Ne tre­ba čo­vek da bu­de ve­li­ki struč­njak ni za ih­ti­o­lo­gi­ju ni za ri­bo­lov da bi re­kao da se pri­ro­da i po­na­ša­nje ri­ba me­nja­ju i da se mno­ge vr­ste u na­šim vo­da­ma ne mre­ste on­da ka­da ih je zabranjeno loviti Ali upr­kos to­me či­ni se da je go­to­vo ne­mo­gu­će ma­kar i ot­po­če­ti iole ozbilj­ni­ji dru­štve­ni di­ja­log o even­tu­al­nim pro­me­na­ma 

Ve­ru­jem da je sko­ro sva­ko ko je u po­sled­njih tri­de­se­tak go­di­na po­ku­šao da uka­že na ne­ko lo­še si­stem­sko re­še­nje u ve­zi sa za­šti­tom ri­bljeg fon­da od­no­sno upra­vlja­njem ri­bo­lov­nim vo­da­ma, bi­lo da se obra­tio re­sor­nom mi­ni­star­stvu ili ve­li­kim ko­ri­sni­ci­ma, tj. jav­nim pred­u­ze­ći­ma, do­bio je­dan od dva od­go­vo­ra ko­ji­ma bi­ro­krat­ski apa­rat u star­tu od­bi­ja mal­te­ne sva­ku mo­guć­nost da se ma ko­je jed­nom usvo­je­no re­še­nje i mi­ni­mal­no pro­me­ni, od­no­sno da se ma­kar raz­mo­tri ne­ki pred­log i ar­gu­men­ta­ci­ja ko­jom je on pot­kre­pljen, bez ob­zi­ra na po­ten­ci­jal­no po­zi­tiv­ne efek­te dru­ga­či­jeg re­še­nja i ne­za­vi­sno od to­ga ko­li­ko bi nje­go­va pri­me­na even­tu­al­no bi­la zah­tev­na.

NAJ­ČE­ŠĆE OB­JA­ŠNJE­NJE KO­JE ĆE OV­DA­ŠNJI pro­seč­ni bi­ro­kra­ta za to prompt­no od­bi­ja­nje da­ti uglav­nom se svo­di na tvrd­nju da bi pred­lo­že­na pro­me­na tra­ži­la me­nja­nje Za­ko­na o za­šti­ti i odr­ži­vom ko­ri­šće­nju ri­bljeg fon­da. A me­nja­nje sva­kog za­ko­na u Sr­bi­ji, pa i tog, je li, ve­o­ma je ozbi­ljan po­sao, kom se ne mo­že pri­stu­pa­ti sva­ki čas i kad god se ne­kim ne­do­volj­no bit­nim »po­li­tič­kim i dru­štve­nim su­bjek­ti­ma« (po­je­din­ci­ma, opo­zi­ci­ji, ri­bo­lov­ci­ma, eko­lo­zi­ma, sku­plja­či­ma le­ko­vi­tog bi­lja, na­uč­nim i struč­nim usta­no­va­ma itd.) ćef­ne, već sa­mo on­da kad to od­go­va­ra ne­koj uti­caj­noj oso­bi iz vla­sti, jer se sa­mo u tom slu­ča­ju mo­že po­sti­ći da ne­ki pred­log za­ko­na uop­šte bu­de iz­ra­đen, pa sta­vljen na dnev­ni red re­pu­blič­ke skup­šti­ne i po­tom iz­gla­san.

AKO ONAJ KO NE­KU PRO­ME­NU PRED­LA­ŽE ko­jim slu­ča­jem zna da nje­na re­a­li­za­ci­ja ne tra­ži iz­me­nu za­ko­na već even­tu­al­no sa­mo do­no­še­nje pod­za­kon­skog ak­ta, tj. od­lu­ke ko­ju mi­ni­star pot­pi­še na­kon što mu struč­ne slu­žbe mi­ni­star­stva ko­je vo­di ob­ja­sne za­što to tre­ba da ura­di, on­da će mu bi­ro­kra­ti­ja po pra­vi­lu ser­vi­ra­ti od­go­vor B – da je va­že­će re­še­nje do­ne­to po­sle du­go­go­di­šnje ili ba­rem vi­še­me­seč­ne sve­o­bu­hvat­ne ana­li­ze svih aspe­ka­ta i mo­guć­no­sti, te na­kon broj­nih kon­sul­ta­ci­ja sa svim bit­nim fak­to­ri­ma i po pri­ba­vlja­nju mi­šlje­nja ugled­nih struč­nja­ka i na­uč­nih rad­ni­ka; te da je s ob­zi­rom na to ne­mo­gu­će da ono ni­je va­lja­no i da bi ga tre­ba­lo me­nja­ti.

