U na­sto­ja­nju da pro­na­đe tre­nut­no naj­bo­lji ma­mac za di­vlje ša­ra­ne u na­šoj naj­ve­ćoj re­ci, is­ku­sni ri­bo­lo­vac is­pro­bao je po­sled­njih ne­de­lja mno­štvo ma­ma­ca sa raz­li­či­tim mi­ri­si­ma. Imao je vi­še le­pih ulo­va i uspe­šno pe­cao u ne­ko­li­ko na­vra­ta, na raz­li­či­tim me­sti­ma ali na sa­mo je­dan ma­mac i jed­nu aro­mu

S ob­zi­rom na to da pro­leć­no-let­nja se­zo­na ove go­di­ne ka­sni i da se ša­ran u Du­na­vu mre­stio tek sre­di­nom ju­na, a da zbog vi­so­kog vo­do­sta­ja sko­ro da ni­je ni bi­lo uslo­va da se pre to­ga pe­ca, i ja sam sa za­ka­šnje­njem po­čeo da ga lo­vim. Isti­na, na pri­pre­mu me­sta dao sam se ne­što ra­ni­je, ba­ca­ju­ći iz čam­ca tri pu­ta pre pr­vog iz­la­ska bla­tom ule­plje­nu me­ša­vi­nu ku­va­ne pre­kru­pe, ku­va­nog sta­rog ku­ku­ru­za i boj­li­ja ko­je sam pra­vim, ka­ko bih pro­bao da pri­vu­čem ri­bu i da je na­vik­nem da slo­bod­no uzi­ma hra­nu sa aro­ma­ma ko­je oda­be­rem kao svoj »taj­ni adut«.

PO­SLE TRI »UVOD­NA« HRA­NJE­NJA, na Du­nav kod Groc­ke sam sa ša­ran­skim pri­bo­rom ko­nač­no iza­šao 9. ju­la, ne bih li pro­ve­rio da li je mo­ja mi­ni-kam­pa­nja pri­vla­če­nja ša­ra­na da­la re­zul­tat. Na me­sto sam čam­cem sti­gao već u svi­ta­nje ka­ko bih vi­deo ima li ri­be, tj. da li se ku­pa u zo­ni u ko­ju sam ba­cio pri­ma­mu, a od­mah na­kon spu­šta­nja si­dra, na si­stem sa »dla­kom« is­pod udi­ce na dva šta­pa sam oka­čio po zr­no ku­va­nog Cukk ku­ku­ru­za iz te­gli­ce sa raz­li­či­tim aro­ma­ma, dok je na tre­ćem bio to­nu­ći boj­li.

U pr­vih sat vre­me­na ni­je bi­lo de­ša­va­nja, a on­da su vr­ho­vi po­če­li po­vre­me­no da po­drh­ta­va­ju i ubr­zo je usle­di­la i pr­va kon­kret­na pri­li­ka za ak­ci­ju. Ka­da je je­dan vrh ma­lo ja­če za­i­grao, zgra­bio sam štap i kon­tri­rao, ali je ri­ba jur­nu­la u stra­nu, ka gra­nju, i spa­la sa udi­ce na oko 2 m od me­sta gde je uda­ri­la. Ni­sam baš bio sre­ćan zbog to­ga, jer ne vo­lim ka­da mi pr­va ri­ba ode, ali sam se te­šio da su­de­ći po sna­zi ko­jom je vu­kla ni­je bi­la na­ro­či­to ve­li­ka.

NA­RED­NA DVA SA­TA NI­SU do­ne­la ni­ka­kva zbi­va­nja, ali je no­vo po­i­gra­va­nje usle­di­lo oko 9 č, a ovog pu­ta za­vr­ši­lo se bo­lje po me­ne jer sam po­sle pra­vo­vre­me­ne kon­tre i kra­će bor­be iz­va­dio le­pog ša­ra­na di­vlja­ka, te­škog bli­zu 3 kg.

Hi­tro sam ga iz­va­dio iz me­re­do­va te uba­cio u sak, i dok sam ri­bu spu­štao u vo­du, za­pa­zio sam da se dr­ma vrh još jed­nog šta­pa, ko­ji sam istog tre­na do­hva­tio. Ri­ba je po­sle kon­tre kre­nu­la da »pum­pa« i koč­ni­ca na ma­ši­ni­ci je za­zu­ja­la, ali je on­da od­jed­nom ot­por go­to­vo sa­svim osla­bio iako sam ose­ćao da je ri­ba još tu!? Se­kund-dva ka­sni­je na po­vr­ši­ni se po­ja­vi­la ogrom­na de­ve­ri­ka, ko­ju sam br­zo »spa­ko­vao« u me­re­dov, uve­ren da ima oko 3 kg, jer joj je te­lo bi­lo i du­gač­ko i vr­lo vi­so­ko, pra­va du­nav­ska »lo­pa­ta­ra« iz naj­lep­ših ri­bo­lo­vač­kih sno­va!

USKO­RO DO­LA­ZI DRU­GAR S KO­JIM če­sto pe­cam i ve­zu­je svoj ča­mac za moj. Na­sta­vlja­mo da lo­vi­mo za­jed­no, ali u na­red­na dva sa­ta ima­mo sa­mo sit­na cim­ka­nja mam­ca i je­dva vi­dlji­va po­drh­ta­va­nja vr­ho­va, dok ko­nač­no ni­je opet usle­dio ma­lo kon­kret­ni­ji uda­rac, ko­ji je do­neo bor­be­no ša­ran­če od oko 2 kg.

Sun­ce je ta­da već to­li­ko ja­ko pr­ži­lo da smo za­vr­ši­li sa pe­ca­njem i oti­šli kod dru­ga­ra na splav da se osve­ži­mo uz hlad­no pi­će. Obo­ji­ca smo pri­me­ti­li da su sve ri­be iz­u­zet­no mr­ša­ve, tj. pra­znih sto­ma­ka i sto­ga ma­le te­ži­ne u od­no­su na svo­je di­men­zi­je (de­ve­ri­ka je ima­la tek 2,5 kg, a svi ko­ji su je vi­de­li »da­li« su joj naj­ma­nje 3 kg, ne­ki čak i 3,5-4). Slo­ži­li smo se i da ci­pri­ni­di oči­gled­no ni­su pri na­ro­či­tom ape­ti­tu, a po­go­to­vo ša­ran, jer ni­je bi­lo ni­jed­nog »za­ki­va­nja«, tj. si­lo­vi­tog uzi­ma­nja mam­ca pra­će­nog sa­vi­ja­njem vr­ha šta­pa ka vo­di, već se sve svo­di­lo na cim­ka­nja i sit­na »cup­ka­nja« vr­ho­va... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 590-)