Za mo­der­ni ri­bo­lo­vu sa hra­ni­li­com, kao i za sva­ki dru­gi, pro­iz­vo­đa­či nu­de sto­ti­ne šta­po­va raz­li­či­tih du­ži­na, kla­sa sna­ge i ce­na. U tom mno­štvu ni­je uvek la­ko sna­ći se i pra­vil­no oda­bra­ti, pa ni ta­ko for­mi­ra­ti svoj ar­se­nal da nji­me mo­že­mo po­kri­ti sve svo­je po­tre­be, a da isto­vre­me­no ne bu­de pre­ve­li­ki. Evo ka­ko na to gle­da je­dan od na­ših stal­nih sa­rad­ni­ka i vr­sni fi­der ri­bo­lo­vac, ko­ji če­sto pe­ca na vo­da­ma raz­li­či­tih ti­po­va

Pra­te­ći ri­bo­lo­vač­ke fo­ru­me i di­sku­si­je na dru­štve­nim mre­ža­ma, za­klju­čio sam po­o­dav­no da su mno­ge ko­le­ge za­go­vor­ni­ci te­ze sa­dr­ža­ne u ču­ve­nim sti­ho­vi­ma iz Nje­go­še­vog Gor­skog vi­jen­ca o svi­je­tlom oruž­ju i ru­ci Man­du­ši­ća Vu­ka – da ri­bu ne pe­ca­ju štap i ma­ši­ni­ca već ri­bo­lov­ci svo­jim ume­ćem. S dru­ge stra­ne, mno­go je i onih ko­ji po­seb­nu pa­žnju po­sve­ću­ju baš kva­li­te­tu svog pri­bo­ra, pa su sprem­ni da iz­dvo­je pra­vo ma­lo bo­gat­stvo sa­mo da u svo­ju ko­lek­ci­ju uvr­ste ne­ki od naj­bo­ljih (i isto­vre­me­no naj­sku­pljih) šta­po­va ili ma­ši­ni­ca.

Ni­je mi na­me­ra da se opre­de­lju­jem za ma ko­ju od te dve su­prot­sta­vlje­ne stra­ne (da mo­ram da za­u­zmem ne­ko sta­no­vi­šte, ve­ro­vat­no bi ono bi­lo ne­gde u sre­di­ni), ali sam pri­hva­tio su­ge­sti­ju pri­ja­te­lja ko­ji zna da imam po­ve­ći broj fi­der šta­po­va i re­šio da na­pi­šem ne­što o to­me šta se sve u mom ar­se­na­lu na­la­zi i za­što, pre sve­ga u že­lji da ob­ja­snim ko­le­ga­ma raz­lo­ge za ta­kvo opre­de­lje­nje, sa ko­jim se, na­rav­no – prem­da je mo­gu­će da će ne­ki­ma de­lo­va­ti ra­ci­o­nal­no –ne mo­ra­ju svi slo­ži­ti.

KA­KO JE UOP­ŠTE DO­ŠLO DO to­ga da u po­sled­njih de­se­tak go­di­na na­pra­vim ve­li­ku zbir­ku fi­der kom­ple­ta? Naj­jed­no­stav­ni­je re­če­no – to­li­ko šta­po­va i sa nji­ma upa­re­nih ma­ši­ni­ca imam za­to što to vo­lim. I tu bi mo­gla da se za­vr­ši ce­la ova pri­ča, even­tu­al­no uz na­po­me­nu da na fo­to­gra­fi­ji na­pra­vlje­noj u kuć­nim uslo­vi­ma ni­su svi fi­der šta­po­vi i ma­ši­ni­ce ko­je po­se­du­jem, bu­du­ći da ih imam još ne­ko­li­ko. Me­đu­tim, ce­nim da bi ma­nje is­ku­snim za­lju­blje­ni­ci­ma u fi­der teh­ni­ku u nji­ho­vim even­tu­al­nim ne­do­u­mi­ca­ma oko to­ga šta tre­ba ima­ti u ar­se­na­lu pri­bo­ra a šta ne mo­žda mo­glo da po­mog­ne ma­lo ši­re po­ja­šnje­nje u ve­zi s mo­jim iz­bo­rom, pa ću u na­red­nim re­do­vi­ma pro­ba­ti da ga dam, iako naj­če­šće u ras­pra­va­ma na dru­štve­nim mre­ža­ma iz­be­ga­vam da se me­šam u di­sku­si­je tog ti­pa.