BAŠ TAJ »OD­GO­VOR B« DO­BIO JE U PO­SLED­NJIH pet­na­e­stak go­di­na sva­ko ko je po­ku­cao na bi­lo ko­ja vra­ta ka­ko bi pro­bao da bi­lo ko­me od onih ko­ji­ma je za­šti­ta ri­bljeg fon­da po­sao ob­ja­sni da bi mo­žda tre­ba­lo raz­mo­tri­ti mo­guć­nost da se pro­me­ne ter­mi­ni lo­vo­sta­ja za ne­ke vr­ste ri­ba, tj. pe­ri­o­da u kom je za­bra­nje­no ne sa­mo od­no­si­ti ih već ih i ci­lja­no pe­ca­ti. Ko­li­ko god da do­bi­je pri­me­ra ko­ji do­ka­zu­ju da usvo­je­ni ter­mi­ni za­bra­na ni­su naj­bo­lji, bi­ro­kra­ta ko­ji se s pi­ta­njem o mo­guć­no­sti pro­me­ne su­o­či gro­zni­ča­vo će se bo­ri­ti ka­ko bi na­šao na­čin da iz­beg­ne da se ono ma­kar i otvo­ri.

A da se ono mo­že po­sta­vi­ti za mno­ge vr­ste ko­je pli­va­ju na­šim vo­da­ma i da bi i te ka­ko ima­lo smi­sla da se ter­mi­ni me­nja­ju, vi­de­li smo ovog pro­le­ća ši­rom ze­mlje na mno­gim vo­da­ma i s ra­znim ri­ba­ma. Re­ci­mo, na pod­ruč­ju Kra­lje­va je sko­balj u Rib­ni­cu i dru­ge pri­to­ke Ibra ra­di mre­sta ula­zio čak i pre 15. apri­la, ka­da je po­čeo lo­vo­staj na nje­ga (i na kle­na, plo­ti­cu, mre­nu, de­ve­ri­ku, prot­fi­ša i bu­co­va). To zna­či da je za­pra­vo u pe­ri­o­du ka­da se mre­stio bi­lo sa­svim le­gal­no pe­ca­ti ga i od­no­si­ti (uz po­što­va­nje dnev­ne kvo­te i mi­ni­mal­ne me­re), a da će sko­ba­lja­ši na tom te­re­nu, a iz­ve­sno i na mno­gim dru­gim, bi­ti na pri­nud­noj še­sto­ne­delj­noj pa­u­zi zbog mre­sta ko­ji je za­vr­šen ve­li­kim de­lom ako ne i u pot­pu­no­sti još pre ne­go što je tre­ba­lo da poč­ne (po oni­ma ko­ji su pro­pi­sa­li lo­vo­staj za pe­riod od 15. apri­la do 31. ma­ja).

NA OSNO­VU VLA­STI­TOG NE­PO­SRED­NOG uvi­da mo­gu da po­tvr­dim da se prak­tič­no ista stvar ove go­di­ne de­si­la s bu­co­vom, a u ve­ćoj ili ma­njoj me­ri do­ga­đa­la se i ra­ni­jih se­zo­na. U po­sled­njih 7-8 da­na pred za­bra­nu lo­vio sam tu ri­bu na dva te­re­na na Du­na­vu i na jed­nom te­re­nu na Ta­mi­šu i svu­da uhva­tio i vi­deo upe­ca­ne broj­ne pol­no zre­le ri­be te vr­ste či­ji su sto­ma­ci bi­li pra­zni, što je ne­dvo­smi­sle­no uka­zi­va­lo na to da su pro­ces re­pro­duk­ci­je oba­vi­le on­da ka­da im je za to bi­lo vre­me a ne on­da ka­da je to Na­red­bom o me­ra­ma za oču­va­nje i za­šti­tu ri­bljeg fon­da pred­vi­đe­no. Isto ta­ko, vi­še ko­le­ga za­pa­zi­lo je i da su lo­ve­ći so­ma ili štu­ku u apri­lu spo­ra­dič­no do­bi­ja­li smu­đe­ve iz či­je je kon­sti­tu­ci­je bi­lo iz­ve­sno da su se iz­mre­sti­li. I da ne bu­de ni naj­ma­njeg ne­spo­ra­zu­ma, ni­ko od go­re­po­me­nu­tih ko­je po­zna­jem ni­je tvr­dio to što je tvr­dio za­to što je za­dr­žao bi­lo ko­ju ri­bu pa je za to »is­ku­ka­vao« ne­ka­kvo na­knad­no odo­bra­va­nje. Svi ti lju­di ob­ja­vlji­va­li su na dru­štve­nim mre­ža­ma i in­ter­net fo­ru­mi­ma ili ja­vlja­li na­šoj re­dak­ci­ji ka­ko sto­je stva­ri, tvr­dim bez di­le­me, baš za­to što se na­da­ju da bi ta­kvi na go­mi­lu sku­plje­ni ar­gu­men­ti mo­gli bi­ti do­volj­ni da se ko­nač­no nad­le­žni po­za­ba­ve pi­ta­njem ter­mi­na za­bra­na.

