Na grad­skom ke­ju u Pan­če­vu se po ko zna ko­ji put po­tvr­di­lo sta­ro pra­vi­lo sa Ta­mi­ša, da na bo­lji ulov mo­gu sa ve­ćom iz­ve­sno­šću ra­ču­na­ti sa­mo oni fi­de­ra­ši ko­ji se una­pred spre­me za raz­ne mo­guć­no­sti i to­kom pe­ca­nja se br­zo pro­la­go­đa­va­ju svim pro­me­na­ma

S ob­zi­rom na to da nam je ve­ći­na vo­da pri­lič­no si­ro­ma­šna ri­bom, a da i zi­ma i njen pre­laz u pro­le­će ume­ju da do­ne­su vr­lo pro­men­lji­vo vre­me i vo­do­sta­je, mno­gi od nas su­o­ča­va­ju se s pi­ta­njem na ko­je je če­sto te­ško pro­na­ći do­bar od­go­vor: gde uop­šte iza­ći ka­da nam se za to uka­že pri­li­ka? Me­đu­tim, sti­ca­jem okol­no­sti, pr­vog mar­tov­skog vi­ken­da na­šao sam se u sa­svim su­prot­noj si­tu­a­ci­ji.

Prog­no­za je uka­zi­va­la na nat­pro­seč­no to­plo vre­me za ovo do­ba go­di­ne, a na Sa­vi se le­po ja­vlja be­la ri­ba. Moj pri­ja­telj Mar­ko mi je za­to po­nu­dio da »sve­ča­no otvo­rim« no­vu se­zo­nu fi­de­ri­sa­nja sa nje­go­vog i Go­ra­no­vog spla­va, ve­za­nog uz le­vu oba­lu Sa­ve u Bo­ljev­ci­ma i ne­tom pre­me­šte­nog na no­vu po­zi­ci­ju, što je zvu­ča­lo pri­ma­mlji­vo, jer smo sa sta­re, ko­ja je ma­lo uz­vod­ni­je, ne­dav­no nas tro­ji­ca le­po pe­ca­li (o če­mu sam pi­sao u pro­šlom bro­ju Ri­bo­lo­va). S dru­ge stra­ne (i bu­kval­no, jer je reč o dru­goj oba­li), i sa spla­va mog pri­ja­te­lja Dra­ga­na, kod Um­ke, po­če­le su se do­bi­ja­ti ve­o­ma le­pe plo­ti­ce, šlji­va­ri i sko­ba­lji, o če­mu me je on po obi­ča­ju od­mah oba­ve­stio. A da bi se si­tu­a­ci­ja do­dat­no is­kom­pli­ko­va­la, ja­vio mi se i pri­ja­telj Pan­ča, s pred­lo­gom da iza­đe­mo na Ta­miš, na po­pu­lar­nu sta­zu na ke­ju u Pan­če­vu, ko­ji je isti­na još bio de­li­mič­no pod vo­dom, ali se sa či­zma­ma na no­ga­ma ili (još bo­lje) sa tak­mi­čar­skom sto­li­com ko­ja ima tzv. fut­plejt (plat­for­mu za no­ge) ipak mo­glo pe­ca­ti. Do­du­še, iz­ve­šta­ji sa ove me­ni omi­lje­ne re­ke ni­su obe­ća­va­li ne­ki bo­ga­ti­ji ulov jer se Ta­miš na pre­la­zu zi­me u pro­le­će ipak ne­što ka­sni­je »bu­di« ne­go Sa­va, ali to me­ni ovog pu­ta ni­je bi­lo naj­va­žni­je. Na kra­ju, u su­šti­ni je pre­lo­mi­lo to što du­go ni­sam pe­cao u dru­štvu sa Zo­ra­nom, ko­ji ovog vi­ken­da ni­je imao dru­gu op­ci­ju za iz­la­zak na vo­du, a ka­da sam čuo da je ku­pio mam­ce i da sa­mo če­ka mo­ju ko­nač­nu od­lu­ku o to­me gde se ide, di­le­me za me­ne vi­še ni­je bi­lo – sta­ri tan­dem, Zo­ki i Ba­ta, po­no­vo će na kej u Pan­če­vu. A ovaj iz­la­zak je za me­ne po­seb­no in­te­re­sant­nim una­pred uči­ni­lo to što sam čuo da će tog da­na na ovoj tak­mi­čar­skoj sta­zi tre­ni­ra­ti i vi­še od­lič­nih tak­mi­ča­ra u fi­de­ru ko­je go­di­na­ma po­zna­jem i sa ko­ji­ma sam već mno­go pu­ta pe­cao i le­po se dru­žio. 

