U nastojanju da tokom zabrane lova većine vrsta bele ribe ipak uživa u ribolovu a pritom što manje uznemirava ribe koje su trenutno zaštićene zbog mresta, naš saradnik je birao mesto, hranu, mamce i prezentaciju primerene vrstama koje se i sada mogu pecati bez ograničenja. I u tome je u velikoj meri uspeo
Uz brojne pogodnosti za boravak pored vode i pecanje fider tehnikom, lepo prolećno vreme nosi sa sobom i neke ne baš male poteškoće. Ove godine (po svoj prilici zbog visokih temperatura vazduha tokom aprila) pojava topoline i vrbine »mace« na površini reka kao da je malo poranila (a potom i potrajala nešto duže nego što je uobičajeno – prim. ur.), a ona umnogome otežava upotrebu fider štapova, koji imaju uske sprovodnike (pogotovo na izmenljivom vršnom segmentu). Na to se nadovezao lovostaj na mnoge vrste koje se pecaju fider tehnikom, što dodatno komplikuje ribolov onima koji nastoje da se drže propisa i da izbegavaju mesta na kojima se često javljaju trenutno zaštićene vrste. Zbog svega toga mi nije bilo lako da tokom prazničnih dana početkom meseca odlučim na koji bi teren imalo smisla izaći.
ZATO MI SE INFORMACIJA KOJU sam dobio od mladog kolege Dušana Savića (s kojim sam poslednjih meseci u nekoliko navrata lepo pecao sa splava Marka Budakovića kod Boljevaca) učinila veoma korisnom. Naime, pred vikend za koji sam planirao izlazak na vodu Dušan je sa pomenutog splava (i za njega iznenađujuće, kako je sam rekao) dobijao gotovo isključivo lepe šljivare (nosare), što me je obradovalo, jer je pecanje te vrste bele ribe fider tehnikom vrlo atraktivno, a za nju nema lovostaja. Međutim, »problem« predstavlja to što šljivar deli stanište s vrstama koje su u lovostaju (na ovom delu Save pre svega s ploticom i deverikom) i pritom uzima iste mamce, pa ga je teško selektovati, tj. dobijati samo ili pretežno njega, a izbeći njegove zaštićene srodnike iz porodice ciprinida.
No moj prijatelj Zoran Stanisavljević i ja, upravo imajući u vidu pouzdanu informaciju dobijenu od Dušana, za vikend smo odabrali baš Boljevce kao teren na kojem ćemo se okušati u pecanju šljivara. Opredelio sam se za dve dokazano privlačne primame za razne vrste bele ribe, tj. za mešavinu jednakih delova Van den Eynde smesa Turbo i River Ace, a spremio sam i dosta mrtvih crvića, koje ću ubacivati u hranilicu u »sendviču« između dva »čepa« od pomenute hrane.
Međutim, kako to neretko biva, tog dana kada smo Zoran i ja pecali u Boljevcima stanje je bilo potpuno drugačije nego onda kada je Dušan bio na istom mestu. Sve do podneva, kada smo prekinuli s ribolovom i zaputili se kući, obojica smo, iako smo štošta u pristupu promenili, gotovo isključivo dobijali plotice raznih veličina, pa i poneku krupnu; sve smo ih odmah vraćali u vodu, ne stavljajući ih u čuvarku, a većinu i ne slikavši.
IMAJUĆI U VIDU OVAJ NEOČEKIVANI razvoj događaja, za sledeći izlazak izabrao sam mesto na kojem se ne peca često, za kakvo u fideraškom žargonu kažemo da je »nehranjeno« i gde sa većom verovatnoćom očekujemo »mešani« ulov, tj. javljanje raznih vrsta ribe. Oko izbora terena ovog puta sam se konsultovao s kolegom Zoranom Budišinom, koji mi je predložio Savu kod sremskog sela Progar, gde je pecao i pre skoro četiri nedelje i onih dana kada smo Zoran Stanisavljević i ja bili malo nizvodno, u Boljevcima, i oba puta je imao raznu ribu, uključujući i dosta krupatica, babuški i nosara, pa smo Stanisavljević i ja zaključili da bi to moglo biti sasvim u skladu s našom željom da u što većoj meri izbegnemo trenutno zaštićene vrste... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 611-)