Po­če­tak je­se­ni pra­vo je vre­me za lov ve­ći­ne vr­sta ci­pri­ni­da, ko­ji­ma pad tem­pe­ra­tu­re vo­de i po­ve­ća­nje ko­li­či­ne ki­se­o­ni­ka u njoj pri­ja­ju i pod­sti­ču ih da se in­ten­ziv­no hra­ne, ka­ko bi se pri­pre­mi­le za naj­hlad­ni­ji deo go­di­ne i za mrest ko­ji sle­di u pro­le­će. Ali to sa­mo po se­bi ni­je ga­ran­ci­ja da će sva­ki iz­la­zak bi­ti us­pe­šan, čak i za is­ku­sne ri­bo­lov­ce na te­re­nu na kom ima mno­go ri­be. Ovog pu­ta, me­đu­tim, sve je išlo po pla­nu

Po­sli­je du­gog su­šnog pe­ri­o­da če­ka­le su se pr­ve je­se­nje ki­še da ma­lo po­dig­nu vo­do­sta­je i za­mu­te ri­je­ke... Kad je pr­vi val vi­so­kih vo­da pro­šao, a vo­do­sta­ji se sta­bi­li­zi­ra­li, po mo­joj pro­cje­ni ri­ba se pri­mi­ri­la i za­u­ze­la po­zi­ci­je u zo­na­ma u ko­ji­ma se uje­sen uobi­ča­je­no kre­će. A mo­ra­la bi bi­ti i glad­na po­sli­je ljet­nog »po­sta«. To je ipak naj­si­gur­ni­je bi­lo is­pi­ta­ti na po­zna­tim i pro­vje­re­nim te­re­ni­ma.

SA­VA NIZ­VOD­NO OD Za­gre­ba po­zna­ta je po bo­ga­toj po­pu­la­ci­ji krup­ne ri­be, po­naj­pri­je de­ve­ri­ke, plo­ti­ce i mre­ne. Ma ko­li­ko je iz­vje­sno da se one ov­dje za­dr­ža­va­ju ci­je­le go­di­ne, po­ne­kad ni tu ri­bo­lov ni­je ni­ma­lo jed­no­sta­van i mo­ra­mo se uvi­jek pri­la­go­di­ti si­tu­a­ci­ji na vo­di. Kat­kad se do­slov­no tre­ba do­bro na­mu­či­ti za sva­ku ri­bu, a ima opet da­na kad i ma­nje vje­šti ri­bo­lov­ci mo­gu do­bro lo­vi­ti jer ri­ba ni­je od­vi­še iz­bir­lji­va, pa se mo­že i gru­bljim pri­stu­pom do­ći do re­zul­ta­ta. U sva­kom slu­ča­ju – krup­ne ri­be ima.

Pri­ja­telj Zlat­ko No­vak i ja bi­ra­mo mje­sto Bu­ke­vje, na de­snoj oba­li Sa­ve, ne­da­le­ko od Za­gre­ba. Taj je te­ren do­bro po­znat lo­kal­nim ri­bo­lov­ci­ma i ni­je ne­ka taj­na, ali zbog ne­pri­stu­pač­ne i vi­so­ke oba­le ni­je baš omi­ljen. U ma­glo­vi­tom ju­tru na blat­nja­voj i skli­skoj oba­li bi­li smo sa­mi, Sa­va bla­go po­vi­še­na, a ri­ba nam je iska­ki­va­njem iz vo­de oda­va­la svo­ju pri­sut­nost.

KOD KU­ĆE SAM ZA TAJ dan pri­pre­mio 1,5 kg hra­ne Ma­gic Ba­it Su­per Ri­ver. Nju vla­žim, mi­je­šam i pro­si­ja­vam znat­no pri­je ri­bo­lo­va jer joj je po­treb­no do­sta vo­de, i što je još va­žni­je – po­pri­lič­no vre­me­na da sve če­sti­ce upi­ju te­ku­ći­nu i hra­na do­đe u »rad­no sta­nje«. Ina­če, svi­đa­ju mi se njen bla­gi slat­ka­sti mi­ris i okus. I mi­slim da je do­bro što je ta­kvih ka­rak­te­ri­sti­ka, jer po­kri­va sve vr­ste ri­ječ­ne bi­je­le ri­be, ma­da mi se či­ni da bi pri­je sve­ga plo­ti­ce mo­gle re­a­gi­ra­ti na nju, pa on­da i de­ve­ri­ke. Ali učin­ko­vi­tost mo­gu pro­vje­ri­ti je­di­no na vo­di. U sa­mom ri­bo­lo­vu hra­ni ću do­da­va­ti Ma­gic Ba­it Keks u bo­ji, Che­esy pe­le­te (pe­le­te sa aro­mom si­ra) iz asor­ti­ma­na iste tvrt­ke, te ži­ve i mr­tve cr­ve, ko­ji su na go­to­vo svim ri­je­ka­ma neo­p­hod­ni za do­bar ulov.

