Sta­ra ri­bo­lo­vač­ka iz­re­ka: »Si­tan sneg, kru­pan smuđ« do­bi­la je ko zna ko­ju po re­du po­tvr­du ka­da je po­čet­kom de­cem­bra na Du­na­vu ne­da­le­ko od Bez­da­na uhva­ćen je­dan od naj­ve­ćih smu­đe­va upe­ca­nih na na­šim vo­da­ma u po­sled­njih tri­de­se­tak go­di­na

U sre­du 6. de­cem­bra osva­nu­lo je tmur­no je­se­nje ju­tro, ko­je je mi­ri­sa­lo na ka­len­dar­ski sve bli­žu zi­mu. Tek što sam za­vr­šio ju­tar­nje po­ro­dič­ne oba­ve­ze sa­zna­jem da će me ko­le­ga od­me­ni­ti i za­vr­šti po­sao za ko­ji sam pla­ni­rao da iz­dvo­jim pre­pod­ne, pa uzi­mam mo­bil­ni te­le­fon i pro­ve­ra­vam me­te­o­ro­lo­šku prog­no­zu za na­red­ne sa­te. Ona na­ja­vlju­je oblač­no vre­me i mo­gu­ću su­sne­ži­cu, uz va­zdu­šni pri­ti­sak u nor­ma­li. Sve su sve­mu – ide­al­no za pe­ca­nje smu­đa, pa se br­zo spre­mam i kre­ćem na Du­nav.

NA PO­LA PU­TA DO VO­DE PO­ČI­NJE da pa­da le­de­na ki­ša, na ko­ju mal­te­ne i ne obra­ćam pa­žnju jer sam za­o­ku­pljen raz­mi­šlja­njem o to­me na ko­ju po­zi­ci­ju da odem po tre­nut­nom vo­do­sta­ju. A dok sam sti­gao do čam­ca, le­de­na ki­ša je pre­šla u sla­bu su­sne­ži­cu, po ko­joj sam star­to­vao sta­ru Ja­ma­hu i po­la­ko kre­nuo ka me­stu za ko­je sam se opre­de­lio. Sneg no­šen ja­kim ve­trom mi gre­be li­ce, pa se uvi­jam dok vo­zim ne bih li ko­li­ko-to­li­ko za­šti­tio obra­ze. Upr­kos tim te­škim vre­men­skim uslo­vi­ma, sre­ćan sam što sam ko­nač­no na Du­na­vu, po­sle du­že pa­u­ze.

KAO I OBIČ­NO PE­CA­NJE ZA­PO­ČI­NJEM ver­ti­kal­nim dži­go­va­njem ka­ko bih even­tu­al­no pro­na­šao ak­tiv­ne smu­đe­ve ili so­mo­ve, ali to ovog pu­ta ne ura­đa plo­dom. Za­to po­sle po­la sa­ta bez udar­ca me­njam stra­te­gi­ju i si­drim se, te se po­tom da­jem na pre­tra­ži­va­nje dna do­ma­ćim še­dom La­ki Luckyns, ko­ji mi je u po­sled­nje vre­me po­stao je­dan od omi­lje­nih. Na­kon pet-šest za­ba­ča­ja, me­đu­tim, od­lu­ču­jem da i nje­ga za­me­nim. Otva­ram ku­ti­ju sa va­ra­li­ca­ma i po­gled mi pa­da na šed Mu­stad Me­zas­hi Z-tail Min­now. Br­zo ga mon­ti­ram na džig udi­cu sa olov­nom gla­vom od 18 g i za­ba­cu­jem da­le­ko, pod dr­vo ko­je je da­bar obo­rio.

DOK ČE­KAM DA VA­RA­LI­CA DO­DIR­NE dno, raz­mi­šljam da li je te­ži­na džig gla­ve od­go­va­ra­ju­ća ili bi mo­žda bi­lo bo­lje da je gram ili dva ve­ća, ali to mo­je raz­mi­šlja­nje pre­ki­da do­bar uda­rac. Po­sle si­lo­vi­te kon­tre osta­jem po­ma­lo za­te­čen, jer se uto štap sa­mo ja­ko sa­vio, kao ka­da va­ra­li­ca osta­ne za­gla­vlje­na u ne­kom ka­me­nu ili pa­nju. »Ot­kud ov­de panj?!«, na tre­nu­tak se za­to pi­tam, ali ni­sam sti­gao ni da za­vr­šim mi­sao ka­da se za­čuo dril na ma­ši­ni­ci! Po­ku­šao sam od­mah da na­mo­tam par kru­go­va stru­ne, ali uza­lud, jer se dril po­no­vo ogla­sio.

Pa­nič­no za­vla­čim ru­ku u tor­bu ne bih li na­pi­pao Go Pro ka­me­ru, što mi re­la­tiv­no la­ko uspe­va, kao i sta­vlja­nje iste na gla­vu jed­nom ru­kom, pa je istog ča­sa pa­lim, ali se ona spon­ta­no ga­si po­sle sa­mo dva­de­se­tak se­kun­di, dok se ja bo­rim sa pret­po­sta­vlje­nim le­pim so­mom, ko­ji, či­ni mi se, po­ku­ša­va da se oslo­bo­di uda­ra­ju­ći re­pom po stru­ni. Dok i da­lje raz­mi­šljam ka­ko da za­be­le­žim ovaj ne­sva­ki­da­šnji okr­šaj, ri­ba mi be­ži pod ča­mac i kre­će se ka po­to­plje­nom dr­ve­tu. Po­la­ko ste­žem ru­kom špul­nu i vu­čem ri­bu na či­sti­nu, pot­pu­no si­gu­ran u svoj FG čvor... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov br. 600/601-)

 

 

 

 

fShare