Iako se na­la­zi usred Be­o­gra­da, pa je iz­lo­žen i ve­li­kom ri­bo­lo­vač­kom pri­ti­sku i kon­ti­nu­i­ra­nom vi­še­de­ce­nij­skom za­ga­đe­nju, Ču­ka­rič­ki ru­ka­vac po­vre­me­no da­je ve­o­ma do­bre ulo­ve ra­znih vr­sta ri­ba. Po­sled­njih ne­de­lja tu se na­ro­či­to do­bro pe­ca­la krup­na ba­bu­ška, ali ne baš bi­lo ka­ko

Dru­gar Đo­le, kog zo­vem Smu­đa­roš i s ko­jim idem u ri­bo­lov vi­še od dva­de­set go­di­na, pred­lo­žio mi je ne­dav­no da ode­mo u Ču­ka­rič­ki ru­ka­vac na Sa­vi u Be­o­gra­du, jer su sve re­ke na ko­je nas dvo­ji­ca ina­če ide­mo ta­da bi­le vi­so­ke i mut­ne, a on ni­je lju­bi­telj ka­nal­skog i bar­skog pe­ca­nja. Ni­je mo­rao mno­go da me ube­đu­je, i na­kon što sam ga po­ku­pio za­čas smo se spu­sti­li sa na­šeg br­da do ma­ri­ne u Ču­ka­rič­kom ru­kav­cu, pla­tiv­ši us­put 450 di­na­ra dnev­nu kar­tu za par­ki­ra­nje na Adi Ci­gan­li­ji ka­ko ne bi­smo mo­ra­li da pe­ša­či­mo pre­vi­še od ko­la, bu­du­ći da smo pla­ni­ra­li da pe­ca­mo sa ostr­va. Za ko­le­ge ko­je ne zna­ju – Ču­ka­rič­ki ru­ka­vac pru­ža se od do­njeg na­si­pa Sav­skog je­ze­ra (Ade Ci­gan­li­je) do do­njeg špi­ca Ade i na nje­go­vom kra­ju se u Sa­vu uli­va Top­či­der­ska re­ka – po­sled­nja pri­to­ka Sa­ve.

VO­DA JE I TU BI­LA OGROM­NA (tih da­na je ni­vo Sa­ve kod Be­o­gra­da bio oko 490 cm) i pri­o­ba­lje je bi­lo po­to­plje­no, ta­ko da smo mo­ra­li da za­ba­cu­je­mo ma­lo da­lje ne­go obič­no ka­ko bi­smo iz­be­gli pri­o­bal­no ra­sti­nje i ne­mi­nov­na ki­da­nja si­ste­ma zbog za­pi­nja­nja za nje­ga. Za po­čet­no pri­hra­nji­va­nje ko­ri­stio sam me­ša­vi­nu ku­va­ne pše­ni­ce i še­ćer­ca. Na de­se­tak me­ta­ra od oba­le du­bi­na je bi­la oko 3 m, pa sam pe­cao na meč šta­po­ve i svo­je ve­gle­re.

Vo­da je pro­sto klju­ča­la od ri­be ko­ja se iz­ba­ci­va­la baš svu­da, što je ov­de uvek slu­čaj ka­da je vi­sok vo­do­staj.

OD MA­MA­CA SMO KO­RI­STI­LI cr­ve, gli­ste, hleb, še­će­rac i pše­ni­cu, tj. mam­ce smo  mo­ra­li če­sto me­nja­ti ka­ko bi­smo pre­va­ri­li po­ne­ku krup­nu ba­bu­šku. Ka­da je usle­di­lo za­tiš­je jer ne­ko vre­me vi­še ni pro­me­ne ma­ma­ca ni­su do­no­si­le ni tr­zaj, re­šio sam da pro­bam jed­nu vr­stu »šok te­ra­pi­je«, pa sam na­pra­vio pri­ma­mu od ku­pov­ne hra­ne Cham­pion Feed Bre­am, ne­ko­li­ko ov­se­nih in­stant ka­ša za ljud­sku is­hra­nu i mi­kro­pe­le­ta za pri­hra­nji­va­nje, a sve to sam za­lio teč­nom Sen­sas aro­mom ka­ra­me­le. Na­kon što sam po­čeo da ba­cam tu pri­ma­mu, ri­ba se po­sle iz­ve­snog vre­me­na po­no­vo ak­ti­vi­ra­la, ali je i da­lje bi­lo po­treb­no ne­pre­sta­no me­nja­ti mam­ce i nji­ho­ve kom­bi­na­ci­je te kon­stant­no do­hra­nji­va­ti i go­re­po­me­nu­tom me­ša­vi­nom zr­ne­vlja i na­knad­no na­pra­vlje­nom sme­som. U sva­kom slu­ča­ju, re­zul­tat ni­je iz­o­stao, a osim ba­bu­ški ja­vlja­li su nam se i si­tan ša­ran i de­ve­ri­ka, ko­je smo od­mah vra­ća­li... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 587-)

 

 

 

 

 

fShare