Let­nji vo­do­sta­ji i za­gre­va­nje po­vr­šin­skog slo­ja vo­de mno­ge vr­ste ci­pri­ni­da i u na­šim ve­li­kim re­ka­ma le­ti na­vo­de na uda­lja­va­nje od oba­le i po­tra­gu za ve­ćim du­bi­na­ma. U ta­kvim okol­no­sti­ma sa oba­le se na mno­gim te­re­ni­ma fi­der teh­ni­kom pro­la­zi ve­o­ma lo­še, pa svi ko­ji to mo­gu pri­be­ga­va­ju pe­ca­nju iz plo­vi­la. A iako po mno­go če­mu raz­li­či­te, te dve va­ri­jan­te mo­der­nog ri­bo­lo­va sa hra­ni­li­com ima­ju vi­še za­jed­nič­kih ta­ča­ka ne­go što se ve­ći­ni ko­le­ga či­ni

Iako sam u po­sled­njih de­se­tak da­na ne­ko­li­ko pu­ta pe­cao iz čam­ca svog pri­ja­te­lja Zo­ra­na Bu­di­ši­na, na Sa­vi kod Bo­lje­va­ca, za tre­nu­tak sam se za­pi­tao ko­li­ko će op­šir­ni­ji iz­ve­štaj o to­me bi­ti od ko­ri­sti ko­le­ga­ma fi­de­ra­ši­ma, ima­ju­ći u vi­du či­nje­ni­cu da ta­kav vid pe­ca­nja ni­je mno­gi­ma do­stu­pan. Na­i­me, za raz­li­ku od lo­va so­ma, smu­đa i štu­ke (pa i reč­nog ša­ra­na), u kom je upo­tre­ba čam­ca (a če­sto i so­na­ra) bez­ma­lo po­sta­la stan­dard­na stvar, mi fi­de­ra­ši još uvek uglav­nom pe­ca­mo po prin­ci­pu: »Hva­li mo­re, drž’ se kra­ja«. Me­đu­tim, iz ne­ko­li­ko sko­ra­šnjih ob­ja­va u ri­bo­lo­vač­kim gru­pa­ma na dru­štve­nim mre­ža­ma o uspe­šnom fi­de­ri­sa­nju na ve­li­kim re­ka­ma vi­deo sam da i pe­ca­nje iz plo­vi­la na ovaj na­čin po­či­nje da se oma­so­vlju­je, jer ko­le­ge shva­ta­ju da je to do­bro re­še­nje (ne­ka­da čak i je­di­no) u od­re­đe­nim uslo­vi­ma. Na­i­me, zbog ni­skih let­njih vo­do­sta­ja ri­ba se na mno­gim ina­če iz­gled­nim me­sti­ma to­li­ko uda­lji­la od oba­le da je pe­ca­nje sa nje po­sta­lo ne­mo­gu­će, tj. do te me­re ne­pro­duk­tiv­no da ni­su ni­ma­lo pre­te­ri­va­le ko­le­ge ko­je su pre dva vi­ken­da pe­ca­le sa oba­le Sa­ve u Bo­ljev­ci­ma i ko­men­ta­ri­sa­le da pro­la­ze kao da lo­ve »u bu­na­ru«. Na­i­me, ri­be jed­no­stav­no uop­šte ni­je bi­lo ta­mo gde su nji­ho­vi si­ste­mi sa mam­ci­ma bi­li pla­si­ra­ni, bu­du­ći da se sa opa­da­njem ni­voa ona in­stink­tiv­no po­me­ri­la ka sre­di­ni re­ke, tj. ka glav­nom to­ku, i ko je u nje­mu mo­gao da lo­vi (jer ima ča­mac na ras­po­la­ga­nju) mo­gao je pro­ći mno­go bo­lje ne­go ve­ći­na onih ko­ji su osta­li na oba­li. Na­rav­no, to ne va­ži za ceo tok ve­li­kih re­ka, s ob­zi­rom na to da u skla­du sa kon­fi­gu­ra­ci­jom te­re­na uvek ima me­sta gde se i sa oba­le mo­že le­po lo­vi­ti i pri ni­žem vo­do­sta­ju.

A ka­da sam sa­brao i pro­a­na­li­zi­rao sve uti­ske o ovim mo­jim ne­dav­nim pe­ca­nji­ma iz čam­ca (Zo­ran je imao iz­la­zak vi­še, s kog mi je pre­neo is­ku­stva ko­ja sam uklo­pio u iz­ve­štaj, kao i ona mog dru­gog pri­ja­te­lja Mar­ka Bu­da­ko­vi­ća, ko­ji je ta­ko­đe jed­nog da­na na istom me­stu pe­cao iz čam­ca sa ko­le­gom Go­ra­nom Ne­di­ćem), shva­tio sam da ima mno­go za­ni­mlji­vih za­pa­ža­nja, od ko­jih će ne­ka ve­ro­vat­no i bi­ti za­ni­mlji­va sa­mo »fi­de­ra­ši­ma čam­dži­ja­ma«, ali će dru­ga mo­žda bi­ti od ko­ri­sti i ko­le­ga­ma ko­je lo­ve sa oba­le, pa sam re­šio da ipak do de­ta­lja opi­šem ka­ko je to iz­gle­da­lo i šta smo iz to­ga na­u­či­li.

