bra na ve­ći­ni re­ka ni­je do­ne­la baš ide­al­ne uslo­ve za ri­bo­lov. Na­i­me, su­šni pe­riod se na­sta­vio, pa su i vo­do­sta­ji ve­ći­ne te­ku­ći­ca ne­u­o­bi­ča­je­no ni­ski za ovo do­ba go­di­ne. Ipak, hla­đe­nje vo­de, iza­zva­no pa­dom tem­pe­ra­tu­ra va­zdu­ha i skra­ći­va­njem da­na, po­kre­nu­li su mre­nu, ko­ja je iz reč­nih br­za­ka i bu­ko­va kre­nu­la u svo­ja zim­ska sta­ni­šta, u ko­ji­ma će u ve­li­kim gru­pa­ma sa­če­ka­ti pro­le­će i od­la­zak na te­re­ne na ko­ji­ma će se mre­sti­ti, na­da­mo se uspe­šni­je ne­go ove go­di­ne.

Ka­ko je 1. ok­to­bra za­vr­še­na se­zo­na mu­ši­ča­re­nja pa­strm­ke, a uslo­vi za lov li­plje­na tom teh­ni­kom na na­šoj naj­ve­ćoj pla­nin­skoj re­ci Dri­ni ni­su bi­li do­bri, kao i ra­ni­jih go­di­na pri­vre­me­no sam se pre­o­ri­jen­ti­sao na fi­der i na plo­vak. Tim dve­ma teh­ni­ka­ma naj­ra­di­je u ovom pe­ri­o­du pe­cam na Za­pad­noj Mo­ra­vi, iako se i na njoj, kao i na dru­gim slič­nim re­ka­ma, uslo­vi za ri­bo­lov sve vi­še po­gor­ša­va­ju usled in­ten­zi­vi­ra­nja eks­plo­a­ta­ci­je šljun­ka i grad­nje no­vih sa­o­bra­ćaj­ni­ca, zbog ko­jih se na vi­še me­sta me­nja­ju i tok re­ke i iz­gled pri­o­ba­lja i ko­ri­ta. To pod­ra­zu­me­va i ras­tu­ra­nje ben­to­sa, če­ste po­mu­te, te uni­šta­va­nje flo­re i fa­u­ne, a na­ro­či­to ri­bljeg fon­da, ko­ji po­seb­no mno­go stra­da u vre­me mre­sta, jer gra­đe­vin­ska se­zo­na tra­je či­ta­ve go­di­ne, če­sto 24 ča­sa dnev­no, a ri­ba je u pe­ri­o­du pa­re­nja naj­u­gro­že­ni­ja. Me­đu­tim, pri­ro­da je spo­sob­na da se u ve­li­koj me­ri ob­no­vi, pa se na­dam da će se to de­si­ti i sa sa­da ugro­že­nim ili uni­šte­nim sta­ni­šti­ma ri­ba jed­nom kad se ak­tu­el­ni ra­do­vi duž Za­pad­ne Mo­ra­ve za­vr­še, a do ta­da će­mo pe­ca­ti gde se mo­že i ka­ko se mo­že.

KRA­JEM NO­VEM­BRA KO­NAČ­NO SE UKA­ZA­LA pri­li­ka da iza­đem na Mo­ra­vu sa dru­ga­rom Edi­nom Mu­ri­ćem iz No­vog Pa­za­ra, od­lič­nim ri­bo­lov­cem i sjaj­nim čo­ve­kom. Le­tos smo nas dvo­ji­ca le­po pe­ca­li na Zla­tar­skom je­ze­ru i do­go­vo­ri­li se još ta­da da ubr­zo po­no­vi­mo dru­že­nje, ali nam oba­ve­ze ni­su do­zvo­li­le da to re­a­li­zu­je­mo ta­ko br­zo. Sa­da smo se br­zo usa­gla­si­li da nam na­red­na de­sti­na­ci­ja bu­de ne­ki od po­pu­lar­nih je­se­nje-zim­skih te­re­na na Za­pad­noj Mo­ra­vi.

