Naš sa­rad­nik, sve­stra­ni slat­ko­vod­ni ri­bo­lo­vac ko­ji par de­ce­ni­ja sva­ke go­di­ne dva pu­ta po de­se­tak da­na pe­ca na mo­ru u Grč­koj (po­čet­kom i kra­jem tu­ri­stič­ke se­zo­ne), pr­vi put je bo­ra­vio u me­sta­šce­tu na po­pu­lar­nom ostr­vu ko­je je po­se­ći­vao i ra­ni­je, i na tom ne­po­zna­tom te­re­nu se od­lič­no sna­šao i mak­si­mal­no na­u­ži­vao

Ta­sos, grč­ko ostr­vo ko­je se na­la­zi u se­ve­ro­i­stoč­nom de­lu Egej­skog mo­ra, de­ce­ni­ja­ma je jed­na od omi­lje­nih de­sti­na­ci­ja srp­skih tu­ri­sta. Ne­ko­li­ko pu­ta na nje­mu sam le­to­vao u gra­di­ću Li­me­na­ri­ja, a ove go­di­ne sam sa su­pru­gom i pri­ja­te­lji­ma pr­vi deo go­di­šnjeg od­mo­ra pro­veo u Po­to­su, 5 km uda­lje­nom od na­šeg sta­rog od­re­di­šta. Po­zna­ju­ći do­bro Ta­sos i mo­guć­no­sti za ri­bo­lov na nje­mu, imao sam uti­sak da Po­tos ni­je baš ide­al­no me­sto za ne­kog ko že­li da ve­li­ki deo vre­me­na pro­ve­de pe­ca­ju­ći, a to su mi po­tvr­di­le i ne­ke ko­le­ge ko­je su ra­ni­je le­to­va­le u tom sim­pa­tič­nom gra­di­ću. Me­đu­tim, od­li­čan sme­štaj na sa­moj pla­ži i bli­zi­na ma­le lu­ke su pre­su­di­li da se kra­jem ma­ja ipak upu­ti­mo baš tu – auto­bu­som od Be­o­gra­da do lu­ke Ke­ra­mo­ti,  pa tra­jek­tom (ne­kih 40 mi­nu­ta) do Li­me­na­sa (glav­nog gra­da Ta­so­sa), oda­kle smo ima­li još oko sat vo­žnje do Po­to­sa, ko­ji se na­la­zi na ju­žnom de­lu ostr­va. Pri­lič­no umor­ni, sme­sti­li smo se u so­be, a po­tom na­kon ka­fe i »do­ma­će« iza­šli do oba­le, da ma­lo osmo­tri­mo te­ren.

IS­PO­STA­VI­LO SE DA SE na de­lu bli­zu na­šeg sme­šta­ja du­bi­na u pri­o­ba­lju po­ste­pe­no po­ve­ća­va i da je dno uglav­nom pe­sko­vi­to, sa tek po­ne­kim ka­me­nom u pri­o­ba­lju, dok je lu­ka za­šti­će­na lu­ko­bra­nom oja­ča­nim ka­me­nom sa spolj­ne stra­ne, iza kog je dno ta­ko­đe pe­sko­vi­to, a du­bi­na pre­te­žno 3-4 m te ma­lo ve­ća na naj­i­stu­re­ni­jem de­lu. U či­stoj i pro­vid­noj vo­di, bu­du­ći da ni­je bi­lo ta­la­sa, us­peo sam da za­pa­zim po­ne­kog ci­po­la i sal­pu, ta­ko da je sve u sve­mu te­ren de­lo­vao so­lid­no za plov­ka­re­nje, ali de­fi­ni­tiv­no na osno­vu vi­đe­nog ni­je mi obe­ća­vao pre­vi­še.

Sle­di­la je mon­ta­ža te­le­meč šta­pa od 4,5 m sa po­u­zda­nom ma­ši­ni­com ve­li­či­ne 2500 po Shi­ma­nu i osnov­nim naj­lo­nom od 0,18 mm; po iner­ci­ji sam sta­vio plo­vak ob­li­ka šar­ga­re­pe i no­si­vo­sti 4 g, sa an­te­nom preč­ni­ka 3 mm, ote­ža­nje u vi­du olov­ne »su­ze«, sto­per i ma­lu vir­blu, za či­ji sam do­nji kraj fik­si­rao pred­vez du­ži­ne 50 cm od flu­o­ro­kar­bo­na de­blji­ne 0,14 mm sa mo­jom omi­lje­nom udi­com za mor­sko plov­ka­re­nje – Ga­ma­kat­su 2030 B, ve­li­či­ne 8. Svi ri­bo­lov­ci ko­ji su bi­li vi­še pu­ta u Grč­koj do­bro zna­ju da su hle­bo­vi dru­ga­či­ji od na­ših, pa sam uz je­dan ko­ji mi je naj­vi­še li­čio na naš be­li ku­pio i je­dan tost-hleb, na ko­ji se ta­ko­đe mo­že pe­ca­ti.

