Ka­da pro­đe pu­na tu­ri­stič­ka se­zo­na, put Grč­ke kre­ću mno­gi lju­bi­te­lji mor­skog ri­bo­lo­va, ko­ji ko­ri­ste ma­nju gu­žvu, još uvek ve­o­ma le­po vre­me i po­ve­ća­ni ri­blji ape­tit ka­ko bi se uz pra­vi­lan pri­stup na­u­ži­va­li u lo­vu iz­u­zet­no sna­žnih i bor­be­nih mor­skih ri­ba

Kao i ne­ko­li­ko pro­te­klih go­di­na, i ove sam ugra­bio ma­lo vre­me­na da kra­jem sep­tem­bra i po­čet­kom ok­to­bra odem na jed­no od ostr­va u Jon­skom mo­ru, ko­je smo su­pru­ga i ja iza­bra­li pre sve­ga vo­đe­ni že­ljom da što vi­še vre­me­na pro­ve­de­mo u ri­bo­lo­vu na raz­ne mor­ske gra­blji­vi­ce. Vre­men­ske pri­li­ke ni­su sve vre­me bi­le ide­al­ne, ali smo ipak uz ma­lo tru­da i pri­la­go­đa­va­nja ima­li uspe­ha u lo­vu vi­še vr­sta, a za ovaj pri­log iz­dvo­ji­li smo ne­ka od na­ma naj­za­ni­mlji­vi­jih de­ša­va­nja, iz ko­jih se mo­gu iz­vu­ći za­ni­mlji­ve po­u­ke i za­ključ­ci, ko­ji će sva­ka­ko bi­ti iz­lo­že­ni pro­ve­ri u prak­si već na­red­ne se­zo­ne, na istom te­re­nu ili ne­kom dru­gom, jer Grč­ka ima to­li­ko du­gu i za pe­ca­nje za­ni­mlji­vu mor­sku oba­lu da je za­i­sta te­ško od­lu­či­ti se ku­da ići.

1. KA­KO NE ULO­VI­TI ZU­BA­TI­CU I DO­BI­TI BRAN­CI­NA. S ob­zi­rom na to da su uslo­vi za us­pe­šan ri­bo­lov bran­ci­na bi­li kraj­nje ne­po­god­ni usled do­mi­nant­nog pri­su­stva ve­o­ma agre­siv­ne zu­ba­ti­ce, i na­kon vi­še­sat­nog za­ba­ci­va­nja i pre­tra­ži­va­nja te­re­na raz­li­či­tim va­ra­li­ca­ma ulov je iz­o­sta­jao. Po­sma­tra­ju­ći po­na­ša­nje zu­ba­ti­ce, ko­ja je na­pa­da­la ci­ple na me­sti­ma na ko­ji­ma sam ina­če ra­ni­je uspe­šno pe­cao bran­ci­na, do­šao sam do za­ključ­ka da su se i on i dru­gi gra­bljiv­ci sklo­ni­li oda­tle ili pri­mi­ri­li, ima­ju­ći u vi­du to da zu­ba­ti­ca ne pra­šta ni­jed­noj mor­skoj vr­sti ka­da se ak­tiv­no hra­ni i ka­sa­pi sve pred so­bom svo­jim vr­lo oštrim zu­bi­ma (ka­ko to mo­že da iz­gle­da od­lič­no go­vo­ri pri­lo­že­na sli­ka ci­pla kog sam upe­cao na plo­vak, a zu­ba­ti­ca mi ga je kao od ša­le pre­gri­zla na po­la to­kom iz­vla­če­nja).

Pro­ce­nio sam da će je­di­ni na­čin da uhva­tim bran­ci­na bi­ti da pro­na­đem me­sto gde zu­ba­ti­ca ni­je pri­sut­na. Obi­la­ze­ći po­ten­ci­jal­no iz­gled­ne po­zi­ci­je, na­šao sam jed­nu ko­ja se či­ni­la kao bez­ma­lo ide­al­no sta­ni­šte bran­ci­na – sa plit­kom vo­dom, du­bi­ne sve­ga po­la me­tra, i dnom pre­kri­ve­nim mor­skom tra­vom. Ta­kav te­ren se obič­no pre­tra­žu­je po­vr­šin­ci­ma, a u ovom slu­ča­ju je DUO Re­a­lis Pen­cil 65 u Ghost Min­now de­ko­ru od­lič­no od­ra­dio po­sao. Ma­lo ja­to sit­ne upla­še­ne ri­be oda­va­lo je pri­su­stvo gra­blji­vi­ce, či­ji je iden­ti­tet br­zo ot­kri­ven buč­nim i ka­rak­te­ri­stič­nim na­pa­dom na va­ra­li­cu vo­đe­nu kla­sič­nom teh­ni­kom »še­ta­nja psa« (eng. »wal­king the dog«), u ko­joj ma­mac pri­vla­či­mo ta­ko da ka na­ma ide sve vre­me »vr­te­ći« gla­vom le­vo-de­sno, po­put raz­i­gra­nog  lju­bim­ca ko­ji ni­ka­ko ne mo­že da od­lu­či šta ga to od broj­nih atrak­ci­ja ko­je vi­di oko se­be naj­vi­še pri­vla­či.

2.ORA­DA U PE­NI OD MO­RA. Pri­la­go­đa­va­nje kon­kret­nim uslo­vi­ma na vo­di de­fi­ni­tiv­no je obe­le­ži­lo ovaj naš kra­tak ri­bo­lov, a to je bio ključ­ni fak­tor uspe­ha i u po­tra­zi za sar­go­vi­ma. Ume­sto fron­tal­nih ta­la­sa sred­nje ve­li­či­ne, ka­kvi bi nam od­go­va­ra­li, za­te­kli smo pre­ve­li­ke ta­la­se, i to iz ne­po­god­nog sme­ra za deo oba­le sa kog smo hte­li da pe­ca­mo. Ta­la­si te ja­či­ne sna­žno su se raz­bi­ja­li o oba­lu, mu­te­ći mor­sku vo­du i kon­cen­tri­šu­ći ve­li­ke obla­ke po­lu­tru­le mor­ske tra­ve na mno­gim me­sti­ma, pa smo bi­li pri­nu­đe­ni da pre­sko­či­mo sko­ro 70% te­re­na na kom smo oče­ki­va­li da bi mo­glo bi­ti sar­ga.

Zbog tih ve­li­kih ta­la­sa ni­smo ni ko­ri­sti­li ma­li to­nu­ći tvič vo­bler DUO Ryuki 38S, na ko­ji smo ina­če ima­li do­bre re­zul­ta­te u lo­vu sar­ga, već smo ga za ovu pri­li­ku za­me­ni­li Ryuki­jem 50S, tj. ma­lo te­žom va­ri­jan­tom te va­ra­li­ce, ne bi­smo li sma­nji­li uti­caj ve­li­kih ta­la­sa na tvič pre­zen­ta­ci­ju, a ipak i da­lje ima­li na šta­pu ma­mac sra­zmer­no ma­le ve­li­či­ne, neo­p­ho­dan za ovaj na­čin ri­bo­lo­va, tj. za ri­bu ko­ju smo tra­ži­li.

Na­kon de­se­tak uhva­će­nih sar­go­va ve­li­či­ne dla­na, pred sa­mom oba­lom o ko­ju se »slo­mio« i za­pe­nio ta­las iz­ne­na­da se po­ja­vi­la ora­da i sna­žno na­pa­la vo­bler. Sre­ćom, do­bro po­de­šen dril... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 596-)

 

 

fShare