Na tr­ži­štu po­sto­ji sve vi­še in­du­strij­ski pra­vlje­nih hra­na na­me­nje­nih za pri­vla­če­nje ra­znih vr­sta ri­ba u raz­li­či­tim uslo­vi­ma. Mno­ge od njih po­ka­za­le su se ve­o­ma do­bro, pa ih ri­bo­lov­ci ma­sov­no ku­pu­ju upr­kos če­sto vi­so­kim ce­na­ma. Naš sa­rad­nik re­šio je, me­đu­tim, da ove se­zo­ne pro­ve­ri da li se još uvek mo­že uspe­šno pe­ca­ti i na naj­o­bič­ni­ju i svi­ma do­stup­nu pri­ma­mu ka­kva se de­ce­ni­ja­ma ko­ri­sti­la na na­šim vo­da­ma

Za ceo ži­vot sam za­pam­tio ve­o­ma mu­dar sa­vet ko­ji sam kao kli­nac do­bio od mno­go sta­ri­jeg i is­ku­sni­jeg ko­le­ge dok smo jed­nog iz­ne­na­đu­ju­će to­plog ja­nu­a­ra pe­ca­li na kra­ju du­nav­skog ru­kav­ca kod Ade Hu­je: »Si­ne, da bi imao uspe­ha, pe­caj ri­bu ko­ja u tom tre­nut­ku ra­di!«. Taj sa­vet imao je mno­go smi­sla, jer je čo­vek vi­deo da i po­red sil­ne ak­tiv­no­sti po­vr­šin­ske ri­be, ko­ju su svi osta­li oko me­ne hva­ta­li kao na te­ku­ćoj tra­ci, ja bez­u­spe­šno po­ku­ša­vam da sa dna »dig­nem« ne­ku ra­nu bo­dor­ku ili de­ve­ri­ku, tj. ne­mo po­sma­tram svo­je uspa­va­ne plov­ke po­lu­o­bo­re­ne na vo­du tek oslo­bo­đe­nu od le­da. Na­rav­no, spu­šta­nje plov­ka niz naj­lon na sa­mo 15 cm od udi­ce istog tre­na je do­sad­no pe­ca­nje pre­tvo­ri­lo u igran­ku sa ka­u­gle­ri­ma. Ali mo­ram da pri­znam da sam upr­kos tom is­ku­stvu i mno­štvu slič­nih ne­ka­ko kroz ce­lu svo­ju ri­bo­lo­vač­ku evo­lu­ci­ju ig­no­ri­sao taj sa­vet, što je če­sto re­zul­ti­ra­lo iz­o­stan­kom ulo­va i u da­ni­ma ka­da mi je bi­lo sa­svim ja­sno ka­ko bih do nje­ga mo­gao da do­đem. A to se, re­al­no, do­ga­đa­lo če­šće ne­go što sam spre­man da pri­znam – ka­da bi ra­dio ka­u­gler, ja sam ju­rio bo­dor­ku; ako je gri­zla bo­dor­ka – tra­žio sam ba­bu­šku; ka­da je je­la ba­bu­ška, če­sto sam ju­rio ša­ra­na; a ako se i ja­vljao ša­ran, onaj ak­tiv­ni mi je če­sto bio si­tan, pa sam po­ku­ša­vao da se­lek­tu­jem ve­ćeg i osta­jao bez ika­kve ak­ci­je.

ALI SE­ZO­NA 2023. NA »OTVO­RE­NOM« Du­na­vu niz­vod­no od Be­o­gra­da čak ni­je u do­sa­da­šnjem de­lu to­li­ko obe­le­že­na tim mo­jim pro­ma­ša­ji­ma »iz tvr­do­gla­vo­sti«, ko­li­ko je pro­te­kla u zna­ku ne­po­volj­nih me­te­o­ro­lo­ških i hi­dro­lo­ških pri­li­ka. Mar­tov­ska pred­se­zo­na ša­ra­na pro­ma­kla mi je zbog lo­šeg vre­me­na, ko­je se na­sta­vi­lo i to­kom sne­žnog apri­la (!?), ko­ji je sme­nio iz­ra­zi­to ki­šni maj. Sve to, na­rav­no, do­ne­lo je vi­so­ke i mut­ne vo­de, »ja­lo­ve«, ka­ko je sli­ko­vi­to ali isto­vre­me­no vr­lo pre­ci­zno znao da ka­že je­dan is­ku­sni alas. U ta­kvim uslo­vi­ma ri­ba je, na­rav­no, uglav­nom bi­la ne­za­in­te­re­so­va­na za hra­nu i iz­o­sta­li su ulo­vi one iole krup­ni­je; imao sam sa­mo spo­ra­dič­ne ulo­ve sit­ne ba­bu­ške i be­le ri­be, a po­sle lo­vo­sta­ja i po­ne­kog ma­log ša­ra­na.

PO­ČE­TAK JU­NA DO­NEO JE STRA­HO­VI­TO mut­nu vo­du, u ko­joj sam do­bio tek po­ne­kog ša­ra­na te­škog od 3 do 5 kg, da bi na­kon to­ga usle­dio na­gli i kon­stant­ni pad vo­do­sta­ja, pa sam se na­dao da će ša­ran naj­zad če­šće po­če­ti da se ja­vlja, ali to se ni­ka­ko ni­je de­ša­va­lo ni me­ni ni ko­le­ga­ma ko­je lo­ve na okol­nim te­re­ni­ma. Ru­ku na sr­ce, od­lič­na je bi­la ak­tiv­nost be­le ri­be, pre sve­ga krup­ne špi­cer­ke, ali pri­met­na je bi­la i ap­so­lut­na de­fan­zi­va ša­ra­na. Ba­rem onog pra­vog.