A TI TER­MI­NI NI­SU NI­TI BI TRE­BA­LO da bu­du ne­što ne­pro­men­lji­vo. Ube­đen sam da bi ve­li­ka ve­ći­na lju­di ko­ji pla­ća­ju do­zvo­lu da bi pe­ca­li u Sr­bi­ji raz­u­me­la i s odo­bra­va­njem pri­hva­ti­la od­lu­ku da se vre­me po­čet­ka i kra­ja lo­vo­sta­ja za raz­li­či­te vr­ste pa čak i za raz­li­či­ta pod­ruč­ja od­re­đu­je ne jed­nom za­u­vek već sva­ke go­di­ne u skla­du s vre­men­skim i hi­dro­lo­škim pri­li­ka­ma.

Isti­na je da bi u slu­ča­ju da se pre­đe na prin­cip »kli­znih« lo­vo­sta­ja, tj. da se ter­min nji­ho­vog po­čet­ka i kra­ja me­nja od go­di­ne do go­di­ne, bi­lo po­sla i za struč­ne slu­žbe re­sor­nog mi­ni­star­stva (za­šti­te ži­vot­ne sre­di­ne) i po­kra­jin­skog se­kre­ta­ri­ja­ta i za struč­na li­ca ko­ri­sni­ka vo­da i za ri­bo­ču­va­re, pa i za me­di­je i dr­žav­nu ad­mi­ni­stra­ci­ju ko­ji bi in­for­ma­ci­je tre­ba­lo da pra­vo­vre­me­no i si­ste­ma­tič­no ob­ja­vlju­ju, ka­ko bi one do­pr­le do svih na ko­je se od­no­se.

Mo­žda bi bi­lo i ma­lo »šlaj­fo­va­nja« dok se ri­bo­lov­ci ne bi na­vi­kli na to da ne­ke za­bra­ne vi­še ni­su (sva­ke go­di­ne) on­da ka­da su uvek bi­le, ali ne­ma ni­ka­kvog raz­lo­ga da mi­sli­mo da bi ti pro­ble­mi bi­li ve­ći od onih (ko­jih prak­tič­no i ni­je bi­lo) ka­da su 2009. uve­de­ni lo­vo­sta­ji za be­lu ri­bu i bu­co­va i mi­ni­mal­ne me­re za mno­ge vr­ste ko­je ra­ni­je ni­su bi­le za­šti­će­ne na taj na­čin. Ali ni­šta od to­ga ne bi tre­ba­lo da bu­de pro­blem i te­ško­ća, već pot­pu­no nor­mal­na stvar i re­do­van po­sao, kao što je re­do­van po­sao da se za­li­va­ju bilj­ke u su­šnom pe­ri­o­du, da to­pla­ne ko­je su pre­sta­le s ra­dom po­no­vo poč­nu da gre­ju u slu­ča­ju iz­ne­nad­nih hlad­no­ća, da se či­ste pu­te­vi od sne­ga i le­da pre­ko zi­me, da se ga­se šum­ski po­ža­ri pre­ko le­ta od­no­sno da se vo­di ra­ču­na o to­me da ne iz­bi­ju itd.

SVE U SVE­MU, KAO I MNO­GI dru­gi ri­bo­lov­ci s ko­ji­ma sam pri­čao na ovu te­mu po­sled­njih go­di­na, me­se­ci i ne­de­lja, ve­ru­jem da bi se to mo­glo ura­di­ti i da bi bi­lo od ko­ri­sti za ri­bo­lov­ce, dr­ža­vu Sr­bi­ju, a ši­re gle­da­no u ve­ćoj ili ma­njoj me­ri i za osta­le gra­đa­ne. Znam da ni­je pre­vi­še kom­pli­ko­va­no i da ima i struč­nja­ka (na­uč­ni­ka) i ko­ri­sni­ka ko­ji bi se s tim slo­ži­li, bez ob­zi­ra na to što bi za ko­ri­sni­ke to zna­či­lo još je­dan po­ten­ci­jal­ni ti­nja­ju­ći kon­flikt s (ne­sa­ve­snim) de­lom ku­pa­ca nji­ho­vih do­zvo­la. Glav­no pi­ta­nje, da­kle, za po­če­tak je ka­ko pre­sko­či­ti pre­pre­ku u vi­du bi­ro­krat­ske inert­no­sti i učma­lo­sti, ko­ja sto­ji na pu­tu pro­me­ni za op­šte do­bro. Ako ne­ko zna od­go­vor na ovo, ne­ka mi se što pre ja­vi. ... (-Tekst ori­gi­nal­no ob­ja­vljen u li­stu Ri­bo­lov br. 610-)

 

 

fShare