Ša­ran se za­hva­lju­ju­ći vi­so­kim tem­pe­ra­tu­ra­ma vo­de i va­zdu­ha na ra­znim vo­da­ma ši­rom Sr­bi­je spo­ra­dič­no do­bi­jao još od po­lo­vi­ne fe­bru­a­ra. Ali nig­de ni­je bi­lo ni iz­bli­za ta­kvih ulo­va ka­kve je pa­si­o­ni­ra­ni ša­ran­dži­ja Ne­nad Milj­ko­vić da­ni­ma ostva­ri­vao na To­ploj Mla­vi

Po­sled­njih da­na fe­bru­a­ra, iz­ne­na­da me je te­le­fo­nom po­zvao Ne­nad Milj­ko­vić zva­ni Ser Šo­ne, moj du­go­go­di­šnji pri­ja­telj i sa­brat po sklo­no­sti ka ša­ran­skom ri­bo­lo­vu. Neo­če­ki­va­no mu se uka­za­la pri­li­ka da na ne­ko­li­ko da­na ode na pe­ca­nje, pa me je po­zvao da me pi­ta da li bih mu se pri­dru­žio.

TEM­PE­RA­TU­RE VA­ZDU­HA BI­LE SU TIH da­na i do 20 ste­pe­ni, što je bi­lo vi­še ne­go po­volj­no, ali je du­vao iz­u­zet­no jak ve­tar. No me­ne od ide­je da mu se pri­dru­žim ni­je od­bi­lo vre­me ne­go či­nje­ni­ca da je re­šio da ide na To­plu Mla­vu. On tu vo­du ne­da­le­ko od Ko­stol­ca i se­la Drm­no sma­tra di­vljom, što ima smi­sla, jer u njoj ne­ma ve­štač­ki uba­če­ne ri­be, već sa­mo one ko­ja ula­zi iz Du­na­va (s ko­jim je To­pla Mla­va po­ve­za­na). Ja je, me­đu­tim, ne pri­zna­jem za pri­rod­nu, ka­kve me is­klju­či­vo za­ni­ma­ju, jer je ona zbog is­pu­šta­nja to­ple vo­de iz ter­mo­e­lek­tra­ne (Drm­no) za ne­ko­li­ko ste­pe­ni to­pli­ja ne­go što bi da to­ga ne­ma bi­la, što je iz mo­je per­spek­ti­ve či­ni zi­mov­ni­kom za ša­ra­ne, a ja na ta­kvim te­re­ni­ma iz prin­ci­pa ne pe­cam. Ali Šo­ne­tov po­ziv da ga obi­đem to­kom tih 7-8 da­na, ko­li­ko je pla­ni­rao da osta­ne, ni­sam ni po­mi­šljao da od­bi­jem, jer ka­ko ka­že sta­ra la­tin­ska iz­re­ka – sli­čan se slič­nom ra­du­je, a nas dvo­ji­ca je­smo slič­ni iako me­đu na­ma po­sto­ji i ge­ne­ra­cij­ska raz­li­ka i raz­li­ka u pri­stu­pu ri­bo­lo­vu. Ja sam za­go­vor­nik sta­re ško­le, a Šo­ne je mo­der­ni ša­ran­dži­ja. Dok moj pri­stup vi­še li­či na igra­nje ša­ha, on pe­ca po­put iz­ra­zi­tog cen­tar­fo­ra u fud­ba­lu, po­sve­će­nog če­stom ula­že­nju u šan­se i da­va­nju ve­li­kog bro­ja go­lo­va. A po­red pri­ja­telj­stva spa­ja nas još ne­što vr­lo va­žno – sjaj u oči­ma ka­da se spo­me­ne ša­ran­ski ri­bo­lov.

