Veliki jaz koji po pitanju obogaćivanja naših voda veštačkim putem postoji između zakonske regulative i prakse ribolovci sve češće pokušavaju da nekako premoste. A to otvara brojna pitanja o kojima po svoj prilici skoro niko ne razmišlja, bar ne ozbiljno i redovno
Odavno nije tajna da u Srbiji ima slučajeva da ribolovci samoinicijativno poribljavaju vode na kojima pecaju, i to ne samo puštajući u njih razne ribe koje negde drugde ulove, već ponekad i kupujući mlađ ili odrasle jedinke od proizvođača. Tako se, primera radi, mladica »spontano« pojavila u Nišavi; štuka u Vlasinskom jezeru; velikousti bas u jezeru Šumarice kod Kragujevca, u jednoj akumulaciji na području Beograda i u zrenjaninskoj Peskari itd., a i amur se povremeno »niotkuda stvara« u nekim kanalima i jezerima (mada treba reći, potpune informacije radi, da je on u rekama počeo da se mresti, pa je sadašnja populacija te ribe kod nas bar delom i prirodnog porekla).
SAMOINICIJATIVNA PORIBLJAVANJA NESPORNO SU NELEGALNA. Naime, po Zakonu o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda, za poribljavanja je ovlašćen samo korisnik ribarskog područja odnosno zaštićenog prirodnog dobra, koji tu vrstu poslova može obavljati jedino na osnovu programa upravljanja i u skladu sa odredbama pomenutog zakona, a njime je, između ostalog (kao što je bilo i prethodnim, iz 2009. godine), u Srbiji zabranjeno u otvorene vode unositi ma koju alohtonu vrstu riba, pa i amura, basa, babušku, tolstolobika... S druge strane, nije ih teško razumeti, i to kao svojevrsni vid samopomoći kom pribegavaju ljudi koji smatraju da oni čiji je to posao ne rade u javnom interesu i u interesu unapređenja opšteg dobra koje predstavljaju i ribolovne vode i riblji fond.
BAŠ JE PORIBLJAVANJE TEMA KOJA ovdašnje ribolovce primetno žulja, naročito onda kada treba da odvoje novac za kupovinu dozvole, a pogotovo ako ona pritom još poskupi, kao što je ove godine slučaj. Tada se kao jedan od jačih argumenata protiv poskupljenja veoma često postavlja i pitanje koliko je novca aktuelni korisnik uložio u poribljavanja, kojih voda i kojim vrstama. Pritom se, dakako, po pravilu konstatuje da poribljavanja godinama ili čak decenijama nije bilo na mnogim vodama ili da su ona bila minimalna (»tek da se zamažu oči pecarošima«). Ali vrlo je izvesno i to da oni koji ta pitanja postavljaju (a i oni koji samoinicijativnim poribljavanjima pribegavaju) u obzir ne uzimaju razna sistemska ograničenja, tj. manjkavosti koje za posledicu i imaju ovakvo stanje kakvo imamo. Iako smo se ovog pitanja uzgredno dotakli nedavno u jednom tekstu, nalazim za potrebno da se time ovog puta malo opširnije pozabavim, između ostalog i zato što je evidentno da će inicijativa da ribolovci poribljavaju vode, kad već korisnici ne mogu ili neće, u vrlo bliskoj budućnosti biti sve više.
S JEDNE STRANE, PROBLEMATIČNO je sledeće: da bi korisnici uopšte bili obavezani da poribljavaju svoje vode, potrebno je da se Programom upravljanja, koji za korisnika na osnovu urađenog monitoringa izrađuje jedna od organizacija koje su registrovane (podrazumeva se – u Srbiji) za stručna ili naučna istraživanja iz oblasti ribolovnog ribarstva, ihtiologije, ribarstvene biologije ili ekologije kopnenih voda, utvrdi da nekih autohtonih vrsta riba nema dovoljno. Dakle, za početak, nema nečeg što je vrlo važno da bi se radilo kako treba i išlo napred – nema, naime, ni potencijalnog konflikta između aktera, budući da država i daje vode na upravljanje i potom onima kojima ih je dala praktično određuje ko će proceniti da li oni treba da poribljavaju ili ne. Direktnije rečeno, zakonodavac očekuje da korisnici plate ovlašćenim firmama izradu analize stanja njihovih ribolovnih voda koja bi mogla pokazati da ribe nema dovoljno i da je potrebno vršiti poribljavanja raznim autohtonim vrstama, što takođe košta. Pritom nema nikakvih instrumenata provere tačnosti monitoringa (koji, uzgred budi rečeno, korisnici ne plaćaju baš malo). S druge strane, a što je bar jednako loše, notorna je činjenica da je nabavka mlađi većine autohtonih vrsta riba praktično nemoguća naprosto zato što je broj vrsta koje se ne gaje radi jela već radi unošenja u vode veoma ograničen, kao i količine ribe koje se mogu za tu namenu na tržištu nabaviti. Naši korisnici, za razliku od svojih kolega u Sloveniji, na primer, nisu u obavezi da imaju mrestilišta u kojima proizvode mlađ za svoje potrebe, čije viškove bi mogli i prodavati i tako ostvarivati dobit koju će potom dalje ulagati u čuvanje voda i u svoj rad uopšte.
