Uz brojne lako razumljive razloge za to što dobar deo ovdašnjih ribolovaca smatra poslednje poskupljenje dozvola potpuno neopravdanim često se mogu čuti i bar tri o kojima najblaže rečeno ne postoji jedinstveno mišljenje
Skoro dva meseca otkako je objavljena odluka o novim cenama ribolovačkih dozvola u Srbiji, višim za oko 30 posto od dosadašnjih, čini se da se nezadovoljstvo ribolovaca nije ni najmanje stišalo. Vidi se to po veoma brojnim žustrim reakcijama na društvenim mrežama iskazanim u komentarima na objave o početku prodaje ribolovnica, koje su u udruženja i prodavnice ovog puta stigle još krajem prve polovine decembra.
NAJVIŠE JE RIBOLOVACA KOJI SMATRAJU da je povećanje cene u potpunoj nesrazmeri i sa stanjem ribljeg fonda (tj. s tim koliko ribe mogu da upecaju) i sa veoma rasprostranjenom ribokrađom. Za nju se, dakako, odgovornost pre svega pripisuje lošem radu korisnika, tj. njihovih čuvarskih službi, za koje većina nezadovoljnih tvrdi da se na njihovom terenu eventualno pojavljuju početkom godine, kada treba naterati ribolovce da kupe dozvole, dok ih posle nema ni od korova, ali nisu retki ni oni koji tvrde da ribočuvari blagonaklono gledaju na lopovluk, tj. da su »u dilu« s ribokradicama, za šta niko ne nudi nikakve iole konkretnije dokaze od »čuo sam«, »priča se« i »to svi znaju«.
IMA, NARAVNO, I ONIH KOJI NE ULAZEĆI uopšte u analizu stanja na vodama smatraju da dozvole naprosto nisu smele da poskupe u situaciji kada većina cena mesecima divlja i kada rast plata i penzija ne prati veliko uvećanje troškova života, tako da bi mnogima bilo teško da dozvolu za 2024. kupe i po onoj ceni koja je važila za 2023.
REALNA RAČUNICA PAK GOVORI DA ĆE i sa ovim, za mnoge kupce dozvola teško prihvatljivim povećanjem korisnici koji savesno obavljaju svoj posao teško moći da održe istu učestalost kontrola i isti broj zaposlenih, tj. da pokriju troškove drastično skupljeg goriva za službena vozila i sve ostale izdatke koji su od prethodnog poskupljenja ribolovnica skočili znatno više. Ali da oni koji odlučuju o ceni dozvola iole obraćaju pažnju na »glas naroda«, verujem da bi probali da nađu način da dozvole ne poskupe ili da to uvećanje cena bude simbolično a da čuvanje voda 2024. bude unapređeno ili bar na istom nivou kao do sada (tamo gde je bilo makar solidno). Nažalost, reklo bi se da to nikome od nadležnih nije bilo ni na kraj pameti, jer je izostao čak i pokušaj bilo kakvog objašnjenja iz resornog ministarstva i nadležnih službi većine korisnika, pa čak nije bilo ni kurtoaznih obećanja da će povećane cene rezultirati bar pokušajem da se riblji fond uveća, da kontrole budu učestalije a lopovluka na vodama manje.
MEĐUTIM, PRIMETNO JE DA SE PROTIV poskupljenja buni i podosta kolega sa područja na kojima ima više ribe od srpskog proseka i koji se ne žale na retko pojavljivanje ribočuvara. I tu ima dosta onih koji tvrde da za sledeću godinu neće kupiti dozvolu, pri čemu se bukvalno na prste mogu izbrojati oni koji naglašavaju da to znači da neće ni pecati, dok ostali većinom ističu da će na vodu ići isto kao i do sada, ali da za to ne žele da plate ništa više od eventualne dnevne dozvole kada ribočuvari naiđu. To nastojanje da se galamom i navodnom brigom za opšte dobro pokrije pokušaj da se na nelegalan način nešto ućari jasno ukazuje na dosta rasprostranjen sitnošićardžijski mentalni sklop, ali to nije ništa novo niti posebno interesantno, jer se s tim susrećemo na skoro svakom koraku. No veoma su zanimljive primedbe većine takvih, tj. argumenti kojima oni opravdavaju svoje protivljenje.
MALI BROJ NJIH ŽALI SE NA PRETERANU revnost čuvara (koji ne tolerišu višak štapova, zadržanu ribu ispod mere ili u lovostaju, prekomerni ulov itd.). Znatno je više onih koji se pozivaju na to da na terenima na koje oni idu godinama (ili decenijama) nije bilo nikakvog poribljavanja; a iznenađujuće su brojni i oni koji su navodno posebno nezadovoljni zbog toga što na obalama i u vodi ima mnogo smeća koje čuvari ne skupljaju, kao i zbog toga što su prilazni putevi izglednim pozicijama u lošem stanju, dok su sama mesta neuređena, tj. sa strmom ili neravnom obalom i zarasla u šiblje i travu, pa je sa njih neudobno pecati, o čemu kontrolori takođe uopšte ne vode računa i ništa ne rade da im omoguće udobnost kakvu smatraju da zaslužuju na osnovu plaćene dozvole!?
UZ PUNO RAZUMEVANJE OGORČENOSTI ribolovaca opštim lošim stanjem na ribolovnim vodama na kojima plaćanjem dozvole stičemo pravo da pecamo (pa i da tražimo da o njima svi nadležni vode računa, u okviru svojih ovlašćenja i zaduženja), a kao čovek koji je samo u ovom listu napisao nekoliko stotina tekstova u kojima su iz raznih razloga kritikovani praktično svi korisnici ribarskih područja u Srbiji, smatram svojom dužnošću da u nemogućnosti da reagujem na sve pojedinačne komentare makar ovde napišem koju o tim primedbama.