ZA RI­BO­LOV NA SA­VI NA za­gre­bač­kom pod­ruč­ju naj­pri­klad­ni­ji su fi­der šta­po­vi te­ži­ne ba­ca­nja do 100 g ili još bo­lje 120 g, pa oda­bi­rem svoj omi­lje­ni Da­i­wa To­ur­na­ment SLR od 3,6 m, t.b. 120 g, i me­ni ne­za­mje­nji­vu ro­lu Shi­ma­no Stra­dic GTM 4000. Po­sli­je ne­ko­li­ko za­ba­ča­ja pra­zne hra­ni­li­ce ra­di od­re­đi­va­nja da­lji­ne na ko­joj ću lo­vi­ti i pro­vje­re sna­ge ri­ječ­ne stru­je, vi­dim da će mi bi­ti po­treb­na hra­ni­li­ca sa ote­ža­njem od 80 gra­ma, što je me­ni i uobi­ča­je­no za Sa­vu na ovom mje­stu pri da­tom vo­do­sta­ju (uvi­jek po­ku­ša­vam lo­vi­ti sa što ma­njim ote­ža­njem ko­je je do­volj­no da »dr­ži dno«). Oda­bi­rem Pir­co­ni hra­ni­li­cu »tu­nel« ob­li­ka, sa kram­po­ni­ma, jer je ve­li­kog vo­lu­me­na, a mi­slim da sad obi­la­to tre­ba do­da­va­ti keks u bo­ji, pe­le­te i cr­ve, za što mi je po­treb­na ve­li­ka hra­ni­li­ca. Ov­dje se sa tim do­dat­ci­ma hra­ni jed­no­stav­no ne mo­že pre­tje­ra­ti. Si­gu­ran sam – ri­ba je glad­na!

NI PRED­VEZ U TOM SLU­ČA­JU NE mo­ra bi­ti ta­nak. Za po­če­tak ri­bo­lo­va to je 80 cm dug ko­mad  naj­lo­na Stroft GTM pro­mje­ra 0,16 mm, na či­jem je kra­ju udi­ca ši­ro­kog lu­ka Ow­ner Ise­a­ma broj 16. Iz­u­zet­no ja­ka i oštra, ona od­lič­no dr­ži ri­bu i ima sa­mo je­dan ne­do­sta­tak – pri­lič­no je te­ška za svo­ju ve­li­či­nu. Ali to je udi­ca za naj­ve­ća mo­gu­ća na­pre­za­nja, pa ju ko­ri­stim kad god mi­slim da ri­ba ne tra­ži fi­ni pri­stup. Ako vi­dim da sam kri­vo pro­ci­je­nio – ve­žem lak­šu udi­cu. Po­ne­kad i u ti­je­ku ri­bo­lo­va ri­ba mi­je­nja »ras­po­lo­že­nja«, pa je stal­no po­treb­no tra­ži­ti do­bit­nu kom­bi­na­ci­ju udi­ce, pred­ve­za i mam­ca. Pr­vih de­se­tak za­ba­ča­ja do­no­si nam sa­mo la­ga­no po­drh­ta­va­nje vr­ho­va i »pe­še­ve« (gla­vo­če) na udi­ci. To mi se či­ni ne­vje­ro­jat­no jer se na ovom di­je­lu Sa­ve ni­kad ni­sam sre­tao sa tim na­pa­sti­ma, ma­da sam na­čuo da su se po­ja­vi­li. Tr­pam na udi­cu po 3-4 cr­va, pa i vi­še, ali ne­ma raz­li­ke. I na gli­stu do­bi­vam »pe­ša«!

A ON­DA NA­PO­KON NA GLI­STU sli­je­di griz to­li­ko sna­žan da mi se štap po­di­že iz dr­ža­ča... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 571-)

fShare