Šaran se zahvaljujući visokim temperaturama vode i vazduha na raznim vodama širom Srbije sporadično dobijao još od polovine februara. Ali nigde nije bilo ni izbliza takvih ulova kakve je pasionirani šarandžija Nenad Miljković danima ostvarivao na Toploj Mlavi
Poslednjih dana februara, iznenada me je telefonom pozvao Nenad Miljković zvani Ser Šone, moj dugogodišnji prijatelj i sabrat po sklonosti ka šaranskom ribolovu. Neočekivano mu se ukazala prilika da na nekoliko dana ode na pecanje, pa me je pozvao da me pita da li bih mu se pridružio.
TEMPERATURE VAZDUHA BILE SU TIH dana i do 20 stepeni, što je bilo više nego povoljno, ali je duvao izuzetno jak vetar. No mene od ideje da mu se pridružim nije odbilo vreme nego činjenica da je rešio da ide na Toplu Mlavu. On tu vodu nedaleko od Kostolca i sela Drmno smatra divljom, što ima smisla, jer u njoj nema veštački ubačene ribe, već samo one koja ulazi iz Dunava (s kojim je Topla Mlava povezana). Ja je, međutim, ne priznajem za prirodnu, kakve me isključivo zanimaju, jer je ona zbog ispuštanja tople vode iz termoelektrane (Drmno) za nekoliko stepeni toplija nego što bi da toga nema bila, što je iz moje perspektive čini zimovnikom za šarane, a ja na takvim terenima iz principa ne pecam. Ali Šonetov poziv da ga obiđem tokom tih 7-8 dana, koliko je planirao da ostane, nisam ni pomišljao da odbijem, jer kako kaže stara latinska izreka – sličan se sličnom raduje, a nas dvojica jesmo slični iako među nama postoji i generacijska razlika i razlika u pristupu ribolovu. Ja sam zagovornik stare škole, a Šone je moderni šarandžija. Dok moj pristup više liči na igranje šaha, on peca poput izrazitog centarfora u fudbalu, posvećenog čestom ulaženju u šanse i davanju velikog broja golova. A pored prijateljstva spaja nas još nešto vrlo važno – sjaj u očima kada se spomene šaranski ribolov.
SAMO DAN NAKON POMENUTOG telefonskog razgovora, počele su da mi stižu od Šoneta fotografije sa šaranima; imao je komade od 13 kg, 11 kg, 8,5 kg i 4 kg. Istinski sam se obradovao, jer sam svestan koliko to njemu znači, a i znam da će sve te ribe biti vraćene u vodu. Kao što sam mu i obećao, seo sam u kola i krenuo na teren na kom nisam bio bar 15 godina, jer kako sam već rekao – pecam samo na vodama koje su po svim kriterijumima divlje, tj. na kojima je uticaj čoveka i civilizacije minimalan, a poznato mi je da na Toploj Mlavi odavno nije tako. To potvrđuje i prvi utisak po dolasku, koji nije nimalo ohrabrujući. Kraj vode je mnogo kamp-kućica, vikendica, koliba, bukvalno na svakih 20 metara je neki objekat, a svuda su po obali razbacane plastične flaše i razni drugi otpad (vidi okvir »Ružne slike«).
Dočekao me je snažan južni vetar, koji je duvao brzinom od bar 7-8 metara u sekundi, ali Šone je uprkos tome imao još materijala za hvaljenje. Osim onih šarana čije mi je slike poslao u prvom cugu, dobio je još dva lepa – od 9 kg i 8 kg. Priznajem, bio sam prijatno iznenađen bogatstvom ovog revira, iako ja, iz pomenutog razloga, pecanje na ovakvoj vodi ne priznajem kao pravi šaranski ribolov.
POGLEDAO SAM DVE KANTE KOJE su stajale pored rod-poda i video da je u jednoj tigrov orah »a la Ser Shone« a u drugoj sitan spod (tj. razno mešano zrnevlje), pa sam odmah Nenada pitao koliko često je prihranjivao i kojom količinom. Odgovorio mi je da je to činio samo jednom dnevno, u predvečernjim satima, izbacujući po desetak malih »spombova« (zatvorenih »raketa«, tako konstruisanih da se otvaraju i istresaju sadržaj nakon udarca o površinu vode) i jedne i druge hrane. Šonetu su društvo pravili brat Nikola i drugar Vladan Mijatović. Od njih sam saznao i da riba uopšte nije toliko aktivna, tj. raspoložena za jelo, koliko bi se na osnovu njihovih ulova moglo zaključiti, jer se ispostavilo da ostali ribolovci imaju neuporedivo manje uspeha – poneko bi sporadično dobio šarana, ali uglavnom sitne komade... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 606-)