PORIBLJAVANJA RIBOLOVNIH VODA zaista ima malo, ali za to realno najmanju odgovornost snose korisnici. Republika Srbija, naime, odavno je prihvatila evropsku strategiju očuvanja autohtone flore i faune, odnosno suzbijanja i kontrole alohtonih invazivnih vrsta, pa je zakonom zabranila unošenje ribljih vrsta koje nisu prirodnim putem dospele u naše vode. Zato od 2009. godine naovamo nije dozvoljeno ubacivanje babuške, amura, basa, ribnjačkog šarana i drugih alohtonih vrsta (naravno i tolstolobika, ali on je odavno počeo da se prirodno izuzetno uspešno mresti, pa bi bilo potpuno besmisleno još ga i veštački unositi). Naravno, dozvoljeno bi bilo poribljavati vode autohtonim vrstama riba, ali je to veoma teško izvodljivo budući da se u našim ribnjacima praktično samo šaran može nabaviti u velikim količinama, potočna pastrmka se uzgaja u par veštačkih mrestilišta, a od ostalih riba kojima bi se vode mogle veštački obogaćivati na tržištu se, koliko mi je poznato, može pronaći nešto malo smuđa (koji se u vode unosi ubacivanjem gnezda sa oplođenom ikrom), soma, štuke, a navodno povremeno i deverike, dok druge vrste riba niko ne gaji kod nas.
NO CINICI NA TO DODAJU DA ČINJENICA da proizvodnje mnogih autohtonih ribljih vrsta u ribnjacima i mrestilištima u Srbiji uopšte nema i nije problem, jer srećom po korisnike, obavezne ribarske osnove (koje po zakonu moraju imati i koje za njih po tržišnim uslovima radi nekoliko od države ovlašćenih institucija) nekim čudom redovno pokazuju da u svim vodama skoro svih riba ima sasvim dovoljno, te da su eventualno potrebna samo minimalna poribljavanja, i to onim vrstama koje se u našim ribnjacima mogu nabaviti. Ostavljam vama koji ovo čitate da zaključite kako su se kockice po ovom pitanju tako dobro složile za korisnike, a ja samo konstatujem da za taj »srećni sticaj okolnosti« oni ipak nisu najzaslužniji (ili najkrivlji) i da će svako realan razumeti zašto se baš ne lome da se izbore za to da se ova oblast drugačije uredi.
MADA BI, NARAVNO, BEZ OBZIRA NA TO šta analize stručnjaka pokazuju, bilo potpuno normalno i racionalno da se svi korisnici što više angažuju na čuvanju mresta riba, kao i na kontinuiranoj posebnoj zaštiti mrestilišta i plodišta, jer je to daleko najproduktivniji i najjeftiniji način da se riblji fond realno uvećava iz godine u godinu, što bi, dakako, donosilo i veći broj prodatih dozvola, pa time i veće prihode onom ko ribolovnice za konkretno područje izdaje. Nažalost, posebnu pažnju mresnim zonama i čuvanju mresta godinama redovno poklanjaju samo dva korisnika, koja smo u ovoj rubrici više puta po tom osnovu i pominjali, ali u tom zasada bezizlaznom vrtenju u začaranom krugu objektivni posmatrač može samo da konstatuje da je to još samo jedna u nizu posledica loše postavljenog sistema upravljanja ribolovnim vodama u Srbiji, odnosno zaštite i održivog korišćenja ribljeg fonda.
IDEJAMA DA BI ČUVARI TREBALO DA OBAVLJAJU i poslove putara i komunalaca, tj. da prave i utabavaju prilazne poljske i šumske saobraćajnice do ribolovnih pozicija, te da na njima ravnaju teren, seku šiblje i skupljaju unaokolo razbacano smeće, a i da postavljaju kontejnere i korpe za otpatke koje bi onda na svakih nekoliko dana i praznili – mislim da nema smisla opširno se baviti. Svakome koga ta pitanja iole zanimaju poznato je da su nadležnosti korisnika ribarskih područja ograničene na pitanja direktno povezana sa zaštitom ribljeg fonda i ribolovom (rekreativnim kao i privrednim, tamo gde je ovaj drugi dozvoljen), dok na uređivanje obala, putarske radove i uklanjanje smeća nisu obavezni.
S druge strane, nesporno je i to da ribočuvari po Zakonu o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda mogu podneti protiv ribolovaca prijavu zbog zagađivanja vode i priobalja bacanjem smeća, ali u praksi to, koliko mi je poznato, rade povremeno ribočuvari samo jednog korisnika. A svako ko makar i povremeno ide u ribolov može nažalost posvedočiti da ima mnogo (i previše) onih koji i ne pomišljaju da svoje smeće pokupe sa ribolovnog mesta i bace u kontejner ili kantu za otpatke kada se vrate u civilizaciju, već ga seju svuda oko sebe i potom tu ostave. Da li baš oni koji tako postupaju istovremeno najglasnije prkosno uzvikuju da dogodine neće kupiti dozvolu jer ribočuvari ne skupljaju smeće sa obala, nije previše važno. Ali stoji činjenica koja nije nimalo prijatna – da ćete malo gde u Evropi videti toliko otpada u tekućim i stajaćim vodama kao kod nas. (-Tekst objavljen u listu Ribolov br. 600/601-)