Na sve veće nezadovoljstvo ribolovaca načinom na koji se čuvaju ribolovne vode u Srbiji država je reagovala donošenjem odluke kojom se jednom od najboljih korisnika oduzima najveći deo reke čiji je riblji fond poslednjih godina prosto preporodio i na koju dolaze pecaroši sa raznih strana. Hoće li ovo biti još jedna lepa ovdašnja ribolovačka priča s ružnim krajem?
Priznajem, ja sam idiot. Iako imam punu 61 godinu života u ovoj zemlji i 43 godine rada u medijima, od čega poslednjih 30 u raznim ribolovačkim listovima, kada sam pre nešto više od četiri meseca pisao tekst o nameri države da Ribolovačkom savezu Vojvodine oduzme upravljanje najvećim delom Tamiša (objavljen u Ribolovu br. 587, pod naslovom Odlučujuća bitka za srpske vode), naivno sam verovao da se to možda neće dogoditi i da će iskrena, jedinstvena i za naše prilike vrlo energična podrška javnosti biti dovoljna da se razumni ljudi koji će o tome odlučivati zamisle i u najboljem interesu države Srbije i svih njenih stanovnika, u koje spadamo i mi ribolovci, nesporno dobrog korisnika te ribolovne vode ipak proglase i za upravljača budućeg zaštićenog područja Potamišje, uprkos tome što je predlogom o kom je prividno vođena javna (a zapravo skoro sasvim tajna) rasprava bilo predviđeno drugačije.
Nažalost, ni ta podrška ni svima iole zainteresovanima dobro poznati rezultati rada RSV-a, a posebno Olivera Adžića i njegovih kolega iz ribočuvarske službe, kao ni argumentovana žalba na predlog nisu bili dovoljni da nadležni donesu drugačiju odluku – u Službenom glasniku br. 93, od 27. oktobra, objavljena je Uredba o proglašenju Predela izuzetnih odlika Potamišje, kojom je ta novouspostavljena zaštićena prirodna celina dodeljena javnom preduzeću koje do sada nije upravljalo Tamišom.
Zasad jedini kakav-takav tračak nade da ovo možda još uvek ne znači da će RSV, nakon što je za nekoliko godina uspeo da na minimum svede sve oblike krivolova na ovoj reci i koji je po opštoj oceni doprineo primetnom uvećanju ribljeg fonda, postati bivši korisnik Tamiša od mesta Jaša Tomić do Opova i da će svi oni koji tu budu hteli da pecaju morati da vade posebnu dozvolu, daje nam ovog momenta samo član 14 gorepomenutog dokumenta, u kom piše: »Upravljač može proglasiti ribarsko područje u okviru granica Predela izuzetnih odlika »Potamišje«, na osnovu prethodno pribavljene saglasnosti ministra nadležnog za poslove zaštite životne sredine, u skladu sa zakonom kojim se uređuje zaštita i održivo korišćenje ribljeg fonda«. Taj član bi, pojednostavljeno rečeno, mogao značiti da što se ribolova tiče promene korisnika i režima važenja dozvola na Tamišu možda neće biti još nekoliko meseci nakon što bude izabrana naredna vlada Srbije i novi ministar zaštite životne sredine ne stupi na dužnost.
Svima nama kojima je do Tamiša stalo ostaje, dakle, po svoj prilici tanušni tračak nade da taj novi ministar neće razmišljati kao još malo pa bivša ministarka, koja po svoj prilici nije učinila ništa da spreči da jedan od nesumnjivo najboljih korisnika ribarskih područja u Srbiji za svoj dobar rad, kakav bi većina ovdašnjih ribolovaca volela da vidi od drugih korisnika kojima plaća dozvole, bude kažnjen oduzimanjem najvećeg dela područja čije čuvanje bi bez ikakvog preterivanja svima ostalima moglo da bude primer kako treba raditi i kako se u Srbiji ribolovna voda može štititi i unapređivati uprkos brojnim otežavajućim okolnostima.
Dobro je, dakle, što ipak još postoji nekakva mogućnost, makar i sasvim malecka, da se ne desi nešto što valjda niko razuman kome je istinski stalo do Srbije i njenih prirodnih resursa ne bi voleo da se desi. Ali je istovremeno veoma loše to što smo uopšte došli u situaciju da se nečem takvom nadamo, umesto da se podrazumeva da najbolja moguća zaštita životne sredine u Srbiji ni na koji način ne zavisi od politike, već da je konstanta oko koje se ne spore i nikakvu dilemu nemaju čak ni zagovornici suprotnih političkih opcija.