Ma­lo ko­ja re­ka u Sr­bi­ji to­kom naj­hlad­ni­jeg de­la se­zo­ne da­je va­ra­li­ča­ri­ma i pri­bli­žno jed­na­ko ši­rok spek­tar mo­guć­no­sti kao Be­gej. U sa­mom Zre­nja­ni­nu i oko ovog ba­nat­skog gra­da naj­u­por­ni­ji blin­ke­ra­ši sva­ko­dnev­no iz­la­ze na vo­du i lo­ve sve autoh­to­ne gra­blji­vi­ce ci­pri­nid­nog re­gi­o­na, pa i po­ne­ku ri­bu »mir­nih« vr­sta

Ka­da kra­jem go­di­ne tem­pe­ra­tu­re va­zdu­ha i vo­de dra­stič­no opad­nu, gra­blji­vi­ce po pra­vi­lu poč­nu in­ten­ziv­ni­je da se hra­ne, pa i da se bo­lje lo­ve. Mo­ji dru­ga­ri iz Zre­nja­ni­na i ja to odav­no zna­mo, te sprem­no do­če­ku­je­mo ovaj deo se­zo­ne u kom je Be­gej po­seb­no za­ni­mljiv na de­lu to­ka kroz sam grad, gde ima do­sta iz­gled­nih me­sta za lov ra­znih pre­da­to­ra rav­ni­čar­skih vo­da, od ko­jih se naj­če­šće na udi­ci na­đu obič­ni smuđ i smuđ ka­me­njar, ma­da ne­ret­ko uda­re i štu­ka, bu­cov i som. Na­rav­no, ni­je tu sve ni bli­zu ide­al­nom, jer če­sto va­ri­ra­nje vo­do­sta­ja ume lo­še da se od­ra­zi na ak­tiv­nost gra­blji­vi­ca, ali do­bro po­zna­va­nje te­re­na i na­vi­ka ri­ba mo­že po­mo­ći da se i u uslo­vi­ma ko­le­ba­nja ni­voa pro­na­đu mi­kro­lo­ka­ci­je na ko­ji­ma se mo­že do­bro pro­ći u raz­li­či­tim uslo­vi­ma.

SMUĐ JE RI­BA KO­JA SE NA BE­GE­JU mo­ra tra­ži­ti, i to pred­sta­vlja naj­ve­ći iza­zov, ali pri­stu­pač­nost oba­la i ši­ri­na re­ke su ta­kvi da olak­ša­va­ju taj deo po­sla, jer za vr­lo krat­ko vre­me mo­že­mo sva­ku po­zi­ci­ju de­talj­no pre­tra­ži­ti i u slu­ča­ju po­tre­be pre­ći na sle­de­ću. Uglav­nom smu­đa na­la­zi­mo ta­mo gde ima ka­me­na na dnu, ma­da se i na du­bljim me­sti­ma na ko­ji­ma je dno mu­lje­vi­to mo­že na­ći po­ne­ki »ba­ron« ras­po­lo­žen za na­pad na do­bro iza­bra­nu va­ra­li­cu, a to je ona ko­ja du­ži­nom na­li­ku­je pro­seč­noj be­gej­skoj sit­noj ri­bi u ovo do­ba go­di­ne i uz to ima od­go­va­ra­ju­ću vi­bra­ci­ju. Ne­ki mi­sle dru­ga­či­je, ali ja sma­tram da bo­ja, kad je reč o lov­no­sti si­li­ko­na­ca, igra spo­red­nu ulo­gu, iako mo­ram pri­zna­ti da kad god mo­gu for­si­ram »gu­mi­ce« obo­je­ne UV ak­tiv­nim bo­ja­ma, jer mi se či­ni da su udar­ci na njih ne­što če­šći ne­go na one u »ne­ak­tiv­nim« de­ko­ri­ma.

IZ GO­RE PO­ME­NU­TOG RAZ­LO­GA (slič­no­sti s pri­rod­nom hra­nom) moj naj­če­šći iz­bor za lov smu­đa na Be­ge­ju kra­jem je­se­ni i to­kom zi­me su še­do­vi i tvi­ste­ri du­ži­ne od 5 do 8 cm, mon­ti­ra­ni na džig udi­ce ve­li­či­na od 1/0 do 3/0, i to sa ote­ža­njem od 4 do 10 g, ko­je omo­gu­ća­va do­bru pre­zen­ta­ci­ju va­ra­li­ca. Zbog re­al­ne mo­guć­no­sti ja­vlja­nja so­ma uglav­nom ko­ri­stim ja­ke džig udi­ce, ko­je se ne­će otvo­ri­ti ni ako se na nji­ma na­đe ve­ća ri­ba, ali isto­vre­me­no vo­dim ra­ču­na i o to­me da bu­du uvek sa­vr­še­no oštre ka­ko bi se do­bro za­bo­le, što je pr­vi pred­u­slov da se dra­stič­no sma­nji šan­sa za is­pra­vlja­nje pod ve­ćim op­te­re­će­njem. Na­rav­no, uko­li­ko se ta­kva udi­ca za­ka­či za panj ili ne­ku dru­gu pre­pre­ku na dnu, ve­li­ka je ve­ro­vat­no­ća da će­mo po­ki­da­ti stru­nu, ali to je ri­zik ko­ji mo­ra­mo una­pred ukal­ku­li­sa­ti i po­ne­ti do­volj­nu ko­li­či­nu udar­nih va­ra­li­ca, kao i džig udi­ca nji­ma pri­me­re­nih ve­li­či­na, sa olov­nim gla­va­ma od­go­va­ra­ju­ćih te­ži­na.