OVO­LI­KI BROJ KOM­PLE­TA ko­li­ki ja imam si­gur­no ni­je neo­p­ho­dan za nor­mal­no (re­kre­a­tiv­no) ba­vlje­nje fi­der ri­bo­lo­vom. Još dav­no sam od svog uči­te­lja Ne­še Ko­sta­di­no­vi­ća čuo jed­nu le­pu mi­sao na ovu te­mu: »Ako ne­ki fi­der štap to­kom go­di­ne ni­jed­nom ne iz­ne­seš na vo­du, ve­ro­vat­no ti i ni­je po­tre­ban«. Me­đu­tim, iako sam se pri­li­kom ku­po­vi­ne pri­bo­ra (na­ro­či­to u do­ba kad sam po­či­njao da pe­cam ovom teh­ni­kom) do­sta osla­njao na ko­men­ta­re i pri­ka­ze do­ka­za­nih maj­sto­ra fi­de­ra, vre­me­nom sam ipak iz­gra­dio ne­ki svoj ukus i mi­slim da taj for­mi­ra­ni ukus u mo­jim iz­bo­ri­ma da­nas igra ve­o­ma va­žnu ulo­gu. A on se sti­če sa­mo du­go­go­di­šnjom prak­som ci­lja­nog pe­ca­nja ra­znih vr­sta ri­ba, i to na raz­li­či­tim vo­da­ma.

TO­KOM GO­DI­NA, KROZ RU­KE su mi pro­šle de­se­ti­ne fi­der kom­ple­ta. Na­gla­ša­vam reč »kom­ple­ta«, jer sva­ki moj štap ima svo­ju ma­ši­ni­cu (ko­ja mu od­go­va­ra po ve­li­či­ni, te­ži­ni i osta­lim ka­rak­te­ri­sti­ka­ma). To »upa­ri­va­nje« je vr­lo va­žno jer ista ma­ši­ni­ca mo­že osta­vi­ti sa­svim raz­li­čit uti­sak na dva raz­li­či­ta šta­pa i bi­ti raz­li­či­to pri­men­lji­va na nji­ma. Npr. na oštri­jem i ja­čem šta­pu mo­že nam ra­di­ti bes­pre­kor­no, a da se na mek­šem i sla­bi­jem ne­ka­ko »mu­či« čak i pri­li­kom iz­vla­če­nja pra­zne hra­ni­li­ce iz vo­de. Za­što se to de­ša­va? Pa, za­to što ja­či štap pre­u­zi­ma na se­be ve­ći deo op­te­re­će­nja, a onaj mek­ši i sla­bi­ji – ma­nji, te raz­li­ku »pre­pu­šta« ma­ši­ni­ci (ko­ja pak mo­že bi­ti ne­do­volj­no ja­ka da to iz­dr­ži).

JED­NO OD PR­VIH PI­TA­NJA ko­je po­zna­va­o­ci fi­der pri­bo­ra se­bi po­sta­ve pri­li­kom ku­po­vi­ne kom­ple­ta je­ste na ko­jim će ga vo­da­ma ko­ri­sti­ti. Zbog mno­štva od­go­vo­ra na to pi­ta­nje, ja u »ar­se­na­lu« dr­žim vi­še kom­ple­ta, uklju­ču­ju­ći i one ko­je ret­ko iz­no­sim na vo­du. Glav­ni raz­log za to je što se od se­zo­ne do se­zo­ne, za­vi­sno od ra­znih okol­no­sti, me­nja­ju te­re­ni na ko­je idem. Ne­ka­da je to naj­če­šće Sa­va (na ko­joj ne­gde pe­cam sa oba­le, dru­gde sa spla­va, ali po­ne­kad i po­ne­gde i iz čam­ca). Ka­da pe­cam na da­lji­na­ma od 30, 40, 50 pa i 60 me­ta­ra, oba­ve­zno ko­ri­stim šta­po­ve du­ži­ne 3,9 ili 4,2 m, te­ži­ne ba­ca­nja iz­me­đu 100 i 150 g. Ina­če, ja vo­lim oštri­je šta­po­ve... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 554-)

 

fShare