U pr­vom iz­la­sku na omi­lje­nu ri­bu na­kon du­ge pa­u­ze ve­ći­na po­sve­će­ni­ka uži­va bez ob­zi­ra na is­hod. Ali za­do­volj­stvo je još ve­će ka­da kao na­gra­da za ulo­že­no vre­me i ener­gi­ju do­đe ulov krup­ne ri­be ostva­ren na do­bro oda­bra­nu va­ra­li­cu na­kon uz­bu­dlji­ve bor­be

Po­sle pu­nih pet me­se­ci do­če­ka­li smo i taj pr­vi mart, dan ka­da se za­vr­ša­va lo­vo­staj na po­toč­nu pa­strm­ku, što mu­ši­ča­ri i va­ra­li­ča­ri ko­ji vo­le nad­mu­dri­va­nje sa tom ri­bom če­ka­ju sa prak­tič­no jed­na­kim ne­str­plje­njem kao uče­ni­ci let­nji ras­pust ili sta­ri­ji lju­di pr­vi iz­la­zak na otvo­re­ni pro­stor po­sle vi­še me­se­ci pro­ve­de­nih u če­ti­ri zi­da. Iako ni­sam od onih ko­ji su se spe­ci­ja­li­zo­va­li za lov pa­strm­ke naj­lak­šim va­ri­jan­ta­ma va­ra­li­ča­re­nja, već lo­vim ri­bu na ve­štač­ke mam­ce naj­ra­zli­či­ti­jim pri­stu­pi­ma – od slat­ko­vod­nog ul­tra­lajt spi­nin­ga do mor­skog »su­per he­vi hard« ver­ti­kal­nog dži­go­va­nja, sva­ke go­di­ne pr­vog da­na po pre­stan­ku lo­vo­sta­ja na pa­strm­ku oba­ve­zno otvo­rim se­zo­nu na Re­sa­vi bli­zu De­spo­tov­ca (u kom ži­vim). Tu re­ku – ko­ja je po­sled­njih go­di­na sva­šta pre­tr­pe­la i vi­še ni­je ni iz­bli­za ona­ko atrak­tiv­na za ri­bo­lov kao ne­kad, iako se na njoj još mo­že upe­ca­ti i po­ne­ka le­pa ri­ba – bez pre­te­ri­va­nja od­lič­no po­zna­jem, a na njoj va­ra­li­ča­rim sa­mo u pro­le­će, la­ga­nim pri­bo­rom, da bih u le­to, ka­da ni­vo opad­ne i vo­da se sa­svim iz­bi­stri, pre­šao na mu­ši­ča­re­nje kle­na u nje­nom do­njem to­ku.

OVE GO­DI­NE, DE­LOM ZBOG HLAD­NOG VRE­ME­NA a de­lom zbog ne­do­stat­ka vo­lje, pa­strm­sku se­zo­nu otvo­rio sam tek u ne­de­lju 6. mar­ta, i to po­sle po­dne­va, na­kon što sam re­šio da po zi­mi i ve­tru ipak bar na­krat­ko skok­nem na par iz­gled­nih me­sta, ne oče­ku­ju­ći pri tom ni­šta po­seb­no jer sam bio uve­ren da u još uvek hlad­noj vo­di ri­ba ni­je mno­go za­in­te­re­so­va­na za jur­nja­vu za ple­nom.

Čim sam po do­la­sku na pr­vo oda­bra­no od­re­di­šte iza­šao iz ko­la, bi­lo mi je pot­pu­no ja­sno da ću se do­bro smr­znu­ti; u De­spo­tov­cu je­ste bi­lo hlad­no, ali ov­de u br­du je tem­pe­ra­tu­ra bi­la još ne­ko­li­ko ste­pe­ni ni­ža, pa mi ni ve­o­ma to­pla i kva­li­tet­na gar­de­ro­ba ni­je mno­go vre­de­la. Od­lu­čio sam, me­đu­tim, da ipak pre­tra­žim po­tes dug ne­kih 500 me­ta­ra i da na nje­mu za ovaj put za­vr­šim sa pe­ca­njem na de­lu gde Re­sa­va pro­la­zi kroz pri­vat­ni po­sed jed­nog mog pri­ja­te­lja.

Dok sam kroz pre­le­pu šu­mu ga­zio po pla­stič­nim fla­ša­ma, sve vre­me sam raz­mi­šljao ka­ko su lju­di sto­ka, jer ne sa­mo da ba­ca­ju sme­će u vr­ta­če oko re­ke već po­sled­njih go­di­na tu kri­stal­no bi­stru vo­du gu­ra­ju u ce­vi mi­ni-hi­dro­e­lek­tra­na, ubi­ja­ju­ći ži­vot u njoj. Te mrač­ne mi­sli mi je ubr­zo na­kon što sam po­čeo sa ri­bo­lo­vom pre­ki­nu­la jed­na ma­la po­toč­na pa­strm­ka ko­ja je za­gri­zla si­li­kon­skog cr­vi­ća mon­ti­ra­nog na Vor­tex olov­nu gla­vi­cu od 1 g. Ni­sam hteo da je mu­čim du­gim za­dr­ža­va­njem van vo­de ra­di sli­ka­nja, ko­je bi sa već ta­da pro­mr­zlim pr­sti­ma si­gur­no po­tra­ja­lo.

MI­SLIO SAM DA ĆE TO bi­ti sve za taj dan što se pa­strm­ke ti­če, jer je ve­o­ma hlad­na i vi­so­ka vo­da bi­la još i vr­lo bi­stra, ta­ko da su uslo­vi ukup­no uzev bi­li sve sa­mo ne po­volj­ni. Bio sam uve­ren da ono ma­lo pa­strm­ki što je pre­ži­ve­lo zim­ske »me­sa­re«, ko­ji ih lo­ve svim sred­stvi­ma i mam­ci­ma, sa­da is­pod ka­me­nja ili u čka­lja­ma če­ka to­pli­je da­ne. Me­đu­tim, ka­da sam do­šao na deo sa ne­što du­bljom vo­dom, re­šio sam da ma­log gu­me­nog cr­va na sit­noj udi­ci sa la­ga­nom olov­nom gla­vom, na kog sam do ta­da pe­cao i ko­ji mi je do­neo »upis«, za­me­nim znat­no ve­ćim (du­ži­ne iz­me­đu 4 i 5 cm, po mo­joj pro­ce­ni) i mon­ti­ra­nim na znat­no ve­ću udi­cu sa na­li­ve­nim olo­vom od oko 3,5 g. Za­ba­cio sam i uve­rio se da sam do­bro oda­brao, jer je ma­mac mo­gao da stig­ne do dna i uz to je ve­o­ma iza­zov­no ra­dio i pri uz­vod­nom po­vla­če­nju i dok ga je reč­ni tok no­sio niz­vod­no, ali sam gle­da­ju­ći nje­ga kra­jič­kom oka pri­me­tio na sa­mom dnu ne­što što je li­či­lo na pa­strm­ku... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 554-)

 

 

fShare