Lov smu­đa ve­štač­kim mam­ci­ma u naj­hlad­ni­jem de­lu go­di­ne po pra­vi­lu se svo­di na što spo­ri­je vo­đe­nje si­li­ko­na­ca mon­ti­ra­nih na džig gla­ve do­volj­ne te­ži­ne da ih mo­že­mo po­vlači­ti sa­svim bli­zu dna. Me­đu­tim, neo­bič­no to­plo vre­me i osci­la­ci­je vo­do­sta­ja uči­ni­li su da ove zi­me i po­na­ša­nje ri­ba i na­či­ni na ko­je ih lo­vi­mo bu­du ne­ret­ko sa­svim dru­ga­či­ji ne­go ina­če, o če­mu sve­do­či i ovo is­ku­stvo na­šeg stal­nog sa­rad­ni­ka

Na­kon što sam kao i do­bar deo Be­o­grad­skih bu­cov­dži­ja otvo­rio se­zo­nu 1. ja­nu­a­ra ta­ko što smo se svi mi pri­sut­ni »upi­sa­li« bar sa po jed­nim smu­đem na Sa­vi u bli­zi­ni ušća, već od 2. ja­nu­a­ra pro­veo sam sa po­ro­di­com če­ti­ri da­na na od­mo­ru u Go­lup­cu. To­kom tih da­na ne­ki od čla­no­va Bu­cov­dži­ja su se sme­nji­va­li, ko­ri­ste­ći pre­lep pe­riod sa to­plim, uglav­nom ve­drim, da­ni­ma bez ve­tra, ali i do­bar rad smu­đa. Oče­ki­vao sam ta­kav sce­na­rio: Du­nav je bio mut­nji­kav i jak, vre­men­ska prog­no­za bi­la je ide­al­na, a za če­ti­ri ve­za­na da­na mo­rao sam ba­rem ne­gde na­ći smu­đa.

PR­VO­GA DA­NA, 2. JA­NU­A­RA, Du­nav je no­sio pre­vi­še gra­nja po po­vr­ši­ni. Lo­kal­ne ne­u­mor­ne i ne­za­u­sta­vlji­ve ša­ran­dži­je su Igo­ra i me­ne oba­ve­sti­le da je Du­nav dan ra­ni­je, baš na No­vu go­di­nu, na­glo na­do­šao i iz­vu­kao gra­nje iz oba­la. Ne vo­lim zim­ske na­gle pro­me­ne vo­do­sta­ja, sma­tram da umrt­vlju­ju ak­tiv­nost smu­đa. Uz to, po­vr­ši­na vo­de pre­kri­ve­na gra­njem če­sto ome­ta va­ra­li­ča­re da za­ba­cu­ju baš u tač­ku gde su na­u­mi­li i da je vo­de pod ide­al­nim uglom. Ni­smo se, me­đu­tim, pre­da­va­li, te smo upor­no pre­tra­ži­va­li raz­li­či­te te­re­ne od sa­me zo­re, tj. od 6,30. Sve do 8,05 ni­je bi­lo uda­ra­ca na še­do­ve, a on­da je smuđ so­lid­no pro­ra­dio, uda­ra­ju­ći uglav­nom u »mi­kro­cu­go­vi­ma«. Pro­tok je još bio ve­o­ma jak i me­njao se to­kom da­na, pa smo na na­šim me­sti­ma ko­ri­sti­li gla­ve od 14 i 18 gra­ma, pri­la­go­đa­va­ju­ći ih tre­nut­nim uslo­vi­ma. Pe­ca­li smo do 14,30 č i obo­ji­ca is­pu­ni­li nor­mu sa smu­đe­vi­ma u me­ri, a bi­lo je i pri­me­ra­ka znat­no is­pod nje. Po­put svih okol­nih ri­bo­lo­va­ca, vra­ća­li smo ih, na­rav­no, ne­po­vre­đe­ne u vo­du. Ov­de va­lja još jed­nom po­hva­li­ti va­ra­li­ča­re ko­ji do­la­ze u Go­lu­bac: sve vi­še njih ima pra­vi sport­ski pri­stup ri­bo­lo­vu i dru­gim ri­bo­lov­ci­ma.

