U naj­hlad­ni­jem de­lu go­di­ne po pra­vi­lu se na na­šim ve­li­kim re­ka­ma lo­ve krup­ni smu­đe­vi, ali to pe­ca­nje ni­je ni­ma­lo jed­no­stav­no, pri­jat­no ni la­ko, pa ga za­to upra­žnja­va re­la­tiv­no ma­li broj naj­u­por­ni­jih i naj­za­gri­že­ni­jih. Ot­kri­va­mo vam ne­ke od naj­va­žni­jih stva­ri na ko­je tre­ba obra­ti­ti pa­žnju ako že­li­mo da do­đe­mo do tro­fej­nog »sta­kle­no­o­kog«

Smudj

Smu­đa lo­vim pre­ko ci­je­le go­di­ne, osim u pe­ri­o­du mri­je­sta, ali je zi­ma re­zer­vi­sa­na sa­mo za nje­ga. Taj ri­bo­lov je na gra­ni­ci eks­trem­nog, iz vi­še raz­lo­ga. Dan je kra­tak, tem­pe­ra­tu­re va­zdu­ha su vr­lo ni­ske, ne­ka­da is­pod nu­le i po da­nu, a uju­tru sko­ro uvi­jek;  smuđ se če­sto kre­će i mo­že bi­ti vr­lo te­ško na­ći ga. No zbog ta­kvih uslo­va ima­mo vi­še pro­sto­ra, jer je i va­ra­li­ča­ra ma­lo na vo­di, a du­bin­ka­ša go­to­vo uop­šte ne­ma. Od pro­šle go­di­ne na Du­na­vu lo­vim do­sta uz­vod­ni­je od Be­o­gra­da, na te­re­ni­ma od bač­kog se­la Plav­na (pre­ko­pu­ta Bo­rov­skog du­nav­ca) i Vaj­ske (pre­ko­pu­ta Vu­ko­va­ra), pa uz­vod­no do Odža­ka i Da­lja (ko­ji je sa hr­vat­ske stra­ne), tj. ču­ve­ne du­bo­ke Dalj­ske kri­vi­ne, kao i još uz­vod­ni­je, ka ušću Dra­ve i sko­ro do Apa­ti­na (tač­ni­je do kult­nog lo­ka­li­te­ta Bo­ri­sa­vlje­vić).

U OVOM PE­RI­O­DU SE SMUĐ PO­VRE­ME­NO mo­že uspje­šno lo­vi­ti i sa oba­le, čak i po mra­ku, ka­da ovaj mi­gra­tor­ni gra­blji­vac pri­la­zi u po­tra­zi za hra­nom. Naj­če­šće će­mo ga ta­ko do­bi­ti u pa­nje­vi­ma, oko obo­re­nih de­ba­la i slič­nih pre­pre­ka, ali i na od­se­ci­ma iza ka­me­nih na­pe­ra, te u zi­mov­ni­ci­ma, u ko­ji­ma ga uvi­jek ima, jer tu ima i obi­lje hra­ne, tj. ukr­to­že­ne bi­je­le ri­be. Ali, uspje­šnost ri­bo­lo­va na ta­kvim lo­ka­ci­ja­ma če­sto za­vi­si od vo­do­sta­ja, a ne­kad je zbog hlad­no­će pe­ca­nje ne­mo­gu­će i po da­nu, dok je ka­da sun­ce za­đe zi­ma ne­iz­dr­ži­va i uz naj­de­blju odje­ću. Za­to je, ka­ko je­dan moj pri­ja­telj vo­li da ka­že, ča­mac osnov­ni pri­bor za lov smu­đa, bu­du­ći da sa njim mo­že­mo tra­ži­ti i ri­be uda­lje­ne od oba­le, tj. uspje­šno lo­vi­ti pre­ko ci­je­lo­ga da­na.

U ne­ko­li­ko iz­la­za­ka po­čet­kom de­cem­bra, dok je vo­da još bi­la to­pli­ja od 3º C, naj­vi­še ulo­va imao sam na si­li­kon­ske še­do­ve od 10 cm, pla­si­ra­ne iza ka­me­nih na­pe­ra, sa pre­la­zom du­bi­ne sa 4 na 6 m. Za­tim je usli­je­dio pe­riod na­glog opa­da­nja i bi­stre­nja Du­na­va i smuđ je sko­ro sa­svim pre­stao da se ja­vlja. Iako smo ko­le­ga Sr­đan Gaj­čić iz Osi­je­ka i ja bi­li na ri­je­ci go­to­vo od svi­ta­nja i svoj­ski se tru­di­li, sa­mo je on uspio pre­va­ri­ti ne­ko­li­ko ri­ba, što se ka­že »na mi­ši­će«, po­sli­je ko zna ko­li­ko pro­mi­je­nje­nih mje­sta i sko­ro si­gur­no vi­še od hi­lja­du za­ba­ča­ja. Ri­ba se jed­no­stav­no po­vu­kla od oba­le (»na po­la Du­na­va«) i ni­je bi­la pri ape­ti­tu. Slo­ži­li smo se da bi­smo po ta­ko bi­stroj vo­di u opa­da­nju ve­ro­vat­no vi­še uspje­ha ima­li na »in­di­jan­ca«, tj. ver­ti­kal­no dži­go­va­nje iz čam­ca no­še­nog sna­gom vo­de­nog to­ka. Me­đu­tim, ka­ko ni­smo lju­bi­te­lji te teh­ni­ke, ko­ju po­je­di­ni tra­di­ci­o­na­li­sti zo­vu »ba­ba i de­da«, sma­tra­ju­ći da ta­ko sva­ko mo­že da lo­vi, upor­no smo po­ku­ša­va­li da pro­na­đe­mo ne­ki du­bok li­man i po­go­dan ugao si­dre­nja, ko­ji bi nam omo­gu­ćio da pre­va­ri­mo ne­kog smu­đa, što se na kra­ju ipak ko­li­ko-to­li­ko is­pla­ti­lo. Ina­če na­gle pro­mje­ne vo­do­sta­ja ni­su do­bre u ovom pe­ri­o­du, jer se smuđ even­tu­al­no sa­mo dan uoči na­do­la­ska ili pri na­do­la­sku vo­de na­krat­ko po­kre­ne ili na­bi­je u pli­će dje­lo­ve, ali če­sto po­sli­je tog krat­kog in­ter­va­la ni­je ras­po­lo­žen za je­lo, sve dok se vo­do­staj ne sta­bi­li­zu­je...

A PRI­JE NE­GO ŠTO SE OSVR­NE­MO na va­ra­li­ce i teh­ni­ke nji­ho­vog vo­đe­nja, vra­ti­će­mo se naj­va­žni­jem pi­ta­nju u lo­vu smu­đa uop­šte, a po­seb­no to­kom zi­me – mje­stu. Iako sam go­re na­veo ne­ka od­stu­pa­nja, sad smu­đa pri­je sve­ga tra­ži­mo u du­bi­ni, pri­je na­pe­ra i pre­li­va ili iza njih, u ru­pa­ma, oko pa­nje­va, gra­nja i dru­gog za­klo­na na obo­di­ma li­ma­na, gdje, iako u to­ku, tro­ši ma­lo ener­gi­je za kre­ta­nje, a ujed­no je bli­zu hra­ne, tj. ja­ta bi­je­le ri­be, ko­ja se na ta­kvim mje­sti­ma kr­to­že, tj. pro­vo­de zi­mu... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br 418/419-)

fShare