Hi­dro­lo­ška si­tu­a­ci­ja ka­kvu ni­smo ima­li go­di­na­ma, sa nat­pro­seč­no vi­so­kim vo­do­sta­ji­ma mno­gih re­ka to­kom ce­log pro­le­ća, na­te­ra­la je broj­ne lju­bi­te­lje naj­lak­ših va­ri­jan­ti va­ra­li­ča­re­nja da tra­že no­ve po­zi­ci­je i pri­stu­pe, ali i da se pri­se­te ne­kih na ko­ji­ma odav­no ni­su lo­vi­li. Na jed­noj ta­kvoj lo­ka­ci­ji naš sa­rad­nik na­šao je neo­če­ki­va­no mno­go le­pih smu­đe­va za­in­te­re­so­va­nih za je­lo

Pro­le­će za na­ma obe­le­ži­le su du­go­traj­ne vi­so­ke vo­de, ko­je će se du­go­roč­no gle­da­ju­ći od­lič­no od­ra­zi­ti na sta­nje ri­bljeg fon­da jer su omo­gu­ći­le us­pe­šan mrest prak­tič­no svih ri­bljih vr­sta, ali su isto­vre­me­no bi­le kraj­nje ne­po­volj­ne za pe­ca­nje u ma­ju i ju­nu, ka­da su uslo­vi ma­lo gde bi­li do­bri, bar u Bra­ni­čev­skom okru­gu i nje­go­voj oko­li­ni.

MO­ZGA­JU­ĆI O TO­ME GDE BI­SMO mo­gli da ma­kar na sat-dva ode­mo i na va­ra­li­cu upe­ca­mo bar ne­ku ri­bi­cu, me­ni i mom si­nu na pa­met je pa­dao je­di­no Ko­sto­lač­ki du­na­vac, ko­ji je ne­ka­da i u uslo­vi­ma vi­so­kih vo­do­sta­ja da­vao bu­co­va i ban­da­ra. Me­đu­tim, sa­da na toj le­poj vo­di vla­da svo­je­vr­sno va­ra­li­čar­sko mr­tvi­lo, bu­du­ći da se ri­bo­lov prak­tič­no sveo na pe­ca­nje tol­sto­lo­bi­ka, bi­lo na le­gal­ne na­či­ne ili »gra­bu­lja­njem« (»gre­ba­njem«). Ne­ko­li­ko iz­la­za­ka kod pum­pe i na pla­žu do­ne­lo nam je tek jed­nog le­pog prot­fi­ša, ko­ga je moj sin Alek­sa pre­va­rio na Ma­da tvič (ko­ji je Za­je­ča­rac De­jan Ma­dić, naš sta­ri dru­gar, na­pra­vio za mlav­ske pa­strm­ke), te ne­ko­li­ko sa­svim sit­nih gr­ge­ča, »iš­čač­ka­nih« na je­dvi­te ja­de, na mi­ni­ja­tur­ne gu­mi­ce.

Ve­li­ka Mo­ra­va je u dru­goj po­lo­vi­ni ju­na bi­la sa­mo me­tar ni­ža ne­go to­kom po­pla­va 2014. go­di­ne,  sve šljun­ka­re, sta­ra reč­na ko­ri­ta i osta­le za­tvo­re­ne vo­de u oko­li­ni bi­le su već du­go to­li­ko vi­so­ke da im je pri­stup bio ote­žan ili one­mo­gu­ćen, a Mla­va je sva­ko ma­lo pre­ti­la da će po­pla­vi­ti Ža­gu­bi­cu i Pe­tro­vac, pa smo bi­li vr­lo bli­zu od­lu­ke da ko­nač­no od­u­sta­ne­mo od uza­lud­nih po­ku­ša­ja da pro­na­đe­mo me­sto na ko­me bi­smo ipak mo­gli da pe­ca­mo i po­ne­što upe­ca­mo.