Kad se i to ima u vidu, nije nimalo čudno što korisnike iz neformalne grupe »državnih ljubimaca«, tj. one koji su vode dobili u okviru podele »partijskih plenova«, niko i ne pomišlja da ozbiljno tera da bilo koju vodu bilo čime poribljavaju, niti takvima pada na pamet da uopšte odgovaraju na pitanja ribolovaca o tome koje su vode poribili i čime (a najčešće ni na bilo koja druga pitanja). Oni pak korisnici koji nisu u tom povlašćenom položaju uglavnom poribljavaju koliko mogu (tj. moraju), čime (između ostalog) pokazuju kupcima svojih dozvola da nešto ulažu u unapređenje poverenih im voda, tj. da prihod od dozvola ne odlazi samo na plate zaposlenih i u zaradu vlasnika.
ALI O PORIBLJAVANJIMA SE MOŽE razmišljati i diskutovati i iz raznih drugih uglova, što kod nas nije slučaj, a vrlo izvesno ne bi bilo štetno. S jedne strane, pitanje je da li bi uopšte bilo potrebno veštačkim unošenjem povećavati brojnost autohtonih vrsta, dakle onih koje se prirodno mreste u našim vodama, kada bi se valjano štitili mrest i mrestilišta (koja bi trebalo i planski održavati), te kada bi pritisak na vode (tj. izlov) bio zaista kontrolisan kako treba. Skoro da nema stručnjaka koji ne smatra da bismo uz takve mere prirodnim putem mogli imati takav priraštaj ribljih populacija kakav se ne bi mogao postići ni da cela godišnja proizvodnja ribe iz svih ribnjaka u Srbiji bude puštena u otvorene vode.
S druge strane, nije nimalo nelogično zapitati se koji je uopšte smisao poribljavanja voda koje se čuvaju slabo ili nikako, jer to ne da nije domaćinsko poslovanje, već je, naprotiv, zapravo rasipanje novca kojim većina kupaca dozvola za pecanje plaća da se riblji fond čuva za one koji pošteno pecaju, a ne da se uvećava kako bi lopovi mogli lakše i više da kradu.
S treće strane, nije teško razumeti one ribolovce koji vide da su vode na koje idu sve praznije, tj. sve manje izdašne, a da oni koji bi trebalo da rade na njihovom unapređivanju za to ne daju ni pet para. Oni preduzimljiviji među takvima pokušavaju da spreče da »mast ode u propast«, tj. nastoje da »gerilskim akcijama« poprave ono što im se čini da se popraviti da, oslanjajući se pritom na entuzijazam, dobru volju, pretpostavke, iskustva kolega sa sličnih terena itd. Naravno, uz sve pobrojano, kod onih koji uopšte znaju da samoinicijativnim poribljavanjem krše zakon postoji na ličnom uvidu zasnovano uverenje da za to neće biti sankcionisani, jer bi za početak u neovlašćenom poribljavanju trebalo da ih uhvate oni koji su svojim neadekvatnim radom doveli do toga da nekom uopšte padne na pamet da kupuje ribu i pušta je u svima dostupnu vodu koja se loše čuva. Iako takve akcije laika ne daju uvek povoljan rezultat, sama okolnost da se dešavaju ima i jedan pozitivni aspekt, budući da pokazuje izvesnu volju bar dela pojedinaca da ulože svoje vreme, trud pa i novac u nešto što je od koristi za zajednicu.
SVE U SVEMU, PROPISI SU U OVOM slučaju jedno, realnost nešto drugo, a ono čime taj permanentni konflikt rezultira je nešto sasvim treće. Nažalost, čak i kada to treće nekim čudom ne ispadne loše, najčešće ne potraje dugo. Što nikako nije dobro. (-Tekst objavljen u listu Ribolov br. 606-)