Me­đu­tim, ja ne vo­lim špi­cer­ku, cr­no­o­ku de­ve­ri­ku i slič­nu be­lu ri­bu, i ko­li­ko god da je ak­tiv­na, gle­dam da je iz­beg­nem. Ne vo­lim nje­no po­na­ša­nje na šta­pu, tj. sla­bu bor­be­nost, ko­joj pret­ho­de agre­siv­no na­pa­da­nje mam­ca ali i če­sti pro­ma­ša­ji. Na­rav­no, to je sa­mo stvar mo­jih afi­ni­te­ta, uz pu­no po­što­va­nje i raz­u­me­va­nje za ko­le­ge ko­je vo­le da lo­ve i »dla­na­re«, sa­mo dok se ne­što pe­ca.

NE­KO­LI­KO PO­SLED­NJIH IZ­LA­ZA­KA na mo­ju po­zi­ci­ju na Be­loj ste­ni (niz­vod­no od Be­o­gra­da) pro­te­klo je baš u zna­ku to­ga što ni­ka­ko ne vo­lim – do­bi­jao sam na fi­der za moj ukus pre­vi­še do­sad­ne špi­cer­ke te ve­o­ma ret­ko sit­nog ša­ra­na i ipak ne­što če­šće ba­bu­šku. U toj si­tu­a­ci­ji, u ko­joj se ša­ran sla­bo ja­vlja, a špi­cer­ku že­lim da iz­beg­nem, osta­la je sa­mo ba­bu­ška kao mo­gu­ći ci­lja­ni ulov. A tu ri­bu mo­je mla­do­sti, ko­ju sam od­u­vek vo­leo da lo­vim, re­al­no sam bez­raz­lo­žno za­po­sta­vio po­sled­njih go­di­na, iako je ve­o­ma za­ni­mlji­vo pe­ca­ti je na fi­der. Raz­log je, na­rav­no, to što mi je ve­či­to u fo­ku­su bio ša­ran, a tvr­do­gla­vost po­me­nu­ta na po­čet­ku tek­sta pro­sto me te­ra da lo­vim ri­bu ko­ju una­pred od­re­dim i on­da ka­da mi je sa­svim ja­sno da ni­je ak­tiv­na.

U tim po­sled­njim iz­la­sci­ma for­si­rao sam ku­pov­ne pra­ška­ste pri­ma­me i do­bio još jed­nu u ni­zu po­tvr­da da sve one, čak i ka­da su krup­ne gra­nu­la­ci­je i uz to po­me­ša­ne sa mo­jim spe­ci­ja­li­te­tom – ku­va­nom pa pro­se­ja­nom krup­no mle­ve­nom pre­kru­pom, pa do­dat­no obo­ga­će­ne par­ti­kli­ma, pri­vla­če i sit­nu be­lu ri­bu, tj. »dla­na­re«, ko­je ja ne že­lim na svom hra­ni­li­štu, a ko­jih ove go­di­ne iz ne­kog raz­lo­ga ima to­li­ko da i na naj­ma­nju ko­li­či­nu hra­ne na­va­le kao lu­de. Je­di­ni na­čin ko­ji mi je pao na pa­met u na­sto­ja­nju da iz­beg­nem sit­nu ri­bu, a da ne­ka­ko pri­vu­čem onu ko­ja me za­ni­ma, bio je da pot­pu­no iz­o­sta­vim pra­ška­stu pri­ma­mu.

U OSMI­ŠLJA­VA­NJU TOG »NO­VOG–STA­ROG« pri­stu­pa po­šao sam od či­nje­ni­ce da smo ba­bu­šku de­ce­ni­ja­ma lo­vi­li uz pri­ma­mu od obič­nog ka­ča­ma­ka, even­tu­al­no uz do­da­tak va­ni­lin-še­će­ra na­me­nje­nog za ljud­sku is­hra­nu, ali ne­ret­ko su bi­la kao pri­ma­ma do­volj­ne i sa­mo ku­gle sta­rog hle­ba, na­kva­še­nog i po­tom do­bro is­ce­đe­nog. Za moj po­vra­tak kla­sič­nom pri­stu­pu pri­pre­mio sam naj­pro­sti­ju mo­gu­ću hra­nu: u klju­ča­lu vo­du u ko­joj ću ku­va­ti pre­kru­pu si­pao sam po jed­nu bo­či­cu od 10 ml aro­me va­ni­le (za ko­la­če) i cr­ve­ne pre­hram­be­ne bo­je, a po­tom i 2 kg pre­kru­pe, ko­ju sam na­kon što se sku­va­la i ohla­di­la pro­vu­kao kroz si­to sa ok­ci­ma od 6 mm. Ta­ko sam do­bio ku­va­nu pre­kru­pu pre­le­pe cr­ve­ne bo­je, ko­ja je do­mi­nant­no mi­ri­sa­la na ku­ku­ruz, ali je ima­la bla­gu aro­mu va­ni­le »u po­za­di­ni«. Iz­bor ta dva... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br 589-)

 

 

fShare