ZA­NI­MLJI­VI­JI DEO PRI­ČE VE­ZAN je za moj noć­ni iz­la­zak na kej u gra­du. Re­šio sam da pro­bam smu­đa u pe­ri­o­du od 20,30 do 23 č, jer je ve­če bi­lo to­plo i bez da­ška ve­tra. Pr­vi sat sam pro­tra­ćio ba­ca­ju­ći še­do­ve na ma­lim gla­va­ma, jer su na njih uda­ra­li sa­mo ne­do­ra­sli pri­mer­ci, i to ret­ko. Re­šio sam za­to da eks­pe­ri­men­ti­šem bu­du­ći da sam u sa­moj oba­li vi­deo sa­svim ak­tiv­ne ba­bu­ški­ce. Pre­šao sam na lov vo­ble­ri­ma i za sat i po upe­cao, sa­svim neo­če­ki­va­no, čak osam ma­lih smu­đe­va, uz ko­je sam imao bar još dva­de­se­tak uda­ra­ca i spa­da­nja! Kon­cen­tra­ci­ja ne­do­ra­slih smu­đa­ra­ka te­ži­ne do 300 g bi­la je fa­sci­nant­na, uda­ra­li su bu­kval­no na sva­kom me­stu na ko­je sam stao. Ja­ka stru­ja i pri­su­stvo ba­bu­ški­ca sa­te­ra­li su ih u sa­mu oba­lu, gde ih je bi­lo ne­u­po­re­di­vo vi­še ne­go da­lje na vo­di.

MO­JA PROG­NO­ZA DA ĆE SMUĐ bo­lje ra­di­ti ako se vo­do­staj sta­bi­li­zu­je ostva­ri­la se na­red­nog da­na, 3. ja­nu­a­ra. Po div­nom sun­ča­nom da­nu Ći­ra, Ja­ća i ja smo od 8,00 do 14,30 č is­pu­ni­li nor­mu, vra­ća­ju­ći vi­šak smu­đe­va i u me­ri i is­pod nje u vo­du. Ći­ra je uneo no­vi­nu, lo­ve­ći na tvi­ste­re, ko­ji su se po­ka­za­li čak i za ni­jan­su efi­ka­sni­ji od še­do­va. Vo­da je us­po­ri­la, pa smo ba­ca­li gla­ve od 11 i 14 gra­ma, a kra­tak tre­nu­tak ka­da je po­če­la da »vr­ti« is­ko­ri­sti­li smo da smu­đe­ve lo­vi­mo i u kon­tra­stru­ji. Ni tog dru­gog da­na ni­smo ulo­vi­li smu­đa ve­ćeg od 950 g, ali su svi uglav­nom bi­li iz iste ge­ne­ra­ci­je. Is­ku­sna tro­čla­na eki­pa lo­kal­nih va­ra­li­ča­ra ko­ji su lo­vi­li iz čam­ca ute­ši­la me je pri­zna­njem da su i oni svih ovih da­na hva­ta­li pri­mer­ke iste te­ži­ne, uz sa­mo jed­nog smu­đa od ki­lo i po. Do­ga­đaj da­na je bio pot­pu­no ne­ve­ro­vat­no po­dnev­no ku­pa­nje so­ma od oko 10 kg na mir­noj po­vr­ši­ni re­ke i nje­gov rep ko­ji se le­po pro­te­gao po njoj.

Uve­če sam opet iza­šao na kej, sa­da sa ci­ljem da pro­me­nom vo­ble­ra (ve­ći me­sto ma­njeg, du­bo­ko­ro­nac me­sto sred­nje­ron­ca) i da­ljim za­ba­ci­va­njem na vo­du ko­nač­no i na ke­ju ulo­vim pro­seč­nog smu­đa. Pro­me­ne, na­ža­lost, ni­su da­le re­zul­ta­ta. Da­lje na vo­di smuđ ni­je uda­rao, a uz oba­lu su se opet ja­vlja­li, čak i na ne­u­po­re­di­vo ve­će vo­ble­re, sa­mo sa­svim sit­ni pri­mer­ci. Re­ših da pe­ca­nje za­vr­šim čim do­đem do bro­ja osam od pret­hod­nog da­na, što sam is­pu­nio od 21,00 do 22,15 č.

TRE­ĆEG DA­NA, 4. JA­NU­A­RA, vre­me se iz­me­ni­lo. Pred zo­ru je pa­da­la ki­ša, ju­tro je bi­lo vla­žno, hlad­no, ma­glo­vi­to. Sre­ćom, bez ve­tra. Pro­me­na vre­me­na uti­ca­la je, oče­ki­va­no, na ak­tiv­nost smu­đa, ta­ko da sam... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 576-)

 

 

 

fShare