TA­DA MI JE, SRE­ĆOM, PA­LA na pa­met jed­na za­ni­mlji­va po­zi­ci­ja na Du­na­vu ne­da­le­ko od Ko­stol­ca, ko­ja je ma­lom bro­ju lo­kal­nih ri­bo­lo­va­ca bi­la svo­je­vre­me­no po­zna­ta po to­me što smu­đa iz ne­kog raz­lo­ga da­je sa­mo po vi­so­koj vo­di. Na­i­me, u uslo­vi­ma nor­mal­nog (ni­skog) vo­do­sta­ja, na tom me­stu sa ka­me­ni­tim dnom smo le­ti i to­kom je­se­ni po­ne­kad uži­va­li pe­ca­ju­ći ul­tra­lajt opre­mom sit­ne bu­co­ve, ban­da­re i po­ko­jeg krup­nog »pe­ša« (gla­vo­ča), a u par na­vra­ta smo na plo­vak le­po pro­šli i u lo­vu krup­ne bo­dor­ke i ba­bu­ške po­red tra­ve, ali smuđ je do­la­zio sa­mo ka­da je ni­vo bio iz­nad pro­se­ka.

Ipak, pr­vi iz­la­zak na ovu lo­ka­ci­ju bio je pot­pu­ni fi­ja­sko, bu­du­ći da je Du­nav tih da­na uz de­snu oba­lu no­sio ogrom­ne ko­li­či­ne gra­nja, pa­nje­va, pla­stič­nih fla­ša i ra­znog dru­gog ot­pa­da, zbog če­ga je pe­ca­nje bi­lo ap­so­lut­no ne­mo­gu­će.

ALI SVE­GA NE­KO­LI­KO DA­NA KA­SNI­JE vo­da se iš­či­sti­la, pa smo prem­da je već bi­la opa­la za vi­še od me­tra, ta­ko da ni­je bi­lo osno­va za ve­li­ka oče­ki­va­nja, re­ši­li da oku­ša­mo sre­ću. I po­ka­za­lo se da je ta od­lu­ka bi­la ve­o­ma do­bra!

Pr­vog smu­đar­ka upe­cao je Alek­sa, po­ku­ša­va­ju­ći da pro­ce­ni da li je olov­na gla­vi­ca od pet gra­ma do­volj­no te­ška da se še­dić od 5 cm spu­sti do dna i kla­sič­nim dži­go­va­njem vo­di pre­ko krup­nog ka­me­nja u pri­o­ba­lju. Iako je me­rio je­dva 30 cm, ovaj ma­li­ša nas je po­sle du­gog ri­bo­lo­vač­kog po­sta ve­o­ma ob­ra­do­vao.

»Na­sta­vi ti da dži­gu­ješ, a ja ću pro­ba­ti na vo­ble­re, pa će­mo vi­de­ti ko­ja je teh­ni­ka efi­ka­sni­ja«, re­kao sam si­nu i na kop­či­cu oka­čio je­dan od Ma­di­nih tvi­če­va. Za­ba­cio sam uz­vod­no i po­me­rio se na sam niz­vod­ni kraj po­zi­ci­je ka­ko bih mo­gao da pro­vu­čem va­ra­li­cu ne­po­sred­no uz oba­lu, iz­nad ka­me­nja ko­je bi po nor­mal­noj let­njoj vo­di bi­lo sko­ro sa­svim na su­vom. »Tvič­ka­ju­ći« (tj. krat­ko tr­za­ju­ći vo­bler po­kre­ti­ma zglo­ba ša­ke u ko­joj sam dr­žao va­ra­li­ča­rac), na du­ži­ni šta­pa sam ose­tio za­sta­ja­nje va­ra­li­ce kao da sam za­peo za ne­što, ali sam re­flek­sno dao kon­tru i istog ča­sa shva­tio da i ja imam ri­bu! »Brat bli­za­nac« onog pr­vog smu­đar­ka vra­ćen je u mut­nji­ka­vi Du­nav bez fo­to­gra­fi­sa­nja; za njim je usle­dio po­le­ta­rac od 150-200 g, da bi za­tim do­šao je­dan lep­ši, ko­me je tek par cen­ti­me­ta­ra ne­do­sta­ja­lo da bu­de u me­ri...

»Opa! Ovaj je do­bar!« – vik­nuo je Alek­sa, ko­ji je u me­đu­vre­me­nu i sam pre­šao na vo­ble­re... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 588-)

fShare