BU­DU­ĆI DA ZNA­MO DA RI­BA NA BE­GE­JU MI­GRI­RA I DA je tre­ba tra­ži­ti, moj pri­ja­telj Mi­ro­slav Da­ni­čić Ćo­mi (ina­če sta­ri be­gej­ski vuk) i ja do­go­vo­ri­li smo se da ka­da isto­vre­me­no iz­la­zi­mo na pe­ca­nje pre­tra­žu­je­mo raz­li­či­te te­re­ne ka­ko bi­smo ima­li ve­će iz­gle­de da pro­na­đe­mo gra­blji­vi­ce ras­po­lo­že­ne za je­lo. Ova je­se­nja se­zo­na po­če­la je ja­vlja­njem sit­ni­jih smu­đe­va ka­me­nja­ra, ta­ko da ni­je bi­lo po­tre­be za iole ja­čim pri­bo­rom, te sam mo­gao da ko­ri­stim dvo­del­ni štap He­arty Ri­se Rock’n’For­ce II, du­ži­ne 2,13 m i de­kla­ri­sa­ne te­ži­ne ba­ca­nja 1,5–14 g, sa ma­ši­ni­com Shi­ma­no Van­ford 3000 F i upre­de­nom osmo­nit­nom stru­nom He­arty Ri­se Mon­ster X8, de­blji­ne 0,08 mm (PE 0,6), či­ja je de­kla­ri­sa­na no­si­vost čak 7 kg., a pred­ve­ze sam pra­vio od flu­o­ro­kar­bo­na Sun­li­ne Si­glon, de­blji­ne 0,20 mm. Mi­ro­slav je pe­cao ne­što ro­bu­sni­jim kom­ple­tom – šta­pom DAM Effzett In­ten­ze, du­ži­ne 2,4 m i t.b. 14–42 g, ma­ši­ni­com Shi­ma­no Ne­xa­ve 2500 i ple­te­ni­com For­max At­tack, de­blji­ne 0,12 mm.

Nor­mal­no, to­kom pe­ca­nja smo sve vre­me u kon­tak­tu, tj. mo­men­tal­no de­li­mo sve in­for­ma­ci­je o ja­vlja­nju ri­be, ali ni to ni­je ga­ran­ci­ja da će se na­še »obo­stra­no nad­mu­dri­va­nje« sa smu­đe­vi­ma za­vr­ši­ti u na­šu ko­rist. Ne­ka­da oni iza­đu kao po­bed­ni­ci, ko­li­ko god se mi tru­di­li, iz­me­đu osta­log i za­to što je ko­li­či­na pri­rod­ne hra­ne u re­ci ve­li­ka, po­go­to­vo u pr­vom de­lu je­se­ni, dok se ci­pri­ni­di ne gru­pi­šu, pa su re­al­ne i šan­se da na­ši ve­štač­ki mam­ci ne bu­du do­volj­no pri­vlač­ni.

Te na­še »pa­ra­lel­ne po­tra­ge« od­vi­ja­ju se naj­če­šće ta­ko što je­dan pre­tra­žu­je de­lo­ve Be­ge­ja sa ka­me­nom na dnu, dok dru­gi for­si­ra lo­ka­ci­je na ko­ji­ma je vo­da du­blja i mir­ni­ja. Pri­tom je uvek pe­ca­nje ne­što ko­mot­ni­je za onog ko lo­vi u sa­mom gra­du, jer vi­so­ka be­to­ni­ra­na oba­la omo­gu­ća­va lak­še kre­ta­nje od ne­rav­ne, me­sti­mič­no za­ra­sle i ne­ret­ko blat­nja­ve oba­le van gra­da, ali je za­to ka­da se pe­ca sa vi­si­ne te­že iz­vu­ći ri­bu.

NE­KA­DA SE SVE OD­VI­JA PRE­MA oče­ki­va­nji­ma... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov br. 600/601-)

 

 

fShare