Na tržištu postoji sve više industrijski pravljenih hrana namenjenih za privlačenje raznih vrsta riba u različitim uslovima. Mnoge od njih pokazale su se veoma dobro, pa ih ribolovci masovno kupuju uprkos često visokim cenama. Naš saradnik rešio je, međutim, da ove sezone proveri da li se još uvek može uspešno pecati i na najobičniju i svima dostupnu primamu kakva se decenijama koristila na našim vodama
Za ceo život sam zapamtio veoma mudar savet koji sam kao klinac dobio od mnogo starijeg i iskusnijeg kolege dok smo jednog iznenađujuće toplog januara pecali na kraju dunavskog rukavca kod Ade Huje: »Sine, da bi imao uspeha, pecaj ribu koja u tom trenutku radi!«. Taj savet imao je mnogo smisla, jer je čovek video da i pored silne aktivnosti površinske ribe, koju su svi ostali oko mene hvatali kao na tekućoj traci, ja bezuspešno pokušavam da sa dna »dignem« neku ranu bodorku ili deveriku, tj. nemo posmatram svoje uspavane plovke poluoborene na vodu tek oslobođenu od leda. Naravno, spuštanje plovka niz najlon na samo 15 cm od udice istog trena je dosadno pecanje pretvorilo u igranku sa kauglerima. Ali moram da priznam da sam uprkos tom iskustvu i mnoštvu sličnih nekako kroz celu svoju ribolovačku evoluciju ignorisao taj savet, što je često rezultiralo izostankom ulova i u danima kada mi je bilo sasvim jasno kako bih do njega mogao da dođem. A to se, realno, događalo češće nego što sam spreman da priznam – kada bi radio kaugler, ja sam jurio bodorku; ako je grizla bodorka – tražio sam babušku; kada je jela babuška, često sam jurio šarana; a ako se i javljao šaran, onaj aktivni mi je često bio sitan, pa sam pokušavao da selektujem većeg i ostajao bez ikakve akcije.
ALI SEZONA 2023. NA »OTVORENOM« Dunavu nizvodno od Beograda čak nije u dosadašnjem delu toliko obeležena tim mojim promašajima »iz tvrdoglavosti«, koliko je protekla u znaku nepovoljnih meteoroloških i hidroloških prilika. Martovska predsezona šarana promakla mi je zbog lošeg vremena, koje se nastavilo i tokom snežnog aprila (!?), koji je smenio izrazito kišni maj. Sve to, naravno, donelo je visoke i mutne vode, »jalove«, kako je slikovito ali istovremeno vrlo precizno znao da kaže jedan iskusni alas. U takvim uslovima riba je, naravno, uglavnom bila nezainteresovana za hranu i izostali su ulovi one iole krupnije; imao sam samo sporadične ulove sitne babuške i bele ribe, a posle lovostaja i ponekog malog šarana.
POČETAK JUNA DONEO JE STRAHOVITO mutnu vodu, u kojoj sam dobio tek ponekog šarana teškog od 3 do 5 kg, da bi nakon toga usledio nagli i konstantni pad vodostaja, pa sam se nadao da će šaran najzad češće početi da se javlja, ali to se nikako nije dešavalo ni meni ni kolegama koje love na okolnim terenima. Ruku na srce, odlična je bila aktivnost bele ribe, pre svega krupne špicerke, ali primetna je bila i apsolutna defanziva šarana. Barem onog pravog.
Međutim, ja ne volim špicerku, crnooku deveriku i sličnu belu ribu, i koliko god da je aktivna, gledam da je izbegnem. Ne volim njeno ponašanje na štapu, tj. slabu borbenost, kojoj prethode agresivno napadanje mamca ali i česti promašaji. Naravno, to je samo stvar mojih afiniteta, uz puno poštovanje i razumevanje za kolege koje vole da love i »dlanare«, samo dok se nešto peca.
NEKOLIKO POSLEDNJIH IZLAZAKA na moju poziciju na Beloj steni (nizvodno od Beograda) proteklo je baš u znaku toga što nikako ne volim – dobijao sam na fider za moj ukus previše dosadne špicerke te veoma retko sitnog šarana i ipak nešto češće babušku. U toj situaciji, u kojoj se šaran slabo javlja, a špicerku želim da izbegnem, ostala je samo babuška kao mogući ciljani ulov. A tu ribu moje mladosti, koju sam oduvek voleo da lovim, realno sam bezrazložno zapostavio poslednjih godina, iako je veoma zanimljivo pecati je na fider. Razlog je, naravno, to što mi je večito u fokusu bio šaran, a tvrdoglavost pomenuta na početku teksta prosto me tera da lovim ribu koju unapred odredim i onda kada mi je sasvim jasno da nije aktivna.
U tim poslednjim izlascima forsirao sam kupovne praškaste primame i dobio još jednu u nizu potvrda da sve one, čak i kada su krupne granulacije i uz to pomešane sa mojim specijalitetom – kuvanom pa prosejanom krupno mlevenom prekrupom, pa dodatno obogaćene partiklima, privlače i sitnu belu ribu, tj. »dlanare«, koje ja ne želim na svom hranilištu, a kojih ove godine iz nekog razloga ima toliko da i na najmanju količinu hrane navale kao lude. Jedini način koji mi je pao na pamet u nastojanju da izbegnem sitnu ribu, a da nekako privučem onu koja me zanima, bio je da potpuno izostavim praškastu primamu.
U OSMIŠLJAVANJU TOG »NOVOG–STAROG« pristupa pošao sam od činjenice da smo babušku decenijama lovili uz primamu od običnog kačamaka, eventualno uz dodatak vanilin-šećera namenjenog za ljudsku ishranu, ali neretko su bila kao primama dovoljne i samo kugle starog hleba, nakvašenog i potom dobro isceđenog. Za moj povratak klasičnom pristupu pripremio sam najprostiju moguću hranu: u ključalu vodu u kojoj ću kuvati prekrupu sipao sam po jednu bočicu od 10 ml arome vanile (za kolače) i crvene prehrambene boje, a potom i 2 kg prekrupe, koju sam nakon što se skuvala i ohladila provukao kroz sito sa okcima od 6 mm. Tako sam dobio kuvanu prekrupu prelepe crvene boje, koja je dominantno mirisala na kukuruz, ali je imala blagu aromu vanile »u pozadini«. Izbor ta dva... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br 589-)