PRE SVE­GA, UBE­DLJI­VO JE DO­MI­NI­RA­LA plo­ti­ca, a pri­met­no je bi­lo i pri­su­stvo krup­nog ke­de­ra (ka­u­gle­ra) ali i traj­no za­šti­će­ne ha­rin­ge. Bi­lo je i plo­ti­ca pri­stoj­ne ve­li­či­ne za ovaj te­ren (od oko 0,5 kg ), dok se one krup­ni­je go­to­vo uop­šte ni­su ja­vlja­le – je­di­nu ve­ću, te­šku pre­ko 1 kg, za ukup­no pet pe­ca­nja (ra­ču­na­ju­ći i ono Mar­ko­vo i Go­ra­no­vo) imao je Zo­ran, a in­te­re­sant­no je da su on i Go­ran Ne­dić na fi­der do­bi­li po jed­nog bu­co­va te­škog iz­me­đu 2 i 2,5 kg. Od osta­le be­le ri­be bi­lo je do­sta sit­nog šlji­va­ra (a sa­mo ne­ko­li­ko krup­nih), ali i za taj deo Sa­ve pri­lič­no ret­kih kle­no­va, dok je sit­ne mre­ne (»šilj­ke«) bi­lo u uobi­ča­je­nom (tj. po­ve­ćem) bro­ju. Na­rav­no, kao i u sva­kom dru­gom ri­bo­lo­vu iz čam­ca, bi­lo je i ki­da­nja i spa­da­nja krup­nih ko­ma­da, ali ka­ko ni­jed­nu od tih ri­ba ni­smo us­pe­li da po­dig­ne­mo do po­vr­ši­ne, ne bih da na­ga­đam o če­mu se ra­di­lo.

JE­DAN OD VA­ŽNIH ZA­KLJU­ČA­KA, do kog smo do­šli Zo­ran i ja, te ne­za­vi­sno od nas i Mar­ko, a ko­ji je od zna­ča­ja i za pe­ca­nje sa oba­le, je­ste taj da je plo­ti­ca tra­ži­la stal­nu pro­me­nu ma­ma­ca. Ja sam ina­če ve­li­ki pro­tiv­nik pri­stu­pa za­sno­va­nog na uve­re­nju da »kad ri­ba ra­di – ra­di na sve (mam­ce)«. Na­rav­no, sva­ko od ri­bo­lo­va­ca sa iole du­žim sta­žom ima i ne­ko ta­kvo is­ku­stvo, ali po mom mi­šlje­nju dr­ža­ti se to­ga kao pra­vi­la pra­vi je put u ne­u­spe­šno pe­ca­nje. Po­ne­kad, i to ne ret­ko, ka­da se u fi­de­ru pro­na­đe pra­va kom­bi­na­ci­ja hra­ne, du­ži­ne pred­ve­za, ve­li­či­ne udi­ce i vr­ste mam­ca (kat­kad i na­či­na nje­go­vog ka­če­nja) – ri­ba će ga ce­log da­na jed­na­ko do­bro uzi­ma­ti. Me­đu­tim, ima i pot­pu­no su­prot­nih si­tu­a­ci­ja, a na ovim iz­la­sci­ma u Bo­ljev­ci­ma baš to je bio slu­čaj – po­sle sve­ga ne­ko­li­ko ri­ba upe­ca­nih u ni­zu naj­če­šće bi usle­di­lo za­tiš­je, ko­je nas je pro­sto te­ra­lo na po­tra­gu za no­vom do­bit­nom kom­bi­na­ci­jom. Sre­ćom, Zo­ran i ja se od­lič­no ukla­pa­mo i ne­se­bič­no je­dan dru­gom pre­no­si­mo šta plo­ti­ca u da­tom tre­nut­ku uzi­ma, pa smo vr­lo br­zo pro­na­la­zi­li (no­vi) pra­vi ma­mac. Bi­lo je, isti­na, i pe­ri­o­da ka­da bi kod obo­ji­ce ri­ba dru­ga­či­je re­a­go­va­la, što ja zo­vem »fe­no­me­nom iz­ne­na­đe­nja« – ka­da pro­me­na mam­ca sa­ma po se­bi po­zi­tiv­no de­lu­je na za­in­te­re­so­va­nost ri­be.

OD TRA­DI­CI­O­NAL­NO EFI­KA­SNIH MA­MA­CA za plo­ti­cu od­lič­no se po­ka­zao ka­ster... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 591-)

 

fShare