Po­zna­to je da u hlad­noj vo­di mno­ge vr­ste ci­pri­ni­da ume­ju da bu­du vr­lo iz­bir­lji­ve i da če­sto ni­je ni­ma­lo la­ko ni upi­sa­ti se čak i na te­re­ni­ma bo­ga­tim ra­znim vr­sta­ma ri­ba. Baš na ta­kvu si­tu­a­ci­ju na­i­šla je tro­čla­na eki­pa vr­snih fi­de­ra­ša, ali su uz do­sta tru­da ipak us­pe­li da pro­đu sa­svim so­lid­no

Ka­ko pu­ne dve go­di­ne ni­sam bio na To­ploj Mla­vi, kult­nom te­re­nu kod Ko­stol­ca, in­for­ma­ci­ja da je ri­ba ne­ko­li­ko da­na od­lič­no ra­di­la kra­jem pr­ve po­lo­vi­ne de­cem­bra iza­zva­la je u me­ni pra­vo us­hi­će­nje. Od­mah sam se sa Dra­ga­nom Mi­tro­vi­ćem (iz Va­lje­va) i Želj­kom Ra­ki­ćem (iz Mi­ša­ra kod Šap­ca), mo­jim dru­ga­ri­ma iz no­vog fi­der klu­ba DTF, do­go­vo­rio da ode­mo ta­mo, i to ta­ko što će oni još po mra­ku do­ći do Be­o­gra­da, gde će­mo sve stva­ri spa­ko­va­ti u moj auto i nji­me na­sta­vi­ti do To­ple Mla­ve. Ta­ko je i bi­lo – već oko pet sa­ti smo kre­nu­li i u ra­no ju­tro sti­gli na vo­du na ko­joj mo­ji pri­ja­te­lji ni­ka­da ra­ni­je ni­su bi­li. 

JA SAM DO­BRO ZNAO na šta će­mo na­i­ći, pa se ni­sam ni­ma­lo iz­ne­na­dio vi­dev­ši broj­ne ku­ći­ce i kamp-pri­ko­li­ce kraj sa­me vo­de. Tek je po­če­lo da svi­će ka­da smo kre­nu­li u po­tra­gu za me­stom na kom će­mo sva tro­ji­ca mo­ći da pe­ca­mo bez raz­dva­ja­nja, i u to­me smo us­pe­li po­sle par za­u­sta­vlja­nja i si­la­za­ka do vo­de.

Ja sam za­u­zeo naj­ni­zvod­ni­ju po­zi­ci­ju, iako mi je od­mah bi­lo ja­sno da će oda­tle va­đe­nje ri­be bi­ti ne­što te­že ne­go sa me­sta ko­ja su oda­bra­li Želj­ko i Dra­gan, ko­je je raz­dva­ja­la jed­na ku­ći­ca sa plat­for­mom po­sta­vlje­nom nad vo­dom. Zna­ju­ći na­vi­ke ve­ći­ne lju­di ko­ji su ov­de uzur­pi­ra­li oba­lu, od­mah sam im re­kao da bi mo­gli da se na­đu u pro­ble­mu ako vla­snik te ku­ći­ce bu­de do­šao da pe­ca, i ta­ko je i bi­lo. Ubr­zo se po­ja­vio sta­ri­ji čo­vek sa ru­ka­ma pu­nim šta­po­va; za­ba­cio ih je ni ma­nje ni vi­še ne­go šest (tj. du­plo vi­še od mak­si­mal­no do­zvo­lje­nog bro­ja) i uz kon­sta­ta­ci­ju da bi mo­glo do­ći do mr­še­nja iz­me­đu nje­ga i mo­jih ko­le­ga prak­tič­no ih je pri­mo­rao da se pre­me­ste, kao da su do­šli po­sle nje­ga (na­rav­no, do kra­ja pe­ca­nja ri­bo­ču­va­ri se ni­su po­ja­vi­li, ta­ko da je sva­ko mo­gao da ra­di šta je hteo, pa i da pe­ca sa vi­še šta­po­va, uzi­ma ri­bu is­pod me­re i pre­ko do­zvo­lje­ne ko­li­či­ne itd.).

VRE­ME NAS JE I TE KA­KO po­slu­ži­lo, bu­du­ći da je bi­lo prak­tič­no ide­al­no za sre­di­nu de­cem­bra. Ali je za­to pe­ca­nje bi­lo ve­o­ma te­ško i zah­tev­no jer je vo­da na­glo na­do­la­zi­la i za oko če­ti­ri sa­ta na­ra­sla je dva­de­se­tak cen­ti­me­ta­ra, pa je ri­ba... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 574/575-)

 

 

 

 

fShare