JOŠ UVEK PRI­LIČ­NO UMOR­NI od pu­ta, se­li smo na ka­me­nom utvr­đe­nu oba­lu ne­da­le­ko od na­še pla­že, a ka­ko ni­smo ima­li ni­šta za pri­hra­nu, ri­bo­lov sam po­čeo sa obič­nim hle­bom, či­ja je do­bra oso­bi­na u ovom slu­ča­ju to što sva­ki put po­sle iz­ve­snog vre­me­na ot­pad­ne sa udi­ce, pa ri­ba po­ste­pe­no poč­ne da se sku­plja na ta­ko na­pra­vlje­nom hra­ni­li­štu (zbog to­ga na mo­re ni­ka­da i ne no­sim ri­bo­lov­ni hleb, ko­ji uvek osta­je na udi­ci, pa ne pri­vla­či ri­bu). Po­sle pet­na­e­stak mi­nu­ta po­če­le su da se ja­vlja­ju sal­pe ve­li­či­ne dla­na, a ubr­zo sam na po­vr­ši­ni pri­me­tio klo­buk, ko­ji je uka­zi­vao da je ne­ki krup­ni­ji ci­pol po­ku­pio sa udi­ce ne­tom ot­pa­li ko­mad hle­ba.

Istog ča­sa sam sma­njio du­bi­nu na 1 m, jer mi je bi­lo ja­sno da se i krup­ni­ja ri­ba di­že u gor­nji sloj vo­de, i ubr­zo sam do­bio le­pog ci­pla zlat­ca (»zla­ta­ra«), te­škog oko 1 kg. Bez me­re­do­va sa du­gom dr­škom se na mo­re ne ide, a za­hva­lju­ju­ći tom po­ma­ga­lu i ova le­pa ri­ba je po­sle kra­će bor­be za­vr­ši­la u mo­joj ču­var­ki. Ci­pol, po­go­to­vo kru­pan, od­li­čan je bo­rac i mo­ra­mo is­po­što­va­ti nje­go­ve si­lo­vi­te be­go­ve, zbog če­ga je ve­o­ma bit­no da koč­ni­ca na­še ma­ši­ni­ce bu­de i ve­o­ma pre­ci­zna i do­bro po­de­še­na. Do kra­ja ovog pe­ca­nja uhva­tio sam još ne­ko­li­ko do­brih sal­pi i ne­što ma­nje ci­po­la, a pred mrak i dve le­pe uklja­te.

TO­KOM SLE­DE­ĆIH NE­KO­LI­KO da­na uspe­šno smo lo­vi­li sa iste po­zi­ci­je le­pe ci­po­le i sal­pe, a ja­vi­lo se i par ora­da do 1 kg. Ali ka­ko ni­sam sta­ti­čan ri­bo­lo­vac već vo­lim da is­tra­žu­jem, po­sma­tram vo­du i če­sto me­njam me­sta, pro­bao sam da pe­cam i sa do­ka u lu­ci i sa spolj­ne stra­ne lu­ko­bra­na, iako sa nje­ga ni­je la­ko lo­vi­ti sto­je­ći na krup­nom ka­me­nju dok se ima ri­ba na šta­pu. To »ba­lan­si­ra­nje« se ipak is­pla­ti­lo jer sam do­bio sam vi­še ci­po­la od 500 g do 1 kg, par le­pih sa­ra­ga i po­ne­ku do­bru uklja­tu, sve na hleb i naj­če­šće na du­bi­ni od 0,5 m, ko­ja je po mom is­ku­stvu ube­dlji­vo naj­bo­lja za plov­ka­re­nje na mo­ru, bu­du­ći da se ve­ći­na ri­ba za­dr­ža­va u tom slo­ju vo­de.

Sve vre­me dok sam pe­cao po­sma­trao sam i po­vr­ši­nu una­o­ko­lo, ne bih li pri­me­tio ne­ki znak ak­tiv­no­sti gra­blji­vi­ca, ali to­ga ni­je bi­lo, a ka­ko je vo­da bi­la pri­lič­no bi­stra i mo­re mir­no (bez ta­la­sa), uslo­vi za va­ra­li­ča­re­nje bi­li su lo­ši. Po­neo sam či­tav ar­se­nal po­vr­ši­na­ca i ra­znih dži­go­va i po­vre­me­no sve to ba­cao, ta­ko da sam tra­žio pre­da­to­re i plit­ko i du­bo­ko, uz to me­nja­ju­ći i br­zi­nu i na­či­ne po­vla­če­nja, ali mi je sve to do­ne­lo sa­mo jed­nu oma­nju ri­bu pa­u­ka i ne­ko­li­ko »štip­ka­nja« va­ra­li­ce, pa sam po­la­ko gu­bio vo­lju za va­ra­li­ča­re­njem i pi­tao se šta li bi mo­glo bi­ti uzrok ta­ko lo­šoj ak­tiv­no­sti gra­blji­vi­ca... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 588-)

fShare