U PAN­ČE­VO SMO STI­GLI VEĆ NE­ŠTO ma­lo pre sva­nu­ća i za­u­ze­li na­ša uobi­ča­je­na me­sta. Ka­ko sam u slič­nim uslo­vi­ma u po­gle­du vo­do­sta­ja već bio na ovom te­re­nu, po­neo sam Be­hr sto­li­cu na ko­ju mo­gu da po­sta­vim »fut­plejt« i udob­no se sme­stim (ta­ko da mi no­ge sve vre­me dok pe­cam bu­du na su­vom). Po obi­ča­ju, Zo­ki je znat­no br­že od me­ne bio spre­man za ak­ci­ju i od­mah se dao na za­ba­ci­va­nje, što je i do­ne­lo re­zul­tat jer je već na­kon dva­de­se­tak mi­nu­ta po­čeo da do­bi­ja pr­ve ri­be. Obo­ji­ca smo se pri­bo­ja­va­li mo­guć­no­sti da se po­sle krat­ko­traj­nog ju­tar­njeg cu­ga ri­ba pot­pu­no »iz­gu­bi«, što se na ke­ju ne­ret­ko de­ša­va, na­ro­či­to pri kra­ju ri­bo­lo­vač­ke se­zo­ne i na nje­nom po­čet­ku, ali ovog pu­ta to na na­šu sre­ću ni­je bio slu­čaj.

PE­CA­NJE JE BI­LO U PRA­VOM smi­slu te re­či zah­tev­no ili, što bi se u ri­bo­lo­vač­kom žar­go­nu re­klo, »te­ško«. U iz­ve­šta­ji­ma sa vo­de po pra­vi­lu se ne ba­vim raz­lo­zi­ma što su ne­kim ko­le­ga­ma ču­var­ke osta­le pra­zne, bu­du­ći da sam uve­re­nja da čak i ka­da bih mo­gao to sa si­gur­no­šću da tvr­dim ne bi bi­lo ni ko­le­gi­jal­no ni­ti pri­stoj­no o to­me pi­sa­ti. Ali za­to uvek ra­do po­de­lim svo­je lič­no is­ku­stvo i pri­me­nje­ni pri­stup (bio on do­bar ili loš), u uve­re­nja da ne­ko­me to mo­že da ko­ri­sti, bi­lo kao do­bar pri­mer ili kao loš. A ovog pu­ta sma­tram da je pre­sud­no bi­lo stal­no pra­vo­vre­me­no i pra­vil­no re­a­go­va­nje na pro­me­ne u po­na­ša­nju ri­be.

NA PO­ČET­KU SE­ZO­NE NA TA­MI­ŠU JA uvek po­či­njem sa sit­nim udi­ca­ma. To sam ra­dio i ovog pu­ta, pa sam is­pr­va lo­vio na VMC udi­cu ozna­ke 7002 (kla­sič­nog »kri­stal« ob­li­ka), i to u ve­li­či­ni 16 (ko­ja je re­al­no bli­ža ve­li­či­ni 18 kod ne­kih dru­gih rob­nih mar­ki... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u li­stu Ri­bo­lov br. 606)

 

 

 

fShare