SA­MO DAN NA­KON PO­ME­NU­TOG te­le­fon­skog raz­go­vo­ra, po­če­le su da mi sti­žu od Šo­ne­ta fo­to­gra­fi­je sa ša­ra­ni­ma; imao je ko­ma­de od 13 kg, 11 kg, 8,5 kg i 4 kg. Istin­ski sam se ob­ra­do­vao, jer sam sve­stan ko­li­ko to nje­mu zna­či, a i znam da će sve te ri­be bi­ti vra­će­ne u vo­du. Kao što sam mu i obe­ćao, seo sam u ko­la i kre­nuo na te­ren na kom ni­sam bio bar 15 go­di­na, jer ka­ko sam već re­kao – pe­cam sa­mo na vo­da­ma ko­je su po svim kri­te­ri­ju­mi­ma di­vlje, tj. na ko­ji­ma je uti­caj čo­ve­ka i ci­vi­li­za­ci­je mi­ni­ma­lan, a po­zna­to mi je da na To­ploj Mla­vi odav­no ni­je ta­ko. To po­tvr­đu­je i pr­vi uti­sak po do­la­sku, ko­ji ni­je ni­ma­lo ohra­bru­ju­ći. Kraj vo­de je mno­go kamp-ku­ći­ca, vi­ken­di­ca, ko­li­ba, bu­kval­no na sva­kih 20 me­ta­ra je ne­ki obje­kat, a svu­da su po oba­li raz­ba­ca­ne pla­stič­ne fla­še i ra­zni dru­gi ot­pad (vi­di okvir »Ru­žne sli­ke«).

Do­če­kao me je sna­žan ju­žni ve­tar, ko­ji je du­vao br­zi­nom od bar 7-8 me­ta­ra u se­kun­di, ali Šo­ne je upr­kos to­me imao još ma­te­ri­ja­la za hva­lje­nje. Osim onih ša­ra­na či­je mi je sli­ke po­slao u pr­vom cu­gu, do­bio je još dva le­pa – od 9 kg i 8 kg. Pri­zna­jem, bio sam pri­jat­no iz­ne­na­đen bo­gat­stvom ovog re­vi­ra, iako ja, iz po­me­nu­tog raz­lo­ga, pe­ca­nje na ova­kvoj vo­di ne pri­zna­jem kao pra­vi ša­ran­ski ri­bo­lov.

PO­GLE­DAO SAM DVE KAN­TE KO­JE su sta­ja­le po­red rod-po­da i vi­deo da je u jed­noj ti­grov orah »a la Ser Sho­ne« a u dru­goj si­tan spod (tj. ra­zno me­ša­no zr­ne­vlje), pa sam od­mah Ne­na­da pi­tao ko­li­ko če­sto je pri­hra­nji­vao i ko­jom ko­li­či­nom. Od­go­vo­rio mi je da je to či­nio sa­mo jed­nom dnev­no, u pred­ve­čer­njim sa­ti­ma, iz­ba­cu­ju­ći po de­se­tak ma­lih »spom­bo­va« (za­tvo­re­nih »ra­ke­ta«, ta­ko kon­stru­i­sa­nih da se otva­ra­ju i is­tre­sa­ju sa­dr­žaj na­kon udar­ca o po­vr­ši­nu vo­de) i jed­ne i dru­ge hra­ne. Šo­ne­tu su dru­štvo pra­vi­li brat Ni­ko­la i dru­gar Vla­dan Mi­ja­to­vić. Od njih sam sa­znao i da ri­ba uop­šte ni­je to­li­ko ak­tiv­na, tj. ras­po­lo­že­na za je­lo, ko­li­ko bi se na osno­vu nji­ho­vih ulo­va mo­glo za­klju­či­ti, jer se is­po­sta­vi­lo da osta­li ri­bo­lov­ci ima­ju ne­u­po­re­di­vo ma­nje uspe­ha – po­ne­ko bi spo­ra­dič­no do­bio ša­ra­na, ali uglav­nom sit­ne ko­ma­de... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 606-)

 

 

fShare