U ra­nu zo­ru smo se sa­sta­li u Ma­ta­ru­škoj Ba­nji, bli­zu Kra­lje­va, gde nam se pu­te­vi ukr­šta­ju (Edi­nu iz Pa­za­ra, a me­ni iz Iva­nji­ce). Tu smo pre­ba­ci­li stva­ri u je­dan auto i kre­nu­li niz Za­pad­nu Mo­ra­vu. Uz ju­tar­nju ka­fu sa ben­zin­ske pum­pe, bi­ra­ju­ći iz­me­đu re­vi­ra kod Uglja­re­va i onog kod Tr­ste­ni­ka, opre­de­li­li smo se za ovaj dru­gi, na ko­ji smo ubr­zo sti­gli. Na oba­li ču­ve­nog mo­rav­skog ti­ša­ka u sr­cu Tr­ste­ni­ka bi­li smo pred sa­mo svi­ta­nje, oko 6 sa­ti uju­tru, ali ni­smo ni iz­da­le­ka bi­li pr­vi – na naj­bo­ljim po­zi­ci­ja­ma već su bi­li ri­bo­lov­ci iz ra­znih kra­je­va Sr­bi­je, od Ni­ša, pre­ko Bla­ca i Kra­gu­jev­ca, do Čač­ka i dru­gih me­sta.

Pre­no­še­nje pri­bo­ra od ko­la do me­sta gde će­mo lo­vi­ti naj­te­ži je deo po­sla i ni­ko ga ne vo­li, ali smo to oba­vi­li vr­lo br­zo, go­nje­ni že­ljom da što pre za­ba­ci­mo. Po­zi­ci­ja na ko­ju smo u mi­sli­ma pi­ki­ra­li bi­la je za­u­ze­ta, pa smo mo­ra­li da is­kr­či­mo ku­pi­ne i osta­lo ra­sti­nje, ko­je još uvek sla­na i mraz ni­su uni­šti­li, ka­ko bi­smo se sme­sti­li bli­zu nje. Ni ras­pa­ki­va­nje ni­je tra­ja­lo du­go, a Edin se na­kon to­ga pri­hva­tio u lo­vu mir­nih vr­sta sko­ro uvek ve­o­ma bit­nog za­dat­ka –  da pri­pre­mi pri­ma­mu za ri­bo­lov.

KA­KO SMO OD KO­LE­GA RA­NI­JE DO­BI­LI in­for­ma­ci­je da se sko­balj još uvek na­la­zi u br­žoj vo­di, da­le­ko od te­re­na za ko­ji smo se opre­de­li­li, ci­lja­ne ri­be bi­le su nam mre­na, no­sa­ra i even­tu­al­no klen. Edin je za­to oda­brao kom­bi­na­ci­ju hra­na Mr. Bar­bel Mre­na i Fe­e­der iz asor­ti­ma­na Gi­ca Mix, na­šeg vr­snog plov­ka­ro­ša Go­ra­na Ra­do­vi­ća Gi­ce (dvo­stru­kog po­je­di­nač­nog svet­skog pr­va­ka). Te pri­ma­me obo­ji­ca vr­lo ra­do ko­ri­sti­mo jer su se na na­šim vo­da­ma po­ka­za­le kao od­lič­ne, pa čak i kao rav­no­prav­ne sa sku­pljim uvo­znim. Pr­va od njih na­me­nje­na je is­klju­či­vo mre­ni (ka­ko i nje­no ime ka­že), dok je dru­ga ne­što fi­ni­ja, sa pri­jat­nim mi­ri­som i pred­vi­đe­na spe­ci­jal­no za fi­der ri­bo­lov, te je ne­što ve­će le­plji­vo­sti. U sme­su sa od­no­som 1:1 do­da­li smo 2 kg te­ške ze­mlje, hra­nu pro­se­ja­li kroz si­to sa ok­ci­ma ve­li­či­ne 6 mm i po­tom do­da­li ku­pov­nu ku­va­nu ko­no­plju i hleb­ne mr­vi­ce u bo­ji, i jed­no i dru­go ta­ko­đe iz Gi­ca Mix asor­ti­ma­na.

KAO GLAV­NI MA­MAC SPRE­MI­LI smo do­volj­nu ko­li­či­nu cr­va, de­lom mr­tvih, a de­lom ži­vih, i čim je sva­nu­lo kre­nu­li sa ri­bo­lo­vom. Za­pad­na Mo­ra­va bi­la je ni­ska za ovo do­ba go­di­ne, ali da stvar bu­de još ne­po­volj­ni­ja, u dru­gom de­lu da­na... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